Pretraga
Pronađite nas na
 

Пошаљи пријатељу

Е-хроника

Отисак палца у Ужицу

Милош Ковић, Политика

Ужичани су годинама, у центру града, пролазили поред руине од куће у којој се родио Љубомир Стојановић (1860–1930), председник Владе Краљевине Србије, министар, историчар, филолог, професор Велике школе и члан Српске краљевске академије. Последњих месеци њена фасада била је окречена, и на себи је имала плочу са основним подацима о свом великом житељу. Али, нико се није потрудио да застакли њене прозоре, нити да закључа врата. Кућа Љубомира Стојановића била је, тако, склониште за птице и псе луталице.

Ужичани су увелико сумњали да је намерно препуштена времену и пропадању, јер се неком моћном и богатом свидела њена „атрактивна локација“. Све што се могло сазнати било је да је кућа после смрти Љубомира Стојановића била препродавана и да није била под заштитом Републичког завода за заштиту споменика културе, нити Завода за заштиту споменика из Краљева, пошто је процењено да нема архитектонску вредност.

У понедељак, 11. априла 2016, пролазници су видели раднике на крову куће Љубомира Стојановића. Сведоци кажу да су се обрадовали, јер су помислили да је коначно почела њена реконструкција и спасавање. Убрзо су схватили да је ови људи не лече, него разарају. У уторак је почела огорчена преписка на друштвеним мрежама и размена фотографија које су приказивале раднике и машине који у по бела дана, у центру града, руше кућу једног од највећих Ужичана, док пролазници беспомоћно стоје и гледају. У људима се обновило, притајено али очигледно врло живо, осећање огреховљења, због тога што су пре неколико деценија дозволили да им на сличан начин сруше кућу Милутина Ускоковића. Прошлог уторка, од куће Љубомира Стојановића у Ужицу остала је само гомила рушевина.

То што се у Ужицу збило намеће низ питања. Три су најважнија. У чему је значај овог догађаја? Ко је и са чијом дозволом срушио кућу Љубомира Стојановића? Како спречити овакве догађаје?

Да бисмо одговорили на прво питање, потребно је да знамо чија кућа је прошлог уторка срушена у Ужицу. Љубомир Стојановић је, наиме, својим животом и јавним деловањем сведочио да је морал у српској политици не само могућ, него и неопходан. Био је председник Самосталне радикалне странке, грађанске левице, која је изнад свега стављала верност начелима демократије, друштвене солидарности и патриотизма. Сами „самосталци“ своју странку су, у време скандала због поигравања краља Александра Обреновића законима и уставима, и његове женидбе Драгом Машин, називали „моралном жандармеријом“. Стојановића су савременици, због његове строге начелности, храбрости, изразитог патриотизма, скромности и стављања општег интереса изнад личног, поредили са римским сенаторима из времена републике. Као министар, представнике странака примао је стојећи, да би спречио „пријатељска посредовања“ и губљење времена.

Када му је 1912, у скупштинском клубу, један страначки пријатељ узгред поменуо да је он ипак, као бивши премијер, министар, члан Државног савета и професор Велике школе, за разлику од посланика из унутрашњости и са села, имао приходе са разних страна, Љубомир Стојановић је напустио место вође странке, посланичко место, одрекао се свих редовних прихода и почео да живи само од хонорара које је добијао за стручне чланке и монографије. Хранио се на најскромнији начин у кафани „Касина“ на Теразијама и упорно спречавао покушаје Љубомира Давидовића и Милорада Драшковића да му, уз његове јевтине оброке, поруче и вино. Одбијао је молбе страначких пријатеља да се предомисли; његове одлуке биле су коначне и неопозиве. Да ли је, дакле, случајност то што баш данас, у распродатој држави, разореној саможивошћу и партијском корупцијом, у којој су насиље и разметање неваспитањем постали друштвена норма, срушисмо кућу Љубомира Стојановића?

На питање ко је и са чијом дозволом срушио кућу Љубомира Стојановића, требало би да одговори српска јавност. Један текст у новинама, сам по себи, мало тога може да промени, али хајде да видимо да ли би, ипак, могао да нешто покрене?

Коначно, шта чинити? Не би требало да очекујемо било какву помоћ и подршку државе. Народни посланици више не представљају и не заступају нас, него своје странке и своје страначке вође. Осећање беспомоћности и напуштености које тако добро познају не само становници Ораховца или Велике Хоче, него и Савинца, Ужица и Београда, јесте системског порекла. То што поједини Ужичани и Друштво историчара Ужица, упркос покушајима, нису успели да спрече рушење куће Љубомира Стојановића, не значи да је такав вид деловања јалов и погрешан. Једини начин је удруживање на локалном нивоу, између људи који се међусобно познају, суграђана, суседа, парохијана, колега, пријатеља. То је слично ономе што су Љубомир Стојановић и његови радикали, угледајући се на Швајцарце, називали локалном самоуправом. Само се не сме радити на махове – отпор мора да буде упоран и непрекидан. Људи са тестерама посекли су храст запис, стар шест векова, изненадно и брзо, тек пошто су сачекали да попусти пажња мештана Савинца и њихових пријатеља. Сличан рукопис, или, боље речено, отисак палца, видљив је и у Ужицу. Време је да научимо да дешифрујемо овај варварски потпис.

Извор: Политика

 

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)

Ostavite komentar

Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije sajta NoviPolis. Ipak, po postojećem Zakonu o javnom informisanju NoviPolis odgovara za sve sadržaje koji se nalaze na njegovim stranicama, pa u skladu sa tim zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, kao i pravo skraćivanja komentara. Komentare uvredljive sadržine, kao i komentare za koje sumnjamo da su deo organizovanog spinovanja javnosti, nećemo objavljivati.

Ostali komentari