Kultura

Metanoički otpor umetnosti

Nikola Strajnić, Novi Sad

1

Pesnički jezik direktno i unapred saopštava istine koje saopštava priroda, ali indirektno i zakasnelo, trebeći ih sporo evolucijom iz neznani i sna sveta. Tako pesniči jezik ništa ne duguje onome što je već tu, otrebljeno, već sve samo onome što tek treba da bude tu, otrebljeno. Ono što je tu ima svoj jezik koji se suštinski razlikuje od pesničkog jezika: jezik svakoga tu sveta posustaje pred svakim onim što će tek biti,ignorišući ga i ne priznajući njegovo sopstvo. Sopstvo svakog jezika, i onoga koji označava ono što će biti i onoga koji označava ono što jeste, kao što tvrdi Kratil u istoimenom Platonovom dijalogu, Kratil, dar je prirode označenog.

Tako ne može biti da se pesničkim jezikom označava presna i sirova stvarnost i da se jezikom kojim se označava ta stvarnost označava stvarnost koja još ne postoji ovde, već samo u pesničkom umu, koja je zaumna ili metanoična. To je moguće samo kao pretpostavka, koju je u svojoj Teogoniji izneo askranski pesnik Hesiod iz VIII-VII veka pne, hvaleći muze: Mi pesnici kazujemo laži istini slične,/ ali kad treba znamo da kažemo istinu pravu. Koliko god za one koji govore samo istinu pravu to izgledalo besmisleno, za pesnika je istina prava ono što oni nazivaju lažima, a laž ono što pesnik naziva istinom pravom. Ili, drugačije, za njih je istina prava presna i sirova stvarnost, a za njega ona zaumna, metanoička. Doduše, on ne kaže kojim jezikom će se koja istina kazati, jer to nije ni potrebno, jer je istina jezika u istini onoga što označava.

2

Svet u kome živimo sve manje i manje liči na stvrnost, a umetnost sve manje i manje na umetnost. Kao da je reč o tome da su uloge zamenjene : u meri u kojoj stvarnost postaje sve nestvarnija, kao da se pretvara u nekakav filmski spektakl, umetnost postaje sve stvarnija, kao da je u njoj reč o nekakvom zbiljskom događanju. Čini se čak da je reč o jednoj opštoj špijunaži, pa stvarnost učestalo i nedozvoljeno prelazi granice umetnosti, a umetnost granice stvarnosti, svaka preodevena u jezik one druge. Tako, jezik stvarnosti postaje, sve više i više, jezik umetnosti, a jezik umetnosti jezik stvarnosti. Tu ne samo da nije reč o otporu umetnosti stvarnosti i stvarnosti umetnosti, što bi po prirodi i stvarnosti i umetnosti trebalo da bude, već kao da se radi o faustovskoj paklenoj opkladi s nečastivim, u kojoj je sve legitimno dok se ne ispostavi konačni račun. A po njemu, stvarnost će definitivno, kad dođe vreme, prožderati umetnost.

Pitanje Šta da se radi nije pitanje koje ima nekakav praktični telos i koje smera, recimo, prema nekom dobro smišljenom projektu čijom primenom će se, kao kad se uzimaju odgovarajući lekovi protiv neke bolesti, sve razrešiti skoro samo od sebe. I kurativne i preventivne terapije ovde su izlišne. Sve se kreće, i stvarnost i umetnost, prema nekakvom novom dijakosmijskom načelu, po kome se stvara jedna nova sredina i harmonija između stvarnosti i umetnosti. Po tom načelu, umetnost, pre svega, gubi onu funkciju s obzirom na koju je Aristotel u Poetici odredio i njenu suštinu: da daje ono što može ili što je moglo da bude, a nije, jezikom koji je podoban tome. Naprotiv, umetnost sve više i više teži prema tome da daje ono što jest, takođe, jezikom koji je podoban tome. Tako izgleda da je njena istorijska uloga završena, ali ne u hegelovskom smislu, po kome je umetnost stvar jedinstva čulnosti i duha, pa je sad to jedinstvo dovedeno u pitanje. Ne po tome, već po tome što je dovedena u pitanje njena metanoička suština, po kojoj je ona, prevashodno, stvar uma.

O tome najbolje govori, sama po sebi, naša reč umetnost, prosto tako što kaže da umetnost pripada umu. S tim viđenjem umetnosti iz aspekta same reči umetnost u međusobnoj je projekciji ono koje nudi ruska reč za umetnosu : hudožestvo. Ta reč kazuje o lukavoj i đavoljoj nameri umetnika da u svom umu stvori svet koji je lažan u odnosu na stvarni božiji svet, ali koji treba da bude istinitiji od ovog. Pa, istini za volju, Tolstojeva Ana je za svakog čitaoca njegovog romana istinitija od one „Ane“ koja se u stvarnosti piščevog vremena bacila pod voz...

Ali šta znači to da je umetnost proizvod uma i s obzirom na tu činjenicu da ona nestaje iz sveta? Je li to govori ovako: da je ona do jednog trenutka bila umna, pa posle toga, s nekog razloga, postala ne-umna? Ne, nipošto! Umetnost našeg sveta, koja se opasno približila stvarnosti da i sama postaje ta stvarnost, zadobija i um te stvarnosti, ako se pod umom podrazumeva jedna vrsta logosa po kome se sve u njoj upravlja i jeste. Naprotiv, radi se o jednoj drugoj stvarnosti koja nije stvorena da bi se pokazivala u sferi čulnosti, već o stvarnosti koju je stvorio um umetnika koji se u tom stvaranju usaglašava sa božijim umom dok ovaj stvara neposrednu stvarnost.

To usaglašavanje je moguće zahvaljujući kaliopskom sindromu, težnji prema gore, iznad stvarnosti koji svaki umetnik od prirode nosi u sebi, i zahvaljujući anagogijskom načelu koje ga i uzdiže dotle dokle seže kaliopsko područje,a to je, slikovito rečeno, Helikon. Helikon je „mesto“ gde prestaje zemaljsko, eagarsko, i počinje nebesko. Odatle, pa u beskraj, prostire se i mapa jezika bogova. Najozbiljniji pesnički problem bio je i ostao je: osluhnuti jezik bogova i utkati ga u sopstveni jezik u času kad se stvara metanoička slika sveta u pesnikovom umu i onda tu sliku tim jezikom saopštiti zemnicima. Eto, tim jezikom ne može da se saopšti ona presna i sirova, već samo umna i metanoička stvarnost.

Sad, kada se govori o završetku istorijske uloge umetnosti, problem je u stvari u nestajanju kaliopskog sindroma u biću umetnika našeg sveta, a time i celog ovog puta rađanja umetničkog dela kao umne slike i saopštavanja te slike jezikom podobnim njoj. Nasuprot tome, sindrom koji je većina umetnika našeg sveta jedino zadržala jeste eagarski sindrom: težnja prema dole, zemlji, prema presnoj stvarnosti koja ih, po slovu one faustovske nagodbe sa nečastivim, okružuje i u koju sve dublje i dublje tonu. U tom polaganom, ali i neopozivom nestajanju u živom blatu stvarnosti oni više nemaju mogućnosti za otpor. Taj otpor bi još jedino bio moguć kada bi umetnik, kojim čudom, ponovo okrilatio, što znači stekao onaj impuls koji bi ga ponovo krenuo prema Helikonu. Jer na umetnosti nije da vršlja po stvarnosti, predstavljajući je, ili menjajući je, ili dovodeći je u nekakav red u kome ona sada nije: reč je o tome da se umetnost odupre njenom sudbonosnom zagrljaju.

3

O tom odupiranju retka su još svedočanstva u našem svetu. A među njima, jedno od najznačajnijih je pesništvo Jovana Zivlaka. Ovde se samo skreće pažnja na njegovu poslednju knjigu pesama Oni su ušli u dom naš koja, pre svega, svedoči o jednom: da pesma nastaje uvek na isti način, bez obzira na to o kom predmetu peva. Uglavnom, on nije predmet stvarnosti, već predmet umetnosti. Kad bi pesnik pevao o stvarnosti, onda bi uzimao predmet istoriji, ili antropologiji, ili astronomiji, ili nekoj drugoj nauci. Već je pominjano Aristotelovo iz Poetike: ne peva se o onome što jest, ili o onome što je bilo, već o onome što bi moglo da bude. U ime te mogućnosti, koja nije ograničena ničim, pesnik mora da se odrekne stvarnosti, koja je ograničena svime.

To je pozicija u kojoj se našao i pesnik Jovan Zivlak pevajući o streljanim Kragujevčanima 1941. godine. On je, kao pesnik, morao da brine o tome da suze kod čitalaca ne izazove stvarni događaj, već događaj njegove pesme. Stvarni događaj je samo povod. Ali sve što je bilo, sad mora da bude zaboravljeno, mrtvo, jednako zlikovci i žrtve. Samo mrtvi, oni su živi za njegovu pesmu. To je, sad opet, Andrić: Razgovor s Gojom. Kad slika portret, Goja to biće koje slika mora potpuno da učini mrtvim. Tako i Zivlak: tek kad je kragujevačke đake i profesore i sve streljane u tom gradu, ali i streljače i pucače, ponovo streljao i učinio istinskim predmetom svojih pesama, mogao je da peva o njima. Šta to, pevati o njima, znači? To znači podariti im večni život. – Za pesnika je večni život samo onaj koji može da podari pesma.

Na koji način to pesnik Jovan Zivlak čini? On je svestan činjenice da kragujevačke žrtve više ne može da podigne i oživi. To može samo Bog. Njihov ponovni život u senzualnoj stvarnosti više nije moguć. I niko više nikada neće moći da ih čuje, dotakne, vidi – da ih opazi. Prokomentarišimo načas reč opazi. Na grčkom ona glasi: νοεω i znači još uvideti, misliti, misliti na nešto...Pored opažanja čulima, ona znači i opažanje umom. Kada već više ne može da ih očima opazi u stvarnosti, Jovan Zivlak se odlučio da ih opazi rečima u pesmi. To je umni opažaj u kome i samo opažanje opaža samo sebe. Pa, umetnost uopšte, kao što je već ranije rečeno, a pesništvo posebno, uvek je i bilo i jeste, a jednako bi i trebalo da bude, stvar uma i njegovoga opažaja. Paradoksalno je, ali je neophodno reći: nije stvarnost ta oko koje treba da se okreće umetnost, već je umetnost ta oko koje treba da se okreće stvarnost.

Autor je profesor Svetske i komparativne književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu u penziji

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)