Pretraga
Pronađite nas na
 

Пошаљи пријатељу

Е-хроника

Паклена кухиња Марине Абрамовић

Никола Пешић, Време

Марина Абрамовић (70) неочекивано је постала тема жуте штампе након што се њено име појавило међу процурелим имејловима Џона Подесте, шефа председничке кампање Хилари Клинтон. У спорном имејлу чувена српска уметница перформанса позива Тонија Подесту, брата Џона Подесте, на вечеру названу Кување духа (Spirit Cooking) у јуну 2015. у свом стану. Абрамовићева се даље у имејлу распитује да ли ће и Џон Подеста бити у могућности да им се придружи.

Необичан назив вечере одмах је привукао пажњу десничарских теоретичара завере који су почели да истражују на интернету о Кувању духа. Имали су шта да виде: Јутјуб снимак истоимене инсталације Абрамовићеве из 1997. године, на којем је наша уметница заокупљена, мора се признати, прилично необичним послом: крвљу исписује по зидовима различите "рецепте", међу којима је онај чији су главни састојци мајчино млеко и сперма – одмах је убедио теоретичаре завере да је Кување духа заправо сатанистички ритуал, у духу окултисте Алистера Кроулија. На снимку се такође види Абрамовићева како крвљу запљускује антропоморфне фигурине од воска, уобичајен реквизит у карипској религији сантерији, која гледано из екстремно хришћанског и евроцентричног угла и није ниша друго до црна(чка) магија.

Абрамовићева се заиста поигравала са елементима сатанизма када се 2014. године сликала за украјински "Вог" с одраном главом јарца, која иначе, као симбол уписан у обрнути пентаграм, представља заштићени лого Сатанистичке цркве. Такође, на Јутјубу постоји и контроверзни снимак поп звезде Лејди Гаге у којем трчи по ливади гола, са "роговима" на глави, и све то под надзором свога "гуруа" – Марине Абрамовић. Имајући у виду све ове "доказе", готово је немогуће не разумети теоретичаре завере због њихових хистеричних закључака.

Међутим, питања савремених религиозних токова, као и питања савремене уметности, нису тако једноставна. Пре свега, треба рећи да је Абрамовићева своје текстове из Кувања духа представљала и у другачијим, нимало "крвавим" околностима – на пример, као неку врсту апсурдне поезије, намењене слушању уз дегустацију чоколадне посластице волкано фламбе, коју је 2011. године осмислила на позив једног њујоршког ресторана. У спорном позиву на вечеру, упућеном Тонију Подести (иначе колекционару уметности), Абрамовићева је највероватније, како и сама изјављује, имала на уму слично поетско вече уз закуску. Треба такође напоменути да су текстови из Кувања духа првобитно објављени 1996. у оквиру истоимене графичке свеске, заједно са цртежима Абрамовићеве, нимало сатанистичким, као што нису били сатанистички ни остали текстови из збирке, о којима се није ни повела расправа.

Ипак, како бисмо могли дефинисати ритуале Абрамовићеве, њене честе приче о шаманима, теозофији Блавацке, Гурђијеву, алхемији, медитацији или гуруима – о чему може да се чита и у њеним монографијама? Из угла америчких евангелистичких десничара, све набројано заправо и представља неку врсту "сатанизма". С друге стране, ни левица није била благонаклона према овим појавама и најчешће их је, у просветитељском духу, проглашавала за сујеверје или чак као друштвену претњу (Адорнове Тезе против окултизма, 1950). Међутим, у академским круговима повезаним с релативно младом научном граном названом "студије западног езотеризма" овакве стратегије осуђивања нису прихватљиве. Форма новинског прилога је сувише кратка да би се могле објаснити велика сложеност и динамика утицаја савремене религиозности/духовности на западну културу и савремену уметност, о чему се аутор овог текста бавио у недавно одбрањеној докторској тези о окултном у уметности у делима Марине Абрамовић.

Укратко, занимања Абрамовићеве најбоље би се могла сагледати кроз призму "окултуре", социолошког термина који је у академску употребу увео Кристофер Партриџ и којим се обележава савремено "демократизовано окултно". Наиме, ако "окултно" (лат. occultus – скривен) означава да се ради о тајним знањима, онда додатак "културе" у овом термину означава да су та знања данас део културе, она су постала обична. На пример, у данашњој окултури на Западу није више необично, као нпр. у време контракултуре 1960-их, говорити о јоги, медитацији, "енергетском" исцељивању и сличном. Овакве идеје данас су део мејнстрима, а не специјалитет хипика и њуејџера. Штавише, оне су савршено уклопљене у систем и често служе управо као његова "духовна" подршка (нпр. бизнисмен који се ослобађа од радног стреса усклађујући своју "енергију" са космичким "вибрацијама" у неком скупом спа центру).

Дакле, кување духа и друге "сеансе" које Абрамовићева нуди својој публици и колекционарима, попут Тонија Подесте, заправо су типичан вид западне окултуре, представљене у контексту савремене уметности и њеног тржишта.

 

Извор: Време

 

Ostavite komentar

Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije sajta NoviPolis. Ipak, po postojećem Zakonu o javnom informisanju NoviPolis odgovara za sve sadržaje koji se nalaze na njegovim stranicama, pa u skladu sa tim zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, kao i pravo skraćivanja komentara. Komentare uvredljive sadržine, kao i komentare za koje sumnjamo da su deo organizovanog spinovanja javnosti, nećemo objavljivati.

Ostali komentari