Дисплеј

Слика свијета у роману „Епитаф за глумца“

Јован Крушић

Роман Љубице Кубуре „Епитаф за глумца“ функционише као роман лика, али и као билдунгсроман, или хроника, будући да се прати мање-више трагична судбина главног јунака, Крста Чутуре, од дјетињства до краја живота. Овај јунак профилисан је кроз оптику његове кћерке, јунака који је истовремено и наратор. Заправо, ова два лика се преливају један у другом, те је скоро немогуће установити границу гдје пичиње један, отац, а гдје други јунак, кћерка. Као Маљевичев Бијели квадрат на бијелој основи, у коме се не зна да ли бијели квадрат крије бијелу основу, или је пак обратно. Приповједач не тежи да демистификује биографију, очев живот, већ да отклони завјесу коју су поставили они који теже мистификацији у животу, који држе судбину човјека.

Сам наслов може да изгледа необично, јер се поставља питање зашто је позиција глумца битно другачија од позиције обичног човјека. Глумац је неко ко је анатемисан, можемо да се сјетимо судбине Молијера или Шекспира. Слично питање поставља се у роману, да ли глумац може бити човјек. На самом почетку аутор даје једну врсту објашњења самог наслова, спајајући у једној ријечи живот и смрт – епитаф. Аутор прави једну паралелу и објашњава да је на „једној страни смрт, а на другој сећање. Само се сећањем може победити смрт“. Уочавамо да је цијели роман једно сјећање, али и једно осјећање. Читалац може да се запита шта је то што је мотивише јунакњиу у тежњи да напише роман о оцу, али аутор кроз дјела Крста Чутуре открива богато наслеђе које ћерка прихвата као одговорност.

Поднаслов ове књиге може да буде: „Ово је време је изашло из зглоба. О проклетство, срам, што сам рођен да га ја поправљам сам!“. Видимо да је ово и слика једног времена. Ово потенцирам из разлога што је овај роман истовремено биографија једног лика, опис оца. Сама та чињеница може да уведе читаоца у предрасуду, патетику, општа мјеста. Овај роман не иде у том правцу. Он није идилична прича о једном лику завидне биографије. Ако пажљиво анализирамо лик ћерке Крста Чутуре, видимо да она у почетку има исту дилему коју би могао имати сваки писац када би желио да напише роман о свом оцу. Како написати роман о оцу, а да он буде што вјеродостојније описан. Док читамо уочавамо паралне приче и препознаје се ретроспективно приповједање, што нас враћа на мотив сјећања.

У поговору се каже да овај роман дјелује асоцјативно. Више је асоцијација и праваца у којима читалац може да се креће. Ако посматрамо повезаност ове двије приче и ова два лика она није само у карактеру, већ у ситуацијама, догађајима, који су нарочито подударна, иако је јасна временска дискрепанција. Као читалац поставио сам, поново, питање да ли се „кривица“ родитеља преноси на дјецу (истовремено то питање можемо да поставимо и на нивоу колектива)? Ово је дилема која прати грчке трагедије и не чуди што нас асоцијације воде до античких јунака.

Неспорно је да ово дјело асоцира на „Антигону“. Ћерка познатог глумца је лик који жели да се поштује правда. Начела којима се она води и границе које прелази, неће је поколебати да исприча причу. На почетку се не појашњава шта то покреће ћерку да напише роман о оцу, али јасно је да је она „наивни борац за правду“. Иронија је у томе што да би написала роман о оцу и сама је морала да прође кроз исте препреке и да осјети сличну бол, да би на аутентичан начин описала свог оца. На једном мјесту аутор јасно описује славу и пропаст Крста Чутуре тј. како је је његов суноврат почео када се први пут повео озбиљан разговор о правди.

Крстова пропаст има и други аспект. Да ли је његов силазак у цивилизацију истовремено његова казна, и да ли је осуђен на пропаст, јер он има племениту амбицију, коју град не прихвата. Такво стање проблематизује се у овом роману, али је савремени Енкиду у недостатку зато што је његов пријатељ гуслар, човјек од ријечи, а не од дјела као Гилгамеш. Вукота Томић у наставку романа постаје једна гротеска на путу од вјерног пријатеља до вјерног партијског послушника. Судбина Крста Чутуре наслућује се у једној веома специфичној ситуацији, односно у тренуцима када умире његов брат и изговара последње ријечи: „Бато, био си у праву, ја ћу од страха умријети“. Ова сцена је врло карактеристична, јер не само да се констатује смрт, већ се прецизно наговјештава будућност Крста Чутуре, која се разликује у начину на који ће свој живот да заврши. С друге стране, аутор у другом дијелу разбија камијевски однос према смрти и даје једну реченицу на којој би позавидјели многи: „Рађамо се и умиремо на рукама и крилима наших мајки.“ Ако бих тражио реченицу која би требало да стоји на крају романа „Странац“ онда је то ова реченица. Јер чак и камијевској алијенацији, једино се фигура мајке не може прихватити као угрожавајућа или радикална другост.

Животне околности у које ће упасти протагониста овог романа само су гротескно стање. То препознајемо у тренутку када се Крсто врати у позориште и види да је дошао један млад глумац који има надимак Чутура. Крсто то тумачи као намјеру да га потисну из сјећања, што нас опет враћа на почетак, као полазну тачку ћерке да пише роман о оцу. Сјећање је једини начин да Крсто преживи, али систем не дозвољава, јер сјећање на врлинске јунаке, истовремено, може да подрива изопачени поредак који је једнако наставио да обрће свој механизам и након Крстове смрти. Аутор нам сликовито дочарава ситуације из којих очекујемо преокрет, али оне нас воде у сурову реалност гдје се Крсту гаси сваки пламичак наде. Тај пламичак гасе они који су као Исмена у „Антигони“, прилагодљиви, ћутљиви.

Однос који има са Вером је веома чудан. Постављамо питање да ли он осјећа неке емоције према њој. Суштински, схватамо да је он човјек коме су уништили сваку врсту емпатије и осјећања. На моменте, дјелује да он не осјећа љубав, али на крају се препознаје да му на том „ситу живота“ остаје само љубав. Вера је неко ко га подржава и ко му даје наду да се бори. Питање које се намеће, да ли је том својом опсесијом и жељом да истјера правду, изгубио поштовање и љубав своје породице? Шта је то што га вуче напријед, да се бори и да ли је на тај начин запоставио породицу? Не. Он је предсказање и прототип сувишног човјека. На крају, правда је спора и достижна. Нажалост, да би дошао до правде, мораш да будеш спреман да кратко уживаш у њој. У тој смрти видимо једну апсурдну ситуацију која нас враћа на Камијевог „Странца“, али је овдје изокренута перспектива. Фасцинација коју показује ћерка Крста Чутуре није болесно-опсесивна, већ је прво, мотивисана чињеницом да воли свога оца, а друго, да у мрачном систему њеног живота једино Крсто даје наду да се нешто може промијенити. Она је на крају романа добила простор да свој живот настави, али да има времена да своју позицију у друштву редефинише.

Крај романа је једна врста опомене сваком читаоцу. Ако заборавимо наше ближње, наше потомке, знајте да ће се пред смрт они појавити као нешто што смо запоставили, на тренутке изгубили (као што се Крсто сјетио свог оца).

Крсто се борио са вјетрењачама и није било узалуд.