Kultura

Sveprisutni levijatan

Autor: Ivan Bazrđan

Andrej Zvjagincev, Levijatan

Možeš li levijatana udicom izvući,

ili mu užem jezik privezati? (Knjiga o Jovu, gl. 41)

Tokom decembra meseca u Novom Sadu, tačnije od 4. do 28. decembra, održavao se 18. festival evropskog i nezavisnog filma Euro-in film. Ovaj festival predstavljao je retku priliku za ljubitelje filma da vide najbolja ostvarenja iz filmske produkcije za 2014. godinu. Jedan od tih filmova, koji će biti tema ovog teksta, jeste film ruskog reditelja Andreja Zvjaginceva Levijatan. Zahvaljujući festivalu gledaoci su bili u mogućnosti da pored remek-dela Andreja Zvjaginceva pogledaju i kinematografske bisere proslavljenih svetskih sineasta Nuri Bilge Sejlana (Zimski san), Ki-Duk Kima (Jedan na jedan), Ksavijera Dolana (Mamica) i mnoge druge o kojima će, nadam se, biti reči nekom drugom prilikom. Ne mogu da ne kažem da me je razočarala slaba posećenost festivala Euro-in film, pošto je ovo zaista bila jedinstvena prilika da se vide filmovi koji nikada neće biti postavljeni na repertoar nekog sinepleksa. Sablasno poluprazna majušna kino sala Kulturnog centra Novog Sada, koja teško da ima preko stotinak mesta, učinila je da se filmovi gledaju vrlo komforno, gotovo u kućnoj atmosferi, ali ista atmosfera svedoči i o dubokoj kulturnoj krizi koja je zadesila ne samo današnju umetničku kinematografiju, nego i čitavu umetnost uopšte. No, to nije naša današnja tema, pa da ne bismo pokretali pitanja na koja ne može da se da brz i kratak odgovor, vratićemo se Zvjagincevljevom filmu Levijatan.

Andrej Zvjagincev je ruski reditelj koji je do sada snimio svega četiri dugometražna filma. Zvjagincevljev prvenac, film Povratak (2003), zasluženo ga je uveo na široka vrata u sam vrh savremene svetske kinematografije. Da Zvjagincev nije reditelj kome se naprosto jednom posrećilo da napravi odličan film svedoče i njegova druga dva filma Progonstvo (2007) i Jelena (2011), koji su svojim kvalitetom i umetničkom vrednošću ekvivalenti filmu Povratak. Iz godina kada su snimljeni filmovi lako uočavamo da Andrej Zvjagincev nije od onih reditelja koji svake godine snime po jedan film, već da proces pripreme traje između tri i četiri godine, te je stoga jasno da je svaki film vrlo pažljivo isplaniran i konstruisan, o čemu svedoči i pojava Levijatana tri godine nakon Jelene.

Na početku razmatranja filma Levijatan treba naglasiti simboliku samog naziva filma. Levijatana prvo srećemo u Bibliji, i to u Starom Zavetu – Knjiga o Jovu, gl. 41. Tu je Levijatan morska neman koja gospodari svim prizemnim zemaljskim strastima i koju vrlo lako možemo poistovetiti sa đavolom. Levijatan danas na savremenom hebrejskom prosto znači kit, tako da u filmu skelet kita na obali i scena pojavljivnja kita u hladnim vodama Barencovog mora nosi sa sobom mračan prizvuk sveprisutnosti nečeg pradavno demonskog koje poziva na greh. Vrlo su tamni i nelagodni produženi kadrovi talasa koji udaraju o kopno, a koji simbolišu konstantnu borbu između htonskog, demonskog sveta i sveta živih. Upravo zbog toga se na kopnu i nalazi skelet kita (levijatana), koji izlaskom iz svog htonskog okruženja umire, dok svaki kontakt čoveka sa levijatanovim prirodnim okruženjem znači sigurnu smrt. Takođe, reč levijatan možemo dovesti u vezu i sa klasikom američke književnosti, romanom Mobi Dik, ili Kit, Hermana Melvila, koji je, takođe, kao jedno od uporišta za svoju priču pronašao u Starom Zavetu.

Na kraju, ali i svakako najvažnija jeste veza reči levijatan sa istoimenom knjigom Tomasa Hobza iz 1651. godine. Tomas Hobz rečju levijatan označava državu kojom upravlja suveren koji ima apsolutnu moć i vlast nad svojim podanicima. Andrej Zvjagincev glavne delove svog scenarija (za koji je dobio Zlatnu palmu u Kanu) zasniva na Hobzovom biseru političke misli. Poput Hobza, i Zvjagincev pobija Aristotelovu teoriju po kojoj je nastanak države uslovljen čovekovim društvenim nagonom, jer i Hobz i Zvjagincev misle da je čoveka njegova samoživost i samoljubivost naterala na udruživanje kako bi izvukao još više koristi za samog sebe. Ovde bi u priču trebalo uključiti i Ničea i njegovu volju za moć, koju je Hobz vrlo dobro anticipirao, a Zvjagincev maestralno inkorporirao u svoj film. Slika države i vlasti, koju srećemo u filmu Levijatan, nije ništa drugo do prikaz jednog totalitarnog, apsolutističkog društva, u kome je čežnja za što većom moći sveprisutna. Tragikomične su scene ispaljivanja hitaca na portrete bivših ruskih predsednika, koje samo još više potvrđuju nemoć pojedinca da se pobuni u sadašnjem trenutku, već mora da čeka da prođu decenije kako bi iskalio svoj dugo skupljani bes. Ne treba kod Zvjaginceva tražiti i videti samo današnju Rusiju, već u filmu Levijatan treba tražiti jednu univerzalnu sliku savremenog ustrojstva sveta.

Tematika kojom je Zvjagincev opsednut i koju potencira u svim svojim ostvarenjima jeste težak položaj savremene ruske porodice u modernom svetu, koji običnoj građanskoj porodici ne dozvoljava da bezbrižno egzistira, već je ona, stalno pritisnuta materijalnim nedostacima, sklona cepanju i raspadanju. To je ujedno i glavna tema filma Levijatan, čiji reditelj na maestralan i vizuelno moćan način hvata slike i atmosferu unutar degradirane porodice, čiji su članovi siromašni i ponosni, što se u savremenom svetu ne prašta, jer danas, u vremenu kada se sve izražava novcem, možete biti ponosni samo ako ste i bogati. Takođe, Zvjagincev insistira na prikazivanju nemoćnih pokušaja njegovih junaka da pronađu neki viši, duhovni smisao, koji će nadomestiti nesreću prouzrokovanu nedostatkom materijalnog, a što se najčešće završava katastrofalno - samoubistvom, ili totalnim duhovnim klonućem. Na ovom mestu trebalo bi povući paralelu između Zvjaginceva i Tarkovskog, koji u duhovnom uspenju pronalazi spas, dok nam Zvjagincev, tridesetak godina nakon Tarkovskog, poručuje da savremeni čovek, koji je neprestano pritisnut vlašću, poslom, novcem, vrlo teško može da se posveti negovanju duhovnih vrednosti. Strašni su kadrovi koji prikazuju ambivalentan odnos crkve (duhovna vlast) prema običnom čoveku i prema državnom aparatu (svetovna vlast) kog predstavljaju beskrupulozni gradski moćnici, a koji još ubedljivije ilustruju bezizlaznu situaciju običnog čoveka. Svako ko se drzne da bude drugačiji, prkosniji, samosveniji biva pod pritiskom okoline usisan u gomilu, ili, ako se i dalje opire, biva nemilosrdno zgnječen i izbrisan. Treća opcija kod Zvjaginceva ne postoji.

Levijatan je film koji možda u dosadašnjem filmskom opusu Andreja Zvjaginceva najeksplicitnije i najplastičnije prikazuje sumornu i tešku svakodnevicu konstantno ugnjetavanih ljudi. Komleksnost kompozicije, odlična gluma i duboka simbolička utemeljenost ove političke drame učinile su Levijatan jednim od najboljih kinematografskih ostvarenja u 2014. godini.

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)