Блог
Адолесцентска криза - болест или изазов?
Борисав Живановић
Читаоцима је познато да је уска област мог интересовања адолесцентска психологија. У претходним текстовима, на проблеме адолесцената гледало се првенствено из угла социологије, уз неопходан осврт на психологију. У овом тексту, намера ми је да на срж проблема ударим директно, анализирајући психологију адолесцента (као и странпутице које она носи са собом). Наравно, како људи нису јединке које постоје у изолацији и вакууму, ниједна психолошка анализа не може се узети за озбиљно уколико занемарује и друштвени (социолошки и политичко-економски) аспект. Ипак, наш фокус ће примарно бити појединац — адолесцент.
На почетку, неопходно је разјаснити основне појмове који ће даље бити коришћени у тексту. Адолесценција је прелазни период између детињства и одраслог доба. Прелаз између два тако супротна света није нити једноставан, нити пријатан, те је често праћен стањем у којем су страх, бес, незадовољство, и збуњеност помешани. То стање називамо адолесцентском кризом. Лично нисам љубитељ строгих етикета и дијагноза, већ проблеме из области менталног здравља класификујем на спектру неуроза–психоза. Неурозе су блажи поремећаји код којих је слика света као и емотивни доживљај благо искривљен. Психозе су далеко тежа стања у којима је слика света искривљена и праћена халуцинацијама (привиђењима) и делузијама (заблудама). Сви здрави људи су у одређеној мери неуротични.
Узрок неурозе је противречност, најчешће између очекиваног и стварног. Уколико мирење и изједначавање та два није могуће, прибегава се потискивању. Потиснути садржај увек испливава у одређеном тренутку и манифестује се као симптом — било то туга, бес или импотенција. Ипак, непријатности које узрокују неурозе су довољно благе да их је могуће донекле самостално обрадити на свесном нивоу и превазићи. Узрок психоза су далеко теже непријатности које није могуће самостално обрадити — њих називамо трауме. Снови увек у симболичком облику представљају садржај несвесног. Тај садржај је, ради личног сазревања, неопходно протумачити и обрадити. Психозе су стање најсличније сну, само што се одвијају на јави. Нажалост, то значи да су последице реалне (убиство и самоубиство). Срећом, и даље важе правила наведена за снове (иако је у пракси то далеко теже, ипак је оствариво тумачење халуцинација).
Адолесцентска криза се најчешће манифестује као неуроза. Ипак, нешто ређе може се манифестовати и као психоза, уколико је удружена са другим траумама из детињства. Личност трпи највећи притисак управо током адолесценције, због чега се у том пероду, колоквијално речено, најлакше долази до тачке пуцања. Управо то је и разлог због којег се психозе најчешће јављају у адолесценцији. Нажалост, интереси фармаколошке индустрије су често супротни истини, те се агресивно промовише хормонална теорија, по којој је наводни узрок хормонски дисбаланс (вишак допамина чији је узрок нејасан).
Високоиндустријализовано друштво које ствара производе високог нивоа квалитета и прецизности створило је својеврсну опсесију комфором. Уистину, читав развој људске цивилизације био је пут стварања комфора неопходног за опстанак. Ипак, у том процесу занемарена је проста чињеница — бол није болест већ симптом. Бол је неопходан механизам који појединца усмерава ка путу здравља — било да се ради о телесној или душевној болести. Насилно уклањање емотивног бола путем лекова не води излечењу (зрелости), већ искључиво потискивању. Неуротична и психотична стања су заправо здравија од стања потиснутости. Бол и непријатност су, нажалост, нераскидив део развоја личности, те их морамо прихватити као такве.
Болест треба посматрати као изазов, чије успешно превазилажење води јачању. Нажалост, неке изазове није могуће самостално превазићи. Такође, опште је познато да одређене болести (попут богиња) далеко боље пролазе у детињству, јер су тад последице минималне, а стечен имунитет доживотан. Неке болести су превише опасне да би се прележале, те је имунитет неопходно стећи вакцинацијом. Због своје биолошке конституције, различити људи су различитог имунитета и стога подложни различитим болестима. Тренутак у којем дуго живећа IgG антитела наслеђена од мајке одумиру, а сопствена производња није довољно развијена (приближно шести месец живота), период је посебног ризика за разбољевање.
Оквир у којем ћемо посматрати и анализирати адолесцентску кризу метафорички је сличан претходно изнетим чињеницама из имунологије. Адолесцентска криза је пандан дечије болести у процесу сазревања личности. Објаснићемо које особине личности утичу на релативну отпорност. Анализираћемо који фактори утичу на формирање отпорности још пре периода адолесценције. Уколико је изазов превелик, објаснићемо каква је спољашња подршка неопходна. Ипак, поред свега наведеног, како престаје да постоји спољашња подршка у превазилажењу изазова, а почиње да се формира сопствена способност, постојање процепа је неизбежно.
Сваки адолесцент је приморан да битку води на два фронта — са спољашњим и унутрашњим притиском. Спољашњи притисак се састоји од очекивања спољног света (породица, школа, посао, па чак и пријатељи) која полако почињу да нарастају преко нивоа који је адолесцент до тада могао да испуни. Унутрашњи притисак проистиче из виђења појединца да би нешто требало променити како би даље остваривање личних циљева било могуће. Нажалост, пропаганда неолиберализма (аутори из псеудонаучне области личног напретка) крајње подругљиво поручују адолесцентима како „притисак ствара дијаманте“. Притисак такође изазива одроне, падове литица, померање клизишта, падове зграда и експлозије. Таква метафора би у овом случају била прикладнија.
Рекли смо како сваки појединац постоји у одређеном друштвеном контексту и да је изолована анализа стога немогућа. Због саме чињенице постојања спољног контекста, јасно је да је спољашњи притисак приликом одрастања неизоставан. Ипак, нездрави систем који промовише неолиберализам (посао као циљ ради самог себе), као и општa неповољна економска ситуација (бесконачно скупе некретнине, нестабилно тржиште рада, бесконачна конкуренција, инфлација), чине да тај притисак буде далеко већи од неопходног и здравог. Такав притисак не ствара дијаманте, већ рушевине.
Интернализовање нездравих и злонамерних захтева наметнутих пропагандом неолиберализма доводи до нарастања унутрашњег притиска. Како још није одрасла особа, адолесцент тек упознаје један нови свет. На том путу, један од тежих изазова је да распозна лаж од истине. Пропаганда пласира слику „успешних“, при чему се успех представља као објективна категорија - новац, жене, пријатељи, изглед, статус. Наводно, једина разлика између успешних и неуспешних је што су успешни били довољно храбри да се супротставе рђавој урођеној природи. Адолесценту није стало до наведених категорија у свом дословном облику. Њега плаши неспособност за ношење са произвољним изазовима, које пак „успешнима“ иде са лакоћом. Адолесцент не разуме да се иза пропаганде крије жеља корпорација да радници сами себе израбљују добровољно.
У својој сржи, адолесценција је изразито противречно доба. Адолесцентска криза је изнуђена неуроза — изнудила ју је неопходност прилагођавања за живот у заједници. Оваква динамика у адолесценту ствара страх. Здрав начин за превазилажење страха је директно суочавање. Нездрави начини су потискивање (негација да он постоји) и рационализација (тражење оправдања да се побегне од ситуација које изазивају страх). Како би био превазиђен, интензитет страха мора да буде подношљив. Како бисмо разумели како се неподношљив страх претвара у подношљив, неопходно је да прво разумемо основне узроке и механизме бега.
Потреба за индивидуалношћу и личним идентитетом је својеврстан нагон. Индивидуалност пружа осећај сигурности и способност за суочавање са непознатим ситуацијама, док лични идентитет даје јединствени печат тој способности. Осећај да је способност за борбу са непознатим резултат личног напора појачава осећај сигурности због утиска додатне контроле над ситуацијом. Ипак, индивидуалност детета и одрасле особе се разликују. Индивидуалност детета се одликује безобличношћу и бесконачно-обличношћу. Дете је у исто време и све и ништа. Слободно је и да учи, и да се игра, да буде добро и неваљало. Са друге стране, индивидуалност одрасле особе мора да садржи одређени облик — заузимање улоге у подели рада. Овакво укалупљивање ужасава адолесцента уколико не види ниједну позитивну страну укалупљивања, већ само губитак индивидуалности, из чега проистиче и страх.
То не значи да је укалупљивање крајњи циљ, нити да је само по себи добро! Способност за игру је неопходна за врхунски научни и уметнички рад. Неваљалост је неопходна ради личне одбране у нездравом односу снага — укалупљени су осакаћени способности да се супротставе структурираном непријатељу какав је, рецимо, политичко-економски систем. Организација рада са уским улогама и специјализацијама заслужна је за материјално изобиље у којем данас уживамо. Циљ здравог преласка са дечије на одраслу индивидуалност је учествовање у организацији рада кроз развијање једне способности, одабране из скупа бесконачности из детињства. Уколико се ово укалупљење деси по цену одсецања осталих способности, младог одраслог човека чека крајње досадан период лишен радости. Једноставног рецепта нема — способности је могуће сачувати једино путем хобија.
Одговорност детета је непостојећа, док је одговорност одраслог човека бесконачна. Немогуће је очекивати да овакав прелаз буде брз. У погледу преузимања одговорности, нека деца су смелија, док су нека страшљивија. Смелијој деци не треба бранити да иду својим путем, (уз наравно здраву дозу надгледања, јер на сваком путу је могуће залутати), док је страшљиву децу неопходно подстицати. Једно је сигурно — уколико одговорности уђу нагло и неконтролисано у живот адолесцента, интензитет ће бити прејак. Исход, понављам, неће бити дијамант, већ ће адолесцент прибећи рационализацијама. Најчешће рационализације у овом случају су соматизација (телесне тегобе у ситуацији која изазива страх као оправдање да се одступи) и недостатак концентрације (као оправдање за немогућност ношења са ситуацијом). Карактеристично је и бесконачно развлачење студија као оправдање за одлагање уласка у улогу одрасле особе, као и импотенција као бег од обавеза брачног живота.
Брига о добробити и сигурности детета је улога родитеља. Ипак, адолесценција представља обртање улога. Дете полако треба да преузме све улоге које су до тада припадале његовим родитељима. Преузимање тих улога представља крај адолесценције и почетак одраслог доба. Овај заокрет није нимало лак — као и сви други изазови. До сада смо научили да, уколико је интензитет страха прејак, адолесцент може прибећи неком од механизама бекства. Механизам бекства од преузимања улоге родитеља на себе је приписивање жељених очекивања другој особи кроз заљубљивање. Опсесивно идеализовање друге особе постаје замена за идеализовану слику родитеља. Очекивање узвраћених романтичних осећања само је симболичка замена за очекивање да ће родитељи донети спас у непознатој ситуацији.
Ово не значи да је спонтано развијање симпатија за особу (супротног пола) лоше. То такође не обесмишљава зрелу љубав као идеал. Под појмом заљубљености се подразумева стварање идеализоване слике о нечему што познајемо површно, док љубав представља прихватање нечега што разумемо у целости — а што укључује и ружну страну. Нажалост, све чешће уочавам да психотерапеути не разумеју разлику између два наведена појма. То је за сваку осуду јер представља елементарну неписменост — замислите лекара који не разликује антибиотик и аналгетик. Заљубљеност је појам шири од романтичних осећања — могуће је сличним механизмима идеализовати и друге ентитете. За време актуелних протеста, наш народ је показао изразиту жељу да буде прихваћен (кроз саопштење као замену за узвраћање „изјаве љубави“) од стране различитих вођа о којима машта. За неке је то био патријарх, за неке ректор, за неке глумци, а за неке вође (наводне) опозиције. Свака изјава која је садржала мрву садржаја о протестима идеализована је до бесвести. Ово сведочи о стању колективне адолесцентске кризе српског друштва. Без њеног превазилажења неће бити простора за било какве реалне промене политичког стања.
Превазилажење склоности ка бегу у заљубљеност је можда и најтежи корак адолесценције. Иако су деца чије су потребе за сигурношћу биле незадовољене нешто склонија овом механизму бега, нико није поштеђен. Усудио бих се да кажем да је ово корак који већина људи никада не пређе адекватно. Пут отрежњења је крајње трновит — једино бол узрокован упорним одбијањем може да буде неопходан подстрек. Успешно превазилажење значи достојанствено мирање са симболичким понижењем које одбијање представља.
И као коначни корак сазревања, адолесцент мора да спозна границе сопствених способности, као и сопствену вредност. То је неопходан оријентир за функционисање у друштву, као и за даље усмеравање развоја личних вештина. Способност из периода безобличности/бесконачно-обличности није применљива у свету уоквирености. Стога је нормално преиспитивати своју способност. За успешно превазилажење ове препреке, неопходна је повољна комбинација личних као и срединских фактора. Природно дрчније личности (за које смо поменули како су склоњије приузимању одговорности) имају мање проблема са потцењивањем својих способности. Нека деца имају већу наклоност средине, због чега им се додељује улога која их раније подстиче на развој способности. Афирмишући коментари могу да буду додатна мотивација.
Сваки рат је могуће добити искључиво пажљивим бирањем битака. Нажалост, спољна средина (били то родитељи, школа или судбина) некој деци додељује погрешне улоге. Таква деца одрастају са уверењем да нису способна – што јесте тачно, али у ограниченом и неважном контексту. Не постоји одговор на питање како је могуће спознати таленте. Оно што је јасно јесте да демотивишући коментари средине не служе сврси (метафора: дијаманти). Школски систем је у нужној мери опресиван и не треба га идеализовати. Иако је доза супарништва неопходна како би се испипао терен, насилно наметнути спољни притисак је апсолутно контрапродуктиван. Свако има свој пут, те не треба поредити бабе и жабе. Различити адолесенти превазилазе различите препреке различитом брзином и лакоћом.
До сада написани текст је о адолесценту говорио у мушком роду искључиво због граматичког рода именице. Психологија мушкарца и жене није потпуно иста, као ни улоге и очекивања које им друштво додељује. Све до сада речено важило је за оба пола. Ипак, адолесцентска криза се чешће доживљава као „момачка бољка“. Да ли је ово тачно, или се ради о предрасуди? Одговор морамо да потражимо у друштвеним очекивањима и нормама.
Иако је данас свачији положај неповољан (уз тенденцију даљег погоршања), очекивања која друштво поставља пред мушкарце су несразмерно већа. Неолиберална пропаганда је својеврсна карикатура нездравих идеала патријархата: (мушки) појединац је за све крив и одговоран, нема морално право да се жали (чак и ако му други отворено диктира неповољна правила), и наравно нема право да се нада оснивању породице уколико није остварен по нездравим критеријумима. Додатно је понижавајуће то да се психотерапија претвара у школу мотивације и неолиберални пандан школе у Кумровцу. Зрелост сама ради себе више није идеал, него је људе потребно скројити по мери политичко-економског система. Продуктивност је постала замена за здравље.
Са друге стране, за жене је и даље друштвено прихватљивије да се нађу даље од „прве линије фронта“. Мушкарци под већим притиском манифестују симптоме неурозе. Рекли смо да ово није нужно лоше јер је неопходан корак ка сазревању. Са друге стране, због друштвених очекивања, жене су склоније да део страха пренесу у одрасло доба. Страх превазилазе избором партнера који својом појавом одушевљава несвесне делове личности. Иако ово звучи слично опису нездраве заљубљености, овај процес (иако несвестан) није нездрав. Свако има дискреционо право да бира партнера, и док год нема идеализовања, везу можемо сматрати зрелом. Ипак, како се горе изнета чињеница на увредљив начин представља мушкарцима („неспособан си па ниси ништа ни заслужио“, „не желиш да радиш на себи“ и сличне неолибералне мантре), долази до љубоморе која прераста у отворену мржњу према женама. Појединцу спутаном са свих страна у стицању елементарне контроле над судбином тешко је објаснити да мора да се помири са додатним симболичким разочарањем - перцепцијом доживотног одбијања.
Садржај који се адолесцентима пласира путем друштвених мрежа је изузетно сексуализован. Мушкарцима се као идеал представљају хладни и емотивно дистанцирани мишићави мазохисти. Женама се као идеал представљају увек дотеране заводнице чији би смисао живота требало да буде вечито извољевање. И мушкарцима и женама се поручује да партнере треба мењати без превише размишљања и да су компромис и посвећеност увек обавеза друге стране. Својеврсна је данашња опсесија адолесцената изгледом, што се огледа у опсесивном тренирању и трошењу новца на одећу и козметику. Очигледно је да изглед постаје симболичка замена зреле слике о личној вредности, док сексуалност постаје симболичко поље на којем адолесценти покушавају да поврате слику о контроли над судбином. Прихватање од партнера постаје симболичка замена за прихватање личности, док ноншалантно одбијање партнера представља покушај да се надомести одбијање од стране друштвеног поретка.
Адолесцентску кризу је могуће никад не превазићи, или је превазићи делимично. Уколико су животне околности повољне, ово можда никада неће постати очигледно, јер понашање (сада већ) одрасле особе остаје по свим мерилима здраво и зрело. Кризних момената може бити безброј и након адолесценције. У овом случају може доћи до регресије (повратка) на нерешене изазове из доба адолесценције кроз кризу средњих година. Пробуђени адолесцент поново жуди за (перципираном или стварном) слободом које је морао да се одрекне на путу одрастања. Физички изглед и мењање партнера поново добијају исту симболичку улогу, а могуће је чак и посезање за млађим партнером као симболички покушај повратка у жељени узраст. Нажалост, живот је једносмерна улица, тако да се уместо доласка на жељену дестинацију изазива саобраћајна несрећа.
Интереси бројних данас утицајних интересних група су супротни превазилажењу адолесцентске кризе (као и зрелости, у ширем смислу). Зреле личности немају потребу да своју вредност доказују материјалним разметањем у виду скупе одеће, кола, путовања и излазака на (наводно) отмена места. Пошто разумеју да лепота лежи пре свега у оку посматрача, као и у души, не купују непотребне козметичке производе, нити користе услуге естетске хирургије. Зреле личности су сопствени извор самопоуздања и не осећају потребу да се бесконачно додворавају корпорацијама које им дижу лествицу бесконачно. Због тога нису заинтересоване за рад у (наводно престижним) корпорацијама чији је процес селекције (најблаже речено) иживљавање. Корпорације очигледно дају новчани подстицај да спрече психотерапеуте у деловању које може да се негативно одрази на њихов профит.
За крај, желео бих да се читаоцима захвалим на стрпљењу. Дат је преглед адолесцентске кризе из свих могућих углова, а у добу брзих информација не цени се темељност. Како је количина представљених информација обимна, верујем да поновно читање није лош начин да се у потпуности разумеју напори аутора да јавности представи један од највећих проблема данашњице, који остаје потпуно непримећен. Анализирани су савремени, као и ванвременски аспекти адолесцентске кризе. Изнета је детаљна анализа односа друштва и појединца у настанку, али и превазилажењу адолесцентске кризе. Основне црте превазилажења су достојанствено мирање са стварношћу, дозирано неговање вредних аспеката детињства, као и строго опирање регресивним тежњама. Иако праћена различитим патолошким манифестацијама, адолесцентска криза виђена је не као болест, већ као изазов. Превазилажење тог изазова неопходно је на личном и колективном нивоу како би било могуће да се победи у рату са данашњим нездравим окружењем.
