Kultura

Istorija ljudske samoće

Autor: Ivan Bazrđan

Đia Žangke- Dodir greha

,,Dodir greha“, film Đia Žangkea iz 2013. godine, sastoji se od četiri priče koje se u nekim trenucima prepliću, ili nastavljaju jedna na drugu, a neke od njih nisu ni u kakvoj vezi. Ovakvim načinom oblikovanja filmske radnje dobija se na dinamičnosti i intenzitetu, jer gledalac ni u jednom trenutku ne zna kako će se film nastaviti. Na primer, kao spona između dve priče javlja se pogled, kojim se uloga glavnog junaka prenosi sa jednog lika na drugi. Kada je reč o ovom umetničkom postupku, uočljiva je paralela između Žangkea i A. Kurosave, koji u svom kultnom filmu ,,Rašomon“ oblikuje radnju na sličan način.

Junaci Žangkeovog filma su iz provincije, sa sela, i ne snalaze se najbolje u savremenom gradskom okruženju, koje pod svoje okrilje uzima samo bogate i beskrupulozne ljude. Na ovakav način Ke pravi opoziciju između ljudi sa sela i ljudi iz grada koji su na opozitnim stranama magneta. Selo i grad su se tokom vekova menjali na pozitivnoj strani magneta, s tim da su sad, kod Žangkea, ljudi sa sela i  iz provincije nosioci pozitivnih vrednosti. Treba napomenuti da i Žangkeovo selo ne bi trebalo posmatrati kao utopističko mesto, već kao naselje čiji stanovnici trpe blage devijacije, koje prete da budu sve veće, a koje nastaju usled svevladajuće korupcije i savremenog poslovanja.

Za razliku od sela, grad kod Žangkea ima ulogu organizma koji nemislosrdno proždire svoje stanovnike, što film ,,Dodir greha“ čini izuzetno aktuelnim i zanimljivim za tumačenje. Žangke nam prikazuje tragičnu egzistenciju ljudi koji žive i rade getoizirani  u sobama sa po 3, 4 docimera u predgrađima koja pripadaju velikim kompanijama, a koja paradoksalno nose naziv ,,Oaze blagostanja“ (uporediti sa scenama multinacionalnih kompanija iz dokumentarnih filmova Rona Frikea ,,Baraka“ i  ,,Samsara“). Izgleda da je Fric Lang zaista još 1927. godine, u klasiku nemog filma ,,Metropolisu“, predvideo mračnu svakodnevicu običnog radnika, koji će svoju egzistenciju svesti na život odvojen od ostalih (bogatih) ljudi i neprestani rad. Zato Žangke u svom filmu i ukida distinkciju između ljudi i domaćih životinja. Surovo je posmatrati ljudsko biće kao kravu, koja je čitavog života zatvorena i mužena, ali još bi nemilosrdnije bilo prevideti da savremeni čovek ima vrlo sličnu poziciju kao i domaća životinja, koja se bespoštedno izrabljuje i koristi.

Takođe, Žangkeov  film se može uporediti sa klasikom domaće kinematografije, filmom Živka Nikolića ,,U ime naroda“, koji na slikovit način opisuje uzaludnu borbu pojednica protiv sistema, a koja zauzima ključno mesto i u ,,Dodiru greha“. Jasno nam je da Žangke u svom filmu pravi opoziciju između običnog čoveka i vladajuće kaste, između nasilnih i mirnih, bogatih i siromašnih, između poštenih i nepoštenih, između onih koji misle da je novac sve i onih koji primećuju i neke druge nijanse ljudskog bivstvovanja koje je nemoguće omeđiti novcem. Ovo su načela koja prožimaju sve četiri priče, a koja Žangke potencira u gotovo svakoj sekundi filma. Samim tim jasno je da Žangke svoju filmsku poetiku zasniva na humanosti, duhovnosti i antimaterijalizmu koji su u savremenom svetu potisnuti i dovedeni do ruba egzistencije.                 

Tokom filma ,,Dodir greha“ gledaocu se postavljaju brojna pitanja, ali ona najbitnija svakako su: šta bi trebalo pojedinac da preduzme kako bi se izborio sa masom kojom Mamon vlada i da li u običnom čoveku prebiva nagon mirne i pitome krave, ili mu je pak tigar totemska životinja?

Na kraju, trebalo bi reći da ovaj vrlo kratak pregled Žangkeovog filmskog ostvarenja  ne može dopreti do njegove izuzetne vizuelne lepote i dubine, stoga, za potpuni doživljaj filma ,,Dodir greha“, potrebno je, naravno, odgledati ga, stoga ga toplo preporučujem.