Kultura

Organske slike Vlade Rančića

Nikola Strajnić, Novi Sad

I

Slika nastaje onog trenutka kad slikar prestane da razmišlja o njoj i počne da živi njenim životom. To znači da je tad njegova ličnost, koja nešto hoće ili želi, potpuno ugašena i da se rastopila u „elementima“ od kojih slika nastaje. Tako, dosežući njenu prvinu, on doseže i prvinu svega što jeste, jer je prvina jedna za sve; iz nje, kao što je učio drevni Anaksimandar, sve po zakonu proističe i sve joj se, takođe po zakonu, i vraća.

Smisao tog slikarevog preobražavanja jeste u tome da se postigne nulti stepen razuma, pošto slika dolazi s one strane slikarevog bića u kojoj nema namera i kalkula. Njoj je potrebna samo umetnikova čista energija, kao što je, na primer, biljci potrebna svetlost da omogući njeno rađanje i rast. I kao što sunčeva svetlost podaruje oblik svemu što postoji, tako i umetnikova energija podaruje oblik slici.

Živeći životom slike, slikar živi životom svega što nastaje u svetu, postaje sve i jedno. Ενκαιπαν. Postaje biće koje je proniknulo u tajnu postojanja, a to još znači u smisao onoga što mudri Parmenid iz Eleje naziva το τι ην ειναι, onoga što bejaše biti.

II

Slikarstvo Vlade Rančića prelazi granice njegovog umeća. Ono je lišeno namera njegove ruke i projekata njegovog duha. Pa čak i njegovih snova.

Kad slika, on nije ni u snu, ni na javi. On je utonuo u biće slike koja se sad kroz njega, kao kroz svojevrsni medij, slika sama od sebe. Slika postaje subjekt, a slikar objekt. Jer slika sebe slika tako što od njegovog preobraženog bića uzima ritam kojim ono pulsira samo od sebe i samo kroz sebe. Ili, još više, slici je on sredstvo pomoću koga ona oblikuje samu sebe.

Za taj čin nastajanja dela, slikar mora da bude potpuno spreman, što znači da svoje biće mora da oslobodi mogućnosti svih delovanja i uticaja, da poništi njegove dotadašnje manifestacije i uplovi u jednu sferu postojanja u kojoj je ispunjen samim supstratom božanstva. Taj momenat Platon u dijalogu Ijon naziva ενθουσιασμος, a u slučaju Vlade Rančića u njemu se već događa izjednačavanje slikarevog bića i bića slike. Ili, slikarevo biće tad potpuno uranja u sliku koja počinje da se slika. Ono do čega je Rančiću u tom trenutku jedino stalo jeste da se taj proces njegovog urastanja u sliku i izrastanja slike kroz njega i iz njega, ne prekine dok se ceo ne zarši. To praktično znači da se sopstvo ( das Selbst, Hegel ) slikarevog bića potpuno gubi prelazeći u sopstvo same slike. I to, još, znači da se njegova energija pretvara u svetlosnu energiju slike koju sad ova, kao završena, ravnomerno i neprestano emanira.

III

Za Vladu Rančića proces stvaranja je, dakle, i proces umiranja. Svaki autentični umetnik, pa tako i on, zna da je stvaranje potpuno zalaganje svoga bića delu; da delo nastaje tek kada ovo potpuno izgori, do pepela, u vatri ποιησις-a. Ali kroz tu vatru ono i ponovo vaskrsava.

Smrt nije naprosto slikarska tema Vlade Rančića. Ona je realnost koju svako treba da dosegne svojom smisaonošću življenja, a to još znači stvaranja u najvišem smislu. Smrt nije nešto što će samo doći. Smrti valja da se ljudski približimo i da je osvojimo kao najvišu kulu koju čovek može da osvoji. I tek kroz to osvajanje mi dosežemo i najviši smisao svoga postojanja. Zbog toga Rančić slika na smrt. On, naime, tako najdirektnije zalazi u njen prostor u kome se definitivno ostvaruje. Ali umetniku kakav je Vlado Rančić, za koga je stvaranje bespoštedno i potpuno samožrtvovanje, ona daje mig i sama otvara teška vrata svoje kule. Tako je Rančićevo izvorno stvaranje neprestano prelaženje granice i, u suštini, slikanje sa one strane. To prelaženje, to neprestano iskušavanje smrti, dok stvara, umetniku obezbeđuje pogled u sve života, ali i u sve dela koje nastaje.

Vlado Rančić je svojim delima poslednje decenije više na onoj nego na ovoj strani. To  spuštanje među „senke“ omogućavalo mu je, kao i Odiseju, da jasnije vidi šta ga očekuje i šta mu je činiti. A to je νοστος, povratak izvoru i početku. Αρχη-u. Zato, on je arhont, začinjač među slikarima.

IV

Šta ova reč, začinjač, znači, kada je reč o Vladi Rančiću? Ona ne označava tek onoga ko stvara iz osnova, već prevashodno onoga ko stvara same osnove stvaranja. Nastanak njegove slike može da pratimo kroz ženetovski troskok: arhitekst, fenotekst, genotekst.

Naime, Vlado Rančić svoje slike seje i zasađuje, „okopava“, brine o uslovima pod kojima one napreduju i razvijaju se same od sebe. On im omogućava svetlost, vlagu, tlo. A sve drugo je samo njihova stvar. To su, dakle, organske slike u punom smislu reči.

Pod pojmom organske slike retko ko bi mogao i pomisliti da nije reč o metafori i da slikar svojom umetničkom veštinom ne stvara samo utisak da su one žive; ta, to je bio ideal svih slikara, svih umetnika od kako uopšte postoji umetnost: da, poput boga, bićima svojih tek stvorenih slika podari još samo dah i da one ožive.

Ali kod Rančića je to zaista tako: njegove slike zaista žive i menjaju se kao što žive i menjaju se sva živa bića na svetu. Taj život i te promene su život i promene svega stvorenog i rođenog što ima svoj početak, sredinu i kraj, te upravo kroz to one ne simuliraju, nego i jesu pravi život.

Pravi život može da bude samo onaj koji dolazi od boga, kroz boga, iz boga i sa boga. A to znači da je njegovo zasnivanje vezano uz inicijaciju od koje se dalje sve odvija gotovo samo od sebe. Ta inicijacija je u suštini podarivanje arhiteksta biću, a to još znači i biću slike. Ona je zrno života koje je krenulo, počelo da manifestuje prve znakove života, iako je ono još daleko od misli o podarivanju oblika tom životu.

Podarivanje oblika organskoj slici, kao i podarivanje oblika svakom živom biću u svetu, više nije stvar inicijatora svega, slikara ili boga; sve se posle njihove inicijacije odvija samo od sebe. Oni su tu još da stvaraju uslove za to.

Šta znači stvarati uslove za život? – Jednostavno: obezbediti zemlju, vodu, vatru i vazduh. Kroz to četvorojedinstvo, kao što su učili i stari grčki „fizičari“, Tales, Anaksimen, Heraklit, Empedokle, sve nastaje i jeste. Ni jedan od ovih elemenata ne sme da nedostaje da bi nastao živi organizam, što znači i živi organizam Rančićeve slike.

Vlado Rančić u toj arhitekstnoj fazi stvara podlogu, tlo, zemlju iz koje će krenuti ceo proces i na kojoj će se on i odvijati. Kao i svaki baštovan, on kopa, seje, rilja svoje slike i potom još samo brine da im dovede vodu, podari vazduh i zatim vatru, to jest toplinu i svetlost s kojih će sve krenuti.

Kretanje slike je proces koji dokida ulogu početne inicijacije i u njemu ona počinje da dobija oblik i postaje fenotekst sama od sebe, bez bilo čijeg posredovanja spolja. Slika je sama svoj slikar, sama svoj bog koji je rađa. Proplamsaji njenog oblika i lika, kroz njen samorast. Dakle, duguju uslovima koji su od početka dati. Ali niko više, pa ni ona sama, ne može da usmerava ni predvidi kako će sve dalje teći i razvijati se. Njen oblik je stvar samog njenog oblika.

Pošto je slikanje same slike sopstvenim, slikinim rukama jedan beskonačan proces kao i život, Rančićeve slike se nikada ne doslikavaju, ne završavaju. One menjaju oblik, boju, pa čak i miris i zvuk, prevashodno ovisno o prisustvu i količini svetlosti. Jato duginih boja i miris buđi koji se stvaraju na brašnenoj podlozi ovih slika svedoče samo o tom procesu kroz koji one jesu to što jesu. Pitanje o tome šta to one jesu proizilazi iz pitanja kako one jesu. Njihovo šta poklon je njihovog kako. Dakle, ako one jesu slike, tom njihovom jesu smisao podaruju put kojim su do toga došle, sredstva i materijali od koji su sačinjene, te njihova protežnost kroz koju se pokazuje njihova genotekstualnost.

Rod kome pripadaju Rančićeve slike, pojavljuje se iz prirode samih materijala iz kojih one nastaju. U načelu, slikar, s jedne strane koristi materijale koji se ponašaju ženski (šire se), kao što je purpen, a sa druge strane kutija u koju smešta postmortalne ostatke ima mušku konotaciju. Tako su njegove slike muškoženske ili androgine, noseći u sebi ta dva principa, pa se kroz jedan pokazuje i onaj drugi i obrnuto. Time on ostvaruje genetsko prastanje koje nas vraća prvinama i počecima svega.

V

Svojim organskim slikama Vlado Rančić nastajanje umetničkog dela dovodi u međusobnu projekciju sa nastajanjem živih organizama. Aristotelovsko τεχνει οντα i φυσει οντα izjednačuju se i poistovećuju se.

Sa ovim slikama prisustvujemo još jednom stvaranju sveta.

Autor je profesor Svetske i komparativne književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu u penziji