Агора

превео са енглеског језика др Стефан Пајовић

Како нестаје енглески, тако нестају и Сједињене Државе

Марк Бауерлајн

Подривајући западњачки канон позних деведесeтих година прошлог века, академици-левичари су утрли пут садашњем Воук урагану.

Када сам дипломирао на основним студијама Универзитета Калифорније у Лос Анђелесу 1988. године, веровао сам да енглески језик почива на врху академске пирамиде. Одсек се дичио са скоро 1.700 дипломаца; општи предмети које сам предавао студентима који нису са Англистике академске године након што сам предао дисертацију имали су по 400 студената; а професори и ненаставно особља широм академске заједнице били су ради да сазнају шта је то „деконструкција“. Одсек је тражио од сваког студента англистике да похађа двосеместрални општи предмет, од Беовулфа до В. Х. Одена, у чијем је силабусу стајало да вам је „све ово енглески, читав дијапазон!“.

Пре тога, у енглеском за једанаести разред,[1] исто су нас учили за америчку књижевност, величанствено завештање од Хоторна до Хемингвеја, које је имплицирало да је и сама држава величанствена. У енглеском језику се проналазио смисао прошлости. Без одсека за англистику као предводника, универзитет није могао да буде првокласна институција.

Овакво становиште није било везано само за кампус. Годину дана раније, књига угледног књижевног теоретичара са Универзитета Вирџиније била је шест месеци на листи бестселера Њујорк Тајмса – не Сумрак америчког ума, Алана Блума, већ Културолошка писменост Е. Д. Хирша, у којој је чувени списак термина из прилога био препун књижевних тема. Њујорк Тајмс је 1986. године профилисао одсек за енглески језик на Јејлу и њиховог гуруа, Жака Дериду, што их је прославило и помало оцрнило. Ко је тада укључио телевизор, могао је гледати академике Стенлија Фиша и Кетрин Стимпсон како се расправљају са Вилијамом Ф. Баклијем Млађим и Динешом Д'Соузом око политичке коректности, као што се то догодило на форуму који је модерирао Мајкл Кингсли августа 1991. године. Потом, 1984. године, Национални задужбина за хуманистику Вилијама Бенета објавила је Поновно присвајање наслеђа: Извештај о хуманистици у високом образовању, у којој се жали што су се идеологија и теорија рашириле науком о књижевношћу – али ова публикација је само потврдила важност професора енглеског језика.

Баш је необично са данашње тачке гледишта: конзервативци и либерали се препиру око књижевне традиције, дебатују да ли је Шекспир неопходан и питају се да ли је Зори Нил Херстон место уз Фокнера. Када је Џеси Џексон говорио 1987. године на Стенфорду као загревање за још једну кандидатуру за председника (његова Рејнбоу коалиција из 1984. тада је још била у замаху), студенти су измарширали вапећи за неопходношћу општег образовања на факултету, махом на књижевним предметима: „Хеј хеј, ура ура, не треба нам Западна култура“!

Ми, дипломирани англисти, волели смо да слушамо о оваквим дешавањима. У то време сам био послушни либерал који је ипак волео Велике књиге[2] и Западну цивилизацију. Нисам желео да се ти предмети укину, али пука чињеница да је пажња јавности била усмерена на студије књижевности била је награда сама по себи. Ми који смо тек ступали у ово поље, могли смо да поверујемо да живимо у центру америчке контроверзе. То је било надахњујуће. Иако нас политика није превише занимала, наше архивске претраге по библиотеци и исцрпна критичка тумачења Влати траве и Магбета била су значајна. Људи су се занимали предметом нашег истраживања.

Наравно, то није трајало дуго, само пар година, док су трајали такозвани „Ратови канона“ који су осликавали контроверзу око тога ко треба, а ко не треба да буде уврштен у стандардни западни књижевни канон. Све се то свршило до средине деведесетих, када су „Ратови култура“ прерасли у хомосексуалце-у-војсци и „Уговор са Америком“, праћени Билом и Моником. Енглески је такође почео да узмиче. Годину дана након Џексоновог говора, академици са Стенфорда укинули су обавезан предмет „Западна култура“.

Књижевни одсеци су изгубили свој удео на тржишту; број диплома са основних студија вртео се око 50.000 у време када је вртоглаво растао број свршених студената: од 1,16 милиона 1995. године, до 2,01 милион 2018/2019. Заправо, последњих пар година, Енглески је пао на око 40.000 диплома годишње, док се удео англиста смањио са 4,3% 1995. године, на 3,7% 2004. године, све до мршавих 1,9% 2018/2019. И књижевност је изгубила на утицају унутар самих одсека. Професори су радије говорили о студијама културе, квир теорији и постколонијализму, него о Хамлету или Еми Бовари.

До 1998. године, када сам постао редовни професор на Универзитету Емори, конзервативне одбране западне цивилизације и Великог америчког романа није више било у факултетској зборници. Само годину дана раније, књига професора Џона Елиса са Универзитета Калифорније у Санта Крузу носила је једноставан и садржајан наслов: Изгубљена књижевност: Друштвена агенда и корумпираност хуманистике.

Теорије које су преовлађивале деведесетих одбациле су књижевни језик ради живописних тема сексуалности, политике и расе. Свако се залагао за различитост, додајући теорију рода, медијске студије и друга атипична научна поља својим професионалним профилима или су се барем тако изјашњавали у преломним тренуцима, на пример, током гласања одсека у вези са условима на англистичким предметима. Док су конзервативни критичари Роџер Кимбал, Д'Соуза, Бенет и др. писали књиге од које се свака продавала више него стотину академских томова заједно, професори су нетремице и предано радили на свом пројекту разграђивања. Идеја језгровите западне или америчке књижевне традиције није била на тапету.

Много година касније – пошто сам радио ван кампуса у Националној задужбини за уметност и након тога, у часопису Прве ствари (док сам још предавао на Еморију) – веровао сам да је опадање студија књижевности свеакадемски процес. Језик теорије је био превише закукољен осим за стручњаке и превише академика су деловали као неснађене шепртље ван своје професионалне области. Ко би други осим ексцентричних доктора наука слушао Џудит Батлер како говори о роду и сексу у својој бујној прози? Зашто би ико други схватао озбиљно професора енглеског који декламује „истине“ империјализма и хладноратовске политике? Шта професори енглеског језика знају о овим питањима?

И други су тако мислили. Када сам почео да се крећем у конзервативним круговима раних двехиљадитих, често сам могао чути да постоји утешна страна политизације хуманистичких наука. Хвала Богу па су марксисти и заговорници мултикултурализма биваковали на књижевним одсецима, тако се говорило. Барем на њих нико неће обраћати пажњу. Пад броја уписаних тумачен је као добродошао; знак да разумни студенти с правом заобилазе радикалну професуру. Настањени у све мање популарним кулама од слоноваче, ови професори неће бити толико штетни. Њихово брбљање о капитализму, патријархату и белој раси привући ће мање публике, док ће људи коју се стварно разумеју у та питања (економисти, друштвењаци и биолози), одмах препознати да је то брбљање.

Погрешили смо; сада то схватам. Да, професори књижевности оставили су књижевност и уронили у друштвено-политичке теме за које нису били школовани да их разумеју, али изигравање експерата за расу, род и политику није био циљ. Позитиван напор друштвено-политичке анализе није био прави циљ, нити је то било оснаживање англистике. Прави циљ је већ остварен и стоји нам пред очима: урушавање књижевне традиције, књижевног канона Запада и америчког књижевног канона. И поред тога, политички умерени и слободоумни либерали на факултету (био сам један од њих) нису хтели то да признају. Наше агресивније колеге које су хтеле да прогурају „различитост“ само су хтеле разнолик силабус, како су тврдили, и ми смо им поверовали, јер да нисмо тако поступили, приписали бисмо им ниже, деструктивне побуде, што не би било колегијално. То не би било либерално.

Након што су се заговорници мултикултурализма отарасили старог канона, њихово обећање богатијег и потпунијег мултикултуралног плана рада се никада није материјализовало. Пошто је Стенфорд укинуо предмет „Западна култура“, нашли су му замену која промовише различитост, очекујући од свих професора који су се одрекли старог предмета да предају нови. Е па, они нису хтели да се појаве. Стенфорд је имао потешкоћа да натера професоре да уђу у такве учионице. Овакав исход само је потврдио њихово становиште. Нису желели тај нови и унапређени хуманистички наставни план и програм који додаје Тони Морисон Шекспиру, који додаје жене и мајке краљевима и генералима на предметима истористике. Не, револуционари су једино желели да се ратосиљају Западног/америчког наслеђа. Није им био циљ да деле простор са традиционалистима, без учтивог: „Можемо ли сви да се слажемо?“. Традиција је морала да нестане и тачка. „Различитост“ је била смицалица и тактика, корак ка бацању љаге на старо.

Упалило је. Када погледамо англистичке одсеке данас, не видимо организован, кумулативни континуитет наставе који гарантује да ће студенти научити подврсте женске књижевности, афро-америчке књижевности и митове америчких домородаца, уз класичну америчку књижевност. Уместо тога, имамо бућкуриш предмета који залазе у политику идентитета, медије и различите идеолошке критичке теорије, тако да им поједини романи и песме служе као покриће. Ни доследности, ни кохерентности, осим оштрог противљења свему што подсећа на поновно успостављање старог.

Ово је један од већих успеха левице. Размотримо реакцију на пар највећих говора једног америчког политичара у новијој историји. У Варшави, 6. јула 2017. године, председник Трамп је изнео визију прошлости Запада која сеже до „Ратова канона“ осамдесетих година прошлог века. Цитирао је Коперника, Шопена, папу Јована Павла II и пољске прваке у науци, музици и религији. Говорио је о „националним личностима“ и „хтењу да бранимо своју цивилизацију“ и потреби за Богом. „Исписујемо симфоније,“ казао је. „Славимо наше древне јунаке, прихватамо наше ванвременске традиције и обичаје“. Под „нашим“, мислио је на Европу и Америку, на Запад и напослетку је укликнуо: „И наша цивилизација ће тријумфовати“.

Три године касније, 4. јула, одржао је пригодан говор на Маунт Рашмору где је објавио да „1776. година представља врхунац хиљада година западне цивилизације“. Продужио је са хвалом за четири лика Вашингтона, Џеферсона, Линколна и Тедија Рузвелта, који су „прави пример безмерног поверења у наш национални идентитет и културу“. Уследила је похвала Бафало Билу, Дивљем Билу Хенкоку и браћи Рајт, као и Џесију Овенсу и Џорџу Патону, Волту Витману и Марку Твену, Ирвингу Берлину и Ели Фицџералд, Бобу Хоупу и Елвису Прислију и између осталих – канону америчког изражавања и подузећа, феноменалном наслеђу америчке изврсности.

А како су медији реаговали на ова присећања? Чланак у Форен Полисију насловљен је „Трампов говор на Маунт Рашмору је на ивици фашизма“. Њујорк Тајмс је назвао говор „хушкањем на културолошки рат“, „мрачним говором који позива на поделе“, док га је Асошијејтед Прес оптужио за „пропагирање расних подела“, а за Вокс, говор је „уливао страх“.

Реакције на варшавски говор су биле истоветне. Питер Бајнарт је у Атлантику тај говор означио као „расну и верску параноју“, док га је Гардијан прогласио за „мрачни нативизам“, Вокс за „манифест крајње деснице“, а Слејт за „реторику белачких националиста“. Вашингтон Пост је говор назвао „пиштаљком за псе белачких националиста“, а Вилиџ Војс је рекао да звучи као нешто што се могло чути у „берлинској пивници тридесетих година“.

Истини за вољу, оба говора су имала оне који су их бранили, у Нешенел Ривјуу и другде, мада како човек може одговорити на хистерично категорисање Трампових речи као зачетка фашизма? Сећам се да сам гледао Си-Ен-Ен одмах након догађаја у Варшави и чуо како једна гошћа опуштено каже за говор да је недвосмислени пример белачке супремације, као да је то очигледна чињеница, неоспорна. У њеном свету, ово је била усвојена мудрост: Западна цивилизација је изједначена са белачком супремацијом, јасно и без изузетка.

Паушално изрећи тако тешку оптужбу на националној телевизији која се емитује на аеродромима широм земље само показује да „Ратови канона“ из касних осамдесетих нису били пуко академско препуцавање. У то време, једино место где се такво радикално изједначавање могло чути било је унутар свега неколико тврдокорних левичарских организација или у опскурним универзитетским кулоарима, али свакако не у мејнстрим медијима.

Оно што је некада била особена и жучна академска оптужба, данас је устаљено либерално мишљење. Слоган „Нека Америка поново буде велика“[Make America Great Again], 1984. године не би увредио никога на јавној сцени. Био би само одјек другог слогана из тог времена: „Јутро у Америци“[3]. С друге стране, 2016. године, MAGA је евоцирала код академика, интелектуалаца и новинара слике Нирнберга – или су се барем правили да је тако – и њихово претварање доносило им је пажњу и професионално напредовање.

Не би било тако да универзитети нису утрли пут ка томе.Морамо препознати и признатисве последице пада америчког књижевног канона. Да бисмо означилиполитику „Америка на првом месту“ као устанак крајње деснице прво морамо да распршимо другу Америку, ону која постоји код Емерсона, Хоторна, Мелвила, Тороа, Дагласа, Витмана, Дикинсон, Твена, Вартона итд. Стари силабус је сведочио да Америка има континуитет „америчкости“, изванредно наслеђе с којим треба да се поисветимо и да га упијемо. Усвајањем тог наслеђа, земља је била уједињена, њена прошлост постојана и кохерентна – била је добра. Књижевни канон јој је био покриће. Колико год зазирала од Енглеског за једанаести разред, омладина је разумела своју земљу кроз Хестера Прина и Хака Фина и Гетсбија, Рип ван Винкла и Џоудсове. Ови књижевни ликови образовали су оно што је сваком народу потребно: књижевни опус са националним призвуком. Када се народу то одузме, сакрије наслеђе од нових генерација, појам нације се слабије образује у срцима и умовима. То за последицу има слабију склоност код младих Американаца да бране своју земљу.

Ово је био страшан пораз конзерватизма и кључна победа левице. Реакција на Доналда Трампа указује на значај академских окршаја из претходних деценија за супротну страну. Док се десница фокусирала на законодавство и економију, стратешка визија левице гађала је културолошке темеље, игравши на дуге стазе што је исходило Воук ураганом који сада бесни кроз институције од Берклија до Вол Стрита, Ен-Еф-Ела, Морнарице и Војске Спаса. Да, може се повући црта од Хермана Мелвила и Роберта Фроста до ојачане границе и Првог амандмана. Грађани који не знају ништа о највећим говорницима америчког језика немају дубоко поимање саме Америке. Појединац не може бити одан безобличној прошлости.

[1] Српски еквивалент овом америчком разреду био би трећи разред средње школе. (прим. прев.)

[2] Велике књиге Западног света представљају сабране књижевне класике у 54 тома које је издала „Енциклопедија Британика“ у САД-у 1952. године. (прим. прев.)

[3] Колоквијални назив телевизијске рекламе „Поноснији, јачи, бољи“, емитоване у склопу председничке кампање републиканског кандидата Роналда Регана. (прим. прев.)

Текст првобитно објављен у часопису Chronicles. Оригинални чланак доступан на: https://chroniclesmagazine.org/society-culture/as-english-goes-so-goes-the-u-s/