Дисплеј

Имаш ли смелости да прихватиш игру?

Вања Ракић

Матица српска је својом  познатом едицијом „Прва књига Матице српске“ на књижевну сцену и ове године увела нове младе писце и научнике у српску књижевност. У оквиру едиције је 14. новембра 2022. године објављено четири аутора, а они су: Симонида Лончар „Пнеума“, Маријана Јелисавчић „Прихвати игру?“, Милан Тица „Из албума несталог у пожару“ и Јована Војводић „Милка Гргурова Алексић– кроз поглавља и чинове“.

Овом приликом ћемо посебну пажњу поклонити прозној збирци Прихвати игру Маријане Јелисавчић.  Ауторка се од самог почетка поетички поиграва,  наслов је провокативан и изазива читаоце да се упусте у коштац са читањем.  Иако по обиму књига делује као да може да се прочита у једном даху, ових „кратких“,  а језгровитих 14 прича ће читаоцима одузети много више времена него што су очекивали, а о њој ће засигурно размишљати дуго након самог читања. Јелисавчићева се очигледно водила познатим књижевним принципом мање је више. Иако на први поглед делује да приче нису повезане, оне то свакако јесу, наиме, све тематизују проблеме савременог човека као што су клопке интернета, заблуде у којима се човек налази, скривени идентитети, а корен свега је игра која покреће јунаке да делују. Игра није само у причама, ауторка се игра и са умом читалаца својим изненадним заокретима и разрешењима прича баш у оном тренутку када читалац помисли да му је све јасно и да је ухватио нит приче и схватио игру која се одиграва иза кулиса.

Свака прича је једна нова игра, тако да читалац у сваком тренутку може одустати од игре коју је започео тиме што је уопште почео да чита ову књигу. Имате ли смелости да прихватите игру и да је одиграте до краја?

Пре него се позабавимо самим причама треба поменути и саме наслове које приче носе. Наиме, и они представљају својеврсну игру ауторке којима успешно голица машту читалаца.

Прича која отвара ову збирку је Трула лубеница,а игра којом започиње је лажни идентитет. Главна јунакиња Марица Радић ствара савршен лажни идентитет под именом Ђина, обмањује свог тадашњег дечка а касније и шефа да је високообразована особа и добија посао за који није квалификована. Читалац о овој игри идентитета сазнаје на самом крају, док све до тада мисли да је у средишту приче нека друга игра– игра манипулације. Ђина се поиграва са својим шефом, лажући га да је доживела удес и да због тога не може доћи на посао, а цела прича је испраћена сторијима на Инстаграму преко којих савршено осмишљава цео случај и глумећи жртву прикупља симпатије својих фоловера. Читалац све до самог краја мисли да је схватио игру медија и да живот није Инстаграм а заправо Јелисавчићева се успешно поиграла својим неочекиваним расплетом који је мало ко могао да предвиди.

Инстаграм ће поново постати место манипулације у причи Јутро је стигло са сунцем у грлу али у нешто другачијем формату. Наиме, јунакиња скупља симпатије и фоловере на добро осмишљеном лајву, њени пратиоци мисле да је уплашена и то их очигледно забавља, а број прегледа се из минут у минут повећава. Она тачно зна шта треба да им каже да би задржала њихову пажњу и успешно глуми страх од мрака који повлачи потресне тренутке из њеног живота, а заправо истина је сасвим другачија, сама је угасила светло и добро одлугимила улогу на позорници под називом Инстаграм.

Игра медија се наставља и у причи Доручак код Платинија у Копенхагену. У овој причи ауторка даје јасну слику како функционишу медији и какву моћ има слика извучена из контекста. Фотографија сликана у погрешном тренутку постаје главни адут политичке кампање којом обарају рејтинг противника оптужујући га да је вршио насиље над својом бившом девојком. Свесни да је све само лаж нуде девојци новац и положај у окриљу њихове странке уколико потврди да су ови наводи тачни, а њој то пружа могућност да се коначно освети бившем дечку који је изменио ток њеног живота неочекиваним раскидом.

Тему да није све онако како изгледа и лажног идентитета Јелисавчићева наставља и у причи Португалци су ужасно неуредни. Али за разлику од горепоменутих ова прича је у нешто другачијем формату. Наиме, није реч о друштвеним мрежама, него мајци која плаћа извесног Нешу да њеним болесним ћеркама буде пратилац и момак на путовању пре повратка у болницу.

Ауторка наставља да реда приче у свом маниру и да изненађује читаоце неочекиваним расплетима. Прича која ће засигурно да се поигра са читаочевим очекивањима носи наслов Load subtitles. Наизглед сасвим безазлена, неизмерно симпатична и када читаоци помисле да ће имати happy end ауторка им жаргонски речено удара шамар реалности и показује мрачну страну живота. Уместо љубавне приче која се рађа на сасвим неуобичајен начин– дописивањем преко титлова на филму, девојке која мења живот и уписује режију и учи шпански језик због непознатог момка који се крије иза псеудонима Badmaxx, читалац добија мртвог момка који је на врхунцу своје каријере напустио овај свет. Ова прича је уједно и награђена на конкурсу за најбољу кратку причу Дома културе у Пироту.

Прича Драконис доноси причу о човеку који непажњом постаје жртва малверзација на интернету и главни осумњичени за терористички напад као вођа озлоглашеног клана под називом Драконис, а све то само због пар погрешних кликова на рекламе на интернет страницама.

Прича чији наслов је и понела ова збирка Прихвати игру? на пиједестал поставља знање а реченице Да ли знате довољно да останете живи? Прихватити игру? додатно доприносе осећају језе. У средишту приче је заборављени лажни профил направљен због додантних поена за игрицу Слокомб која је својевремено била популарна на Фејсбуку. Тај исти профил је после скоро десет година заборава „оживео“ и позвао своју бившу власницу на игру за живот или смрт. Ова прича је отворен позив ауторке читаоцима да прихвате игру и домаштају крај ове приче, као да изнад ње лебди знак питања колико су храбри да то и учине?

У причи Битка за њене груди неће оживети профил као у претходној, али хоће нешто друго– оживеће игрица. Виртуелни свет постаје стварност или стварност постаје виртуелни свет? Јелисавчићева се успешно игра са јунаком приче толико да он више није сигуран када је аудио књига постала његова стварност. Милош Михаиловић је за часопис Култ за ову причу написао да је једна од најуспешнијих, да својим биткама са анаграмима, питањима идентитета и стварности, али и својом утемељеношћу у жанровској књижевности евоцира дело Philipa K Dika (што звучно одговара имену лика Минотаура Бика).

Прича са највећом дозом хорора је свакако Поларна светлост. Она од самог почетка леди крв у жилама, у центру пажње је отмица детета али крај ни мало неће оставити читаоце равнодушним. Заправо је реч о опсесивном бившем партнеру који не бира средства како да се врати у живот бивше партнерке, а овог пута ће то учинити отмицом њеног сина. А закључак приче ће додатно продубити језу која се осећа током целе приче: „Мали, ускоро ћеш кући, мама ипак и даље верује свом хероју, ког је као псето  оставила на улици... Знао сам! Знао сам да ћемо заувек једно другом бити порална светлост!“

Фотографија 509 има највећи степен мистерије, прича неодољиво подсећа на документарце са програма Invastigation Discovery. Застарео случај нестанка две девојке и њиховог могућег убиства враћа се у центар медијске пажње због новог доказа који се појављује на месту где га нико не очекује-  изложби. Наиме, фотографија под бројем 509 се сматрала кључним али непостојећим доказомом за истрагу.

За причу Тајни живот једне професорке Милош Михаиловић за часопис Култ каже да је као нека савремена обрада фаустовске теме и мотива вештице, јер ако је Гетеов Фауст склопио пакт са врагом да би стекао знање, а Адриан Леверкин да би стекао 24 године генијалности, титуларна професорица то чини да би добила бодове за научне радове које није написала и тиме постала еминентна у својој струци. У центру приче је јунакиња која робује апликацијама и све жели да добије на лакши начин– од свакодневних предлога за одевне комбинације па све до бодова за научне радове. Бескрајно занимљива прича манипулатора који је и сам изманипулисан од стране апликација.

Причу Аурора Моорфелис можемо сматрати експерименталном причом, она има другачију форму од осталих прича, као да је ауторка желела да се опроба у различитим стиловима писања. Прича се састоји од седам различитих прича а које се у завршном делу склапају у једну, сви разрађени мотиви у ових седам прича се појављују као реч, асоцијација, слика у завршној. Ауторка овде очекује образованог читаоца који ће ове приче повезати са другим делима како из света књижевности али и историје, филма. Прича представља  један својеврсан књижевни лавиринт у коме се лако може изгубити.

Ауторка очекује образованог читаоца који ће моћи да препозна све књижевне алузије али и читаоца који активно прати популарну културу и који ће препознати елементе популарних песама, филмова, игрица... Иако она ове елементе уграђује у сваку своју причу, Где си ти у свему томе се посебно истиче својом недвосмисленом алузијом на популарну фолк песму коју пева Светлана Цеца Ражнатовић. Ауторка се смело поиграва са историјом уметности и популарном културом спајајући их у једну целину. Прича тематизује настанак познатог портрета Дама са хермелином сликара Леонарда Да Винчија, а ауторка смело користи елементе из спота познате певачице и ствара право мало ремек дело. Овим поступком као да је желела да докаже да у књижевности не постоје правила и да је она једина која може да спаја оно што је наизглед неспојиво, као што су у овом случају Цеца и Леонардо.

Слатки рулет у Атини је смештена у сам центар Новог Сада у познату посластичарницу Атину у којој се налазе сви посластичари из града и играју игру за своје власничке папире под претњом смрћу. Играчи су подељени у две групе и играју игру погађања. Једина замерка за ову књижевну посластицу је евентуалан неуверљив крај.

За крај треба напоменути да је ауторка на докторским студијама српске књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Можда је управо то разлог зашто се у причама помињу одређена књижевна дела, а неким ликовима је додељено управо занимање за које се и сама определила. Да ли је можда овим изборима ауторка желела нешто да поручи остаје отворено питање.

Неке приче су мање, а неке више успеле али не треба бити престрог према овом књижевном првенцу,  таленат је неминован и од ове ауторке у наредним годинама сигурно можемо очекивати велике ствари. Једно је сигурно, без обзира којој бранши припадају читаоци уживаће у књизи, и враћати јој се изнова и откривати скривене игре и знакове које је ауторка пажљиво остављала, а можда их ова књига заинтересује и да прочитају књижевна дела која се помињу.