Kultura

Karavađo: Buntovnik koji je nadahnuo vekove

Margita Milovanović

Napastvovanje. Ubistvo. Šurovanje s đavolom. Ozloglašeni succes-de-scandale 17. veka, Mikelanđelo Merizi da Karavađo optuživan je i za više od toga kroz svoju burnu karijeru, taj ''antihrist slikarstva''. Ipak, ''Karavađov revolucionarni stil uticao je na gotovo sve umetnike -- od savremenih fotografa do Skorsezea - a njegova biografija jednako je provokativna i kontroverzna kao i njegove slike'', govori Alaster Suk za BBC.

Dobio je, podrazumeva se, reputaciju buntovnika i tvrdoglavog siledžije istorije umetnosti, jednom kada je stigao u Rim, u poslednjoj deceniji 16. veka, impresioniravši umetnički svet kako nezgodnim temperamentom, tako i svojim nekonvencionalnim slikama. Prema nekom starijem biografu, flamanskom piscu Karelu van Manderu, Karavađo je imao običaj da intenzivno radi po par nedelja, a da se onda ''šepuri naokolo po mesec ili dva s mačem u ruci... uvek spreman da se upusti u žarku svađu ili raspravu, koja je uvek rezultirala zaključkom da je nemoguće složiti se sa njim''.

Početkom 17. veka, suđeno mu je za najmanje 11 ''zgoda'', a optužbe su uključivale psovanje čuvara reda, pisanje satiričnih stihova o slikarima rivalima i bacanje tanjira artičoka gostioničaru u lice. A onda, 1606. godine prognali su ga iz Rima nakon što je ubio čoveka tokom tuče izazvane raspravom oko partije igre koja je bila preteča tenisa. Ostatak života proveo je u bekstvu po jugu, naslikavši neke od svojih najcenjenijih prikaza, na Malti, Siciliji i u Napulju, pre nego što je umro od groznice u Toskani, negde na leto 1610. godine, dok je putovao nazad u Rim da od pape zatraži oproštaj.

Slike su, u najmanju ruku, bile jednako kontroverzne kao i čovek koji ih je stvorio. Prema rečima Leticije Trevez, kustosa izložbe "Beyond Caravaggio" u Nacionalnoj galeriji u Londonu, koja govori da je postavka praktično istraživala dramatični uticaj italijanskog slikara na umetnost 17. veka, Karavađo je u istoriji umetnosti načinio revolucionarne zaokrete na mnogo različitih ravni.

Jedna od prvih stvari na koje se ukazuje kada se Karavađova umetnost analizira u tom kontekstu jeste njegova praksa da modele koristi u neortodoksnom i novom maniru, gotovo avangardnom - dovlačio je u atelje ljude direktno sa ulice, oslikavši ih tako u autentičnom, svakodnevnom, ljudskom izdanju.

''Umetnici su oduvek modele pronalazili u stvarnom životu'', govori Trevezova. ''Ali ničiji modeli nisu pozirali tako spontano i bivali preslikani na platno na način na koji je to Karavađo činio.'' Nisu njega previše zanimale akademske studije slikanja, niti bilo kakvi drugi umetnički kanoni. Samo je, prosto, preskočio taj deo verujući u važnost neposredne opservacije prirode. Upravo ta neposrednost rezultirala je slikama izvanrednim u svom frapantnom, in-your-face realizmu, koji je uspevao da zarobi i najsuptilnije detalje: ako su nokti na rukama bili prljavi, na primer, Karavađovoj četki to ne promaklo.

Jedna od najvećih Karavađovih inovacija bila je, definitivno, igra svetlošću na platnima. ''Po tome je najpoznatiji'', kaže Leticija Trevez. ''To je ono o čemu pričaju biografi -- da nikome nije dozvoljavao da pozira na dnevnoj svetlosti, da je koristio svetlo koje će padati odozgo. Naprosto, svetlost je koristio da uhvati, zarobi formu, da stvori prostor i doda malo drame svakodnevnim scenama.''

Tu je, naravno, i Karavađov uticaj na italijansku umetnost i njegove savremenike i sledbenike. ''Karavađo-manija'' zapalila je Evropu u prvim decenijama 17. veka, kad su se imućni patroni takmičili u kupovini njegovih dela, a umetnici ''karavađisti'' ga imitirali i rip off-ovali njegov distinktivni stil.

Ono vrlo interesantno kada se govori o pomami za Karavađom jeste činjenica da je slikanje u njegovom maniru prilično izgubilo na popularnosti do sredine 17. veka. ''Došlo je do promene u ukusu, u pravcu klasicizma'', objašnjava Trevezova. ''A naturalistički način slikanja koji je Karavađo uveo u umetnost posmatran je kao antiteza toj plemićkoj tradiciji slikanja koju je ustanovio još Rafaelo.'' Trebalo je skoro tri veka da se Karavađova reputacija reinkarnira. Okolnosti su se, naravno, znatno izmenile tokom 20. veka kada je Karavađo ponovo postao in, uglavnom zbog revolucionarnih monografskih izložbi u režiji istoričara umetnosti Roberta Longija u Milanu 1951. godine. Ponovo prominentan, Karavađo je još jednom počeo da inspiriše umetnike na različitim poljima.

Ne iznenađuje da je njegov princip korišćenja svetlosti u slikanju bitno uticao na film-mejkere i fotografe. Fotograf Dejvid Lašapel, recimo, govorio je o ''veoma snažnom utisku'' nakon gledanja filma Karavađo iz 1986. režisera Dereka Džarmana. Podstaknut ovime, Lašapel se brzo bacio na dublje istraživanje i otkrio da je Karavađo slikao ''kurtizane i uličare, prostitutke i prevarante'', te pronašao inspiraciju za svoju seriju fotografija "Jesus is My Homeboy", na kojima su bili ljudi sa ulice obučeni u moderne krpice.

A ne samo Džarman već i Pedro Kosta, Pjer Paolo Pazolini i Skorseze smatraju Karavađa, smelo bi se reći, pionirom moderne kinematografije; kompozicija, akcija, kadar, bez sumnje se sve moglo integrisati u film, zajedno i obavezno sa onim chiaroscuro efektom.

Skorsezea je s Karavađovom umetničkom zaostavštinom upoznao scenarista Pol Šrejder dok su zajedno radili na filmu Taxi Driver; onda je 1988. godine napravio direktan omaž Karavađu filmom The Last Temptation of Christ. ''Stvar je bila u tome da pravimo film o ljudima sa ulice, baš kao što ih je on slikao. To nisu bili obični renesansni modeli, nego obični, stvarni ljudi'', objašnjava oskarovac Skorseze. ''Ideja ovog filma bila je Isus na ćošku Osme avenije i 49. ulice u Njujorku. Tamo bi Isus otišao. Ne bi visio u Park aveniji, nego bi bio na ulici sa zavisnicima od kreka i prostitutkama. Ideja je bila uraditi Isusa onako kako je to Karavađo radio.''

Pored igre senki, ostao je mnogo draži, ili omraženiji, zavisi kako se uzme, ljubiteljima umetnosti zbog sirove seksualnosti koju je obilno eksploatisao u stvaralačkom procesu. I nisu te slike kontroverzne slučajno, već su najautentičniji i najdirektniji produkt Karavađovog intimnog percipiranja seksa i nagosti i njihovog simboličkog i stvarnog pozicioniranja u životu, svetu i među ljudima.

Znate onog Karavađovog "Pobedonosnog Kupidona"? E, mladić stoji u njegovom ateljeu, samo s veštačkim krilima na sebi. Keseri se gotovo samozadovoljno dok pokazuje svoje meso pod svetlom koje nekako upire baš u njegov penis; na toj transparentnoj seksualnosti, umesto konvencionalnoj romantičnoj predstavi o ljubavi, temelji se trijumf ove slike. Pod njegovim stopalima obitavaju simboli ambicije i kreativnosti: štit, muzički instrumenti, matematički alati i kruna. Kupidonova gotovo drska obnaženost i provokativni osmeh ležerno nagoveštavaju da je konačno sve manje važno od seksa. A Karavađo i želi da bude disturbing. Ma kako reagovali - uz šok, gađenje, stid, fascinaciju ili konfuziju - uvuklo vas je u svoju srž.

Ovo remek-delo staro je više od 400 godina. Možete misliti koliko je fasciniralo i frapiralo svoje savremenike. Oni su tu Karavađovu praksu 'guranja prsta u oko' tumačili poput neke vrste lične ispovesti i priznanja: za njih je to bio dokaz da Karavađo jeste kriv za zločin tada zvan sodomija, koji je u Karavađovom slučaju uglavnom značio homoseksualnost. U hrišćanskom društvu njegovog doba ljudi su goreli na lomači zbog toga.

Karavađova seksualnost u središtu je njegovog genija. Njegove slike odraz su čistog prkosa u doba kada vas je pogrešna sorta ljubavi mogla koštati glave, a upravo ta činjenica oblikovala je percepciju njegove umetnosti kroz vekove. Dok su Da Vinči i Mikelanđelo vrlo eksplicitno obznanjivali svoje naklonosti i strasti ka muškoj lepoti i dopuštali joj da poput žile kucavice pulsira iz svega što prave, čini se da se Karavađo samo teturao već utabanim stazama svojih prethodnika. Njegova umetnost neumitno referiše na njih kao vrli podsetnik za publiku da su oni bili njegovi role models kako u životu, tako i u stvaralaštvu. Međutim, on se, paradoksalno, pozicionira antipodno njihovom poimanju i obožavanju muškog tela. Mikelanđelov otmeni omaž ljubavi prema lepoti muškaraca Karavađo transformiše u prljav, treši i hazardan.

Primoran je da tako čini jer je njegov umetnički izraz neprekidni pokušaj da nas šok-terapijom primora da, na doduše malo inventivniji način, osvestimo surovu stvarnost bitisanja. A upravo forsirajući tu, već pomalo izanđanu, realnost, nagoni na spoznavanje sveta i onih oko nas sa intenzivnošću tako intenzivnom (pleonazma li), da posmatrač i sam prirodno poveruje Karavađovoj sirovosti: dečak Kupidon prkosi i zakonu i smrti, Karavađo mu kroz idolatriju poklanja besmrtnost, mada svestan da mladost gazi ambiciju, kulturu i znanje. Seks je stvarniji od svega; gmiže poput zmije kroz Karavađova platna, ukaze i prikaze, niz naše kičme, i uvlači se pod kožu, pojačavajući osećaj da smo živi, antikonformistički, gotovo na granici sa neprijatnošću. Pa ko šta voli.

Izvor: Original-Nedeljnik