Kultura

Poezija i svetlost

Nikola Strajnić, Novi Sad

Kao i mnogi drugi pesnici i umetnici uopšte, i pesnikinja Florika Štefan vodi brigu u svome delu o samom delu. A to je, u suštini, briga o samoj sebi kao biću, pošto se pesnikovo biće kao biće ispunjava u tome što je pesničko biće. Ali, pritom, nije dovoljno da se to tek ima na umu, već je potrebno da se, neprestano pišući, potvrđuje kroz to. Tako se, dakle, pevati i biti, u pesništvu, izjednačuju.

Ali, bez obzira što je tako, za nas se uvek isponova, kada govorimo o nekom pojedinačnom pesniku i njegovom delu, postavlja pitanje, pre svega, o tome šta je to pevati, a, onda, s tim u vezi, i šta je to biti.

Florika Štefan, u svom, relativno obimnom, pesničkom opusu, od početka  do kraja svog pevanja, daje više različitih odgovora na to pitanje, često puta i u okviru neke druge problematike – na primer, ljubavne – o kojoj peva. Tada su ti odgovori osenčeni i nedovoljno samomotivisani. Takođe, nekada oni nose u sebi svojevrsnu opštost i liče na odgovore i drugih pesnika o tome šta je to pevanje. Ali, ima i odgovora koji su tipični za ovu pesnikinju, a među njima možda je najtipičniji ovaj: da je pevanje svetlosnog porekla i da i ono samo stvara i emanira svetlost.

Razume se, u svetu ideja to nije novost i stvar je poznata još kod drevnih naroda pre Grka, kod Sumera ili Egipćana, na primer. Ali, dakako, i kod Grka od kojih neposredno proizilazi sve što je živo i značajno u celoj zapadnoj civilizaciji. Konačno, i njihovo izvorno ime, Heleni, ukazuje na to da je reč o „svetlosnim ljudima“, dakle onima koje je stvorila svetlost i koji, takođe, stvaraju svetlost. A to, pre svega, znači da je svetlost nešto što je proizvod njihovog duha, pa tako i poezija.

Ali, najpre, šta znači to da je pevanje svetlosnog porekla? – Sigurno nešto što je vezano uz jezik – uz reči od kojih je pesma sačinjena. Za njih pesnikinja Florika Štefan kaže, u pesmi Čuvajte mu svetlost (Luda ptica ljubavi, 2005 ), da su koren pesme iz koga dolazi svetlost: Dobre moje pesme/ sačuvajte tu dobru svetlost/ što nam dolazi iz korena. Doduše, ovde se još ne kaže i eksplicite da se pod rečju koren misli na reč reč, ali u sledećim stihovima, iz pesme Svetlo koje tražiš (Put do sunca, 1997), stvar je mnogo jasnija: Možda je to ta svetlost koja titra u rečima/ pre nego što ih zapišeš. Dakle, reč je ta koja pesmi podaruje svetlost što titra već od onog trenutka kad pesnik krene da je zapisuje. Ali, to, takođe, znači da je svetlost u reči prisutna i pre ovog čina i da je tu kao neka vrsta temelja i razloga.

O tome može da se informiše i na drugim mestima, na primer, zagledajući u to šta nam nudi reč za reč u grčkom jeziku, jedna od najmoćnijih reči ovoga, a možda i svih jezika sveta, reč λογος. Za nju Martin Hajdeger, u spisu DerSatzvomGrund (Pfullingen, 1957, S. 179 – 180), kaže: „ U grčkom izrazu λογος ujedno je izrečena istost bitka i temelja (razloga, osnova); samoproizilaženje: φυσις, bitak; i utemeljenje: λογος, temelj, razlog, tlo.“ A to još znači da ono što utemeljuje temelj podaruje svetlost tome s koje se ono pojavljuje (φαινομενον) pred nama u svome liku i sjaju.

Samo, odakle reči, λογος-u moć da osvetli, ili učini osvetljenim ono o čemu je reč u govoru? O tome kazuje Aristotel u Metafizici (Ζ 4) navodeći pojam λογοςαποφαινεσθαι, što bi moglo da znači da je istinski govor onaj u kome reč, λογος čini očiglednim ono o čemu se govori, da se omogući da se to i vidi, da se pojavi u svetlosti (φαινεσθαι). A to je zato što φαινω, obelodaniti, izneti na videlo ima isti koren φα- kao i φως, svetlost, sjajnost. Tako ono što se rečju imenuje u pesmi svetli i tu se čuva kao svetlost. Baš kao što kaže i Florika Štefan: Dobre moje pesme/ sačuvajte tu dobru svetlost/ što nam dolazi iz korena. Rekli bismo iz reči, iz λογος-a.

Ovde se, na taj način, iz samog pesnikinjinog pevanja dolazi do odgovora na pitanje o suštini pevanja kao svetlenja, sijanja i obasjavanja. Ali ostaje još otvoreno pitanje o onom biti, o suštini postojanja. U čemu ona može da se traži? – Možda u toj pesnikinjinoj brizi o tome da se sačuva svetlost koja dolazi iz reči kao korena bića? Dobre moje pesme/ sačuvajte tu dobru svetlost/ što nam dolazi iz korena. I, ta briga je ovde zaista i očigledna. Ona se spustila do molbe: sačuvajte tu dobru svetlost...

O čemu se radi? Zbog čega je pesnikinji toliko stalo do toga da se sačuva svetlost koja titra u rečima, kao što stoji u pesmi Svetlo koje tražiš? Možda bi ovde bilo dobro da se navede cela ta, kratka pesma? Evo je: Tek maleni znak luči svetlo koje tražiš/ u svetu oko sebe, u skrivenim dubinama./ Možda je to ta svetlost koja titra u rečima/ pre nego što je zapišeš, kao što napregnuta misao/ ispisuje, iz dana u dan, nove bore na čelu.

Kao što je vidljivo već na prvi pogled, pesnikinjina briga o svetlosti u pesmi proširena je na brigu o svetlosti u svetu. Štaviše, to i jeste njena prvotna briga, a briga o svetlosti u pesmi je samo neka vrsta ilustracije brige o svetlosti u svetu; koja je, doduše, svetlost, i ovde, u svetu, tek maleni znak, kao i u pesmi. Samo, maleni znak koji luči svetlost sveta i maleni znak koji luči svetlost pesme, ipak nisu jednako maleni. Maleno sveta je ogromno, upravo beskonačno, u odnosu na maleno pesme.

Međutim, ovde i nije naglasak na malenom znaku koji luči svetlo, već na tome da se to događa u svetu oko sebe. On je, takođe, kao i reč koja dolazi iznutra, izvor svetlosti. Štaviše, o tome neposredno svedoči i naša reč svet, koja u sebi nosi značenja svetliti, sijati, isijavati, obasjavati... Jednom rečju, svet je svetlost, a to znači i sva bića koja mu pripadaju, pa tako i pesnička bića, jesu svetlost. Ili, kako kaže Florika Šefan u pesmi Život između sunca i sunca: sada smo redovi svetlosti. A to bi mogao da bude i odgovor na ono pitanje o suštini biti: biti je, eto, pre svega, biti svetlost. I, s tim u vezi, među poslovima koje čovek obavlja, pisanje je, izgleda, i najznačajniji, jer je ono stvar jezika i reči koji su, takođe, svetlost. Svetlost koju proizvodi biće i svetlost koja proizvodi biće.

Florika Štefan je taj najsvetliji od svih čovekovih poslova, pesnički posao, uradila na najprimereniji i najdostojanstveniji način.

Ako bi se to što je uradila moglo svesti na jedan iskaz, možda bi on bio ovaj, parmenidovski: Isto je pevati i svetliti.

Autor je profesor Svetske i komparativne književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu u penziji

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)