Matriks

Hardcore Henry

Vlažan kozački poljubac

Darko Kovačević, Subotica

Sećam se, moram priznati sa simpatijama, kako li su samo onomad žustro i sa žarom žestoko beogradski Reksovci (zapravo Low-fi pri Cinema Rex) režali na filozofiju Jugoslovenske kinoteke da je film natron traka (vidi film "Filmožder"). Od tih takvih devedesetih godina, filmska produkcija se je ratosiljala natrona i digitalizovala, ostavljajući nam da se pitamo da li je film samo film (natron) ili je specifičniji po sadržaju koji se na traku beležio?

Hardkor Henri (Ruski samo: Hardkor) kozačkog sineasta Timura Nuruahitoviča Bekmambetova film je koji to nije. Zato što nam je oduzeo filmski jezik, poetiku kadriranja (snimljen je GoPro kamerama), a pre svega oduzeo nam je i lik (i karakter) protagoniste (ili glavnog glumca, ako vam draže). Sa druge strane, Hardkor Henri nije ni pucačka igra, zato što joj je oduzeta interaktivnost (kao simulacija slobodne volje pojedinca u potrošačkom društvu).

Hardkor jeste spektakl, i ako ćemo naklapati o plemenitom ili destruktivnom učinku filma, onda treba reći da je Hardkor jednako spektakl kao što je bio i "Rađanje nacije" Grifita (ili bilo koji uradak Melijesa). Hardkor hičkokovski insistira na voajerističkom nagonu gledalaca. Jedina stvarnost, jedina imanentnost u ovom filmu jeste spektakl. To bi primetio i Debor, koga bih metafrazirao - spektakl je tehnologija progona buržoaskih moći u onostrano. Ovde je sve, ali bez ikakvog zazora, komično, do balčaka podređeno voajerizmu - glavni junak jeste kamera, ali i ona je samo tehnološki posrednik, naša injekcija u iluziju koja ni sama po sebi nema smisla, nego postoji isključivo radi zadovoljenja našeg voajerizma.

Treba priznati da gejmerima nije ništa neobično pogledati (umesto odigrati) igru, čemu svedoče ne samo brojni Jutjub kanali, nego i Tvič kao servis. Hardkor je, pretpostavljam, film vredan gejmerima upravo zbog nezazornog, od početka do kraja, u svakoj sekundi, insistiranju na tehnici pucačko-ubilačke igre. S druge strane, onima koji i dalje insistiraju na indirektnom (putem filmova, serija) uživanju falsifikata života, Hardkor će biti neprijatna projekcija i anticipacija horora (njihovih) budućnosti. Siguran sam da će tako, na gotovo paralelan način, biti distribuirane simpatije/averzije prema ovom delu. U neku ruku, biće u pravu i jedni i drugi. Film narativom i samim karakterima ne donosi ništa, ali sama posvećenost Bekmambetova i tima ovom trešu daje kalibar ranih karpenterovskih horora i šmek pionirske iskrenosti ranog Džona Votersa.

Što se tehnike i tehnologije tiče, filmu najviše nedostaje 360° panoramska video tehnika, i neki od sklopova za uživanje virtuelne realnosti. Tu bi narativna struktura mogla i malo da zaleprša, makar bila potpuno podređena potrebi da usmeri pažnju gledaoca na stranu sveta prema kojoj će dešavanja u filmu nastaviti da se udaljavaju od njega.

Autori filma kladili su se (zajedno sa IndiGoGo mikrofinansijerima) u dva miliona dolara da će Hardkor uspeti. Vratilo im se 18 miliona. Siguran sam da je to znak nove niše ispod koje ćemo se skrivati i u kojima ćemo simulirati naše, upravo po našoj meri skrojene, društvene odnose posredovane skupovima slika. Pa nek bude i virtuelno, samo da je Moravac.

Linkovi:

Gi Debor -Društvo spektakla (besplatno izdanje anarhističke biblioteke) - 

"Rat ne raspoznaje nacije" - 360° panoramski film 

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)