Kultura

Neki novi klinci Ričarda Linklatera

Autor: Marko Tanasković

Boyhood, Ričard Linklater

Na nedavno održanom desetom festivalu autorskog i angažovanog filma Slobodna zona, kao jedno od najzapaženijih dela izdvojila se američka drama Boyhood, najnovije, inače 16. po redu. ostvarenje Ričarda Linklatera, koga srpski filmofili pre svega prepoznaju i pamte po njegovoj romantičnoj Before trilogoiji (Pre svitanja, Pre sumraka i Pre ponoći), šarmantnoj seriji filmova koji, tokom dvadeset godina sa devetogodišnjim razmacima, prate ljubavne zavrzlame, ali i intelektualno i duhovno sazrevanje jednog američko-francuskog para koji se slučajno sreće i sudbinski zaljubljuje u ponoćnom vozu između Budimpešte i Beča. Raspričani, topli i intimni, prepuni duha i iskričavih opservacija o ljudskim odnosima, filmovi iz pomenute trilogije bili su prava oaza spontane autentičnosti, inteligentnog humora i nepatvorenih emocija u pustinji konfekcijskih, holivudskih ostvarenja koja su mahom izgubila svaki osećaj za prikazivanje načina na koji mladi ljudi zaista komuniciraju i povezuju se u stvarnom svetu.    

Upravo zbog takve reputacije, bioskopske sale Doma omladine i Dvorane kulturnog centra bile su tesna u oba termina (premijernom i repriznom) da prime sve one koji su želeli da vide najnovije delo jednog od kultnih heroja američke nezavisne filmske scene. Uostalom, Boyhood su od samog početka pratile blistave kritike, ali i prilično neobična i intrigantna uvodna priča oko samog metoda i dužine snimanja filma. Naime, u želji da što autentičnije i realističnije prikaže hroniku odrastanja jednog dečaka u Americi 21. veka, Linklater je još 2002. na kastingu odbrao sedmogodišnjeg Elara Koltrejna sa kojim je u narednih 12 godina, ali i samo 39 dana snimanja, postepeno gradio kinematografsku epopeju o Mejsonu Džunioru i njegovoj rasturenoj porodici iz Teksasa (odakle je i sam Linklater). Na samom početku filma Mejsonovi roditelji (igraju ih Itan Houk i Patriša Arket) se razilaze, a on ostaje, zajedno sa starijom sestrom (igra je režiserova kćerka Lorelajl), da živi sa majkom. Od tog trenutka počinje Mejsonov emotivni hod po mukama, tu su stalna seljakanja usled finansijskih poteškoća i želje njegove ambiciozne i vredne majke da se obrazuje, ne jedan već čak dva očuha alkoholičara i siledžije koji uporno pokušavaju da ga disciplinuju i „dovedu u red“, stalne svađe sa sestrom, ali i razočarenja u neodgovornog oca jebivetra koji nema stalan posao i koji i dalje svira gitaru u rok bendu. Ipak, ne može se reći da je Mejsonovo detinjstvo nesrećno, i majka i otac ga vole i nastoje, svako na svoj način, da ga izvedu na pravi put, sestra mu je konstantna podrška, čitava disfunkcionalna porodica nastoji da ostane na okupu pred raznovrsnim iskušenjima savremenog života, dok sam dečak prolazi kroz uobičajene inicijacijske rituale odrastanja-od dečačkih nestašluka i pijanstava preko prvih poljubaca i seksualnih odnosa do teških raskida i tinejdžerskih patnji.

Čuveni majstor horora i generalno potcenjeni pisac Stiven King jednom prilikom je rekao da je čitava njegova autorska poetika izgrađena oko ubeđenja da nas ono što nam se dogodi u detinjstvu i ranoj mladosti zauvek određuje. Delujući po sličnim principima, Linklater nam pokazuje kako okolnosti Mejsonovog odrastanja oblikuju njegovu ličnost i karakter, pretvarajući ga u introvertnog sanjara i vrlo verovatno budućeg umetnika-fotografa. On to čini vrlo suptilno i nenametljivo, kroz vešto plasirane, iznijansirane detalje i komadiće dijaloga koji protokom vremena tokom filma donose neočekivane spoznaje i uvide u psihološka stanja i motivaciju glavnog protagoniste i ostalih likova iz njegovog okruženja.  

Uporedo sa promenama u Mejsonovom ličnom i porodičnom mikrokosmosu, Linklater nam prikazuje i promene na širem društvenom planu, beležeći krupne političke događaje poput rata u Iraku, izbora Baraka Obame za predsednika SAD i svetske finansijske krize, ali i kulturne fenomene i trendove poput knjiga i filmova o Hari Poteru, pojave Ajfona i opsesije društvenim mrežama. Tu je naravno neizbežna i muzika epohe, krećući se u rasponu od Koldpleja preko Lejdi Gage do Daft Panka, što još više doprinosi utisku da posmatramo prvi pravi filmski portret 2000-ih, naslikan sa uzdržanim, ali ipak nostalgičnim patosom koji je obično rezervisan za davno prohujala vremena. Kada smo već kod nostalgije, nemoguće je suzbiti šok i određenu dozu melanholične sete pred činjenicom da su Itan Houk i Patriša Arket, nekada glavni junaci kultnih filmova 90-ih poput Društva mrtvih pesnika i Prave romanse, sada već dovoljno ostarelii sredovečni da igraju roditelje tinejdžera.

U jednoj od najboljih scena filma, pred sam kraj, Mejson se pozdravlja sa majkom pred odlazak na koledž kada ona neočekivano brizne u plač. Odjednom suočena sa poražavajućim saznanjem da je najbolji deo života prošao i da deca odlaze , ona se kroz suze poverava sinu: „Očekivala sam da će biti više od života.“ Autor ovih redova, takođe dete devedesetih, poželeo je da je tada zagrli i da joj kaže: „Nisi jedina, draga Patriša, svi smo to negde očekivali, dok smo, u tami bioskopske dvorane, uzbuđeno gledali pre dvadeset godina kako sa Kristijanom Slejterom bežiš posle opšte pucnjave sa koferima punim novca. Ali, nažalost, filmovi su nas slagali. Nije bilo ničeg više, nikakve velike avanture niti grandioznog hepienda, samo mukotrpni rad, podizanje dece i rutina svakodnevice ispod koje zjapi velika praznina. A, u međuvremenu, stasali su neki novi klinci i jurcanje za snovima pripada sada njima...“