Agora

Tortura i istina

Džejn Majer, The New Yorker

Teško je opisati kao pozitivan događaj kada grana federalne vlasti podnese izveštaj na 499 strana koji, do najsitnijih detalja, objašnjava kako je američka politika postala nezamislivo okrutna. Prilikom objavljivanja dugo čekanog izveštaja Odbora za obaveštajne aktivnosti Senata o Programu ispitivanja i zadržavanja CIA-e, senator Dajen Fajnstajn, predsedavajuća Odbora, pokazala je da Kongres i dalje može obavljati svoju osnovnu funkciju kroz obezbeđivanje kontrole izvršne vlasti. Sada je jasno da su oni koji su bili uključeni u Program, koji je počeo 2002. godine, u njemu prepoznali moguće kriminalno delovanje. Pre privođenja pritvorenika na ispitivanje, službenici CIA-e su nastojali da obezbede da će ,,on ostati izolovan do kraja svog života”. Isključivanje zatvorenika iz sudskog sistema i njegov nestanak očigledno je bilo bolja solucija, nego da se zatvoreniku dozvoli da jednom kaže šta je urađeno sa njim. Ta logika može da objasni zašto su pritvorenici bili podvrgnuti najekstremnijim taktikama mučenja i zašto još uvek u američkom zatvoru u Gvantanamu nije obezbeđeno otvoreno suđenje.

Izveštaj takođe pokazuje da je Agencija pogrešno predstavila svaki aspekt svog Programa Bušovoj administraciji, koja ga je dozvolila, članovima Kongresa, koji su bili zaduženi za nadzor nad njim, kao i javnosti koja je navedena da poveruje da je – štagod da je CIA radila – to bilo od vitalne važnosti za nacionalnu bezbednost i da to nije uključivalo mučenje. Umesto toga, izveštaj pokazuje da je, u svih 20 slučajeva koje je CIA predstavila kao dokaz da je primena nasilnih metoda prilikom ispitivanja bila neophodna, informacija mogla biti dobijena, a najčešće je i dobijana, nenasilnim metodama. Nadalje, ispitivanja su često dovodila do pogrešnih informacija, koje su uvlačile u postupak i nevine ljude, ponekad sa tragičnim posledicama. Ostali dokumenti pokazuju kako je Agencija davala pogrešne informacije. U junu 2003. godine savetnik potpredsednika pitao je generalnog savetnika CIA-e, da li je Agencija snimala svoje sesije potapanja pritvorenika u vodu. Njegov odgovor je bio negativan. To je tehnički bilo istina, obzirom da ih nije snimala u to vreme. Ali je činila to ranije i imala je videotrake koje su to potvrđivale. CIA je upotrebila isti način prikrivanja i kada je Senat vršio nadzor. Dan nakon što je senator predložio komisiji da se pozabavi pitanjem pritvorenika trake su uništene. Slične obmane na mnogim nivoima su toliko rasprostranjene u izveštaju da čitalac ne može, a da se ne zapita da nisu službenici Agencije možda prosto smatrali da njihov ogrtač oličen u vidu državne tajne predstavlja dozvolu za zaobilaženje odgovornosti.

Nakon što je Fajnstajn predstavila izveštaj Senatu, Džon Mekejn je pohvalio dokument kao ,,temeljno i promišljeno proučavanje prakse za koju verujem da nije ispunila svoju svrhu – da obezbedi delotvornu Agenciju koja bi sprečila dalje napade na Ameriku i njene saveznike – već je u zapravo oštetila naše bezbednosne interese, kao i naš ugled sile koja se bori za dobro u svetu.” Njegovo odobravanje nije bilo značajno samo zbog toga što je kao bivši zatvorenik preživeo torturu, zbog čega ima poseban autoritet po tom pitanju, već i zbog toga što je Republikanac. On je ovom izveštaju dao kredibilitet, a protiv apologeta torture u nadi da će ga diskreditovati kao politički trik. Kružok dvoje starijih senatora, demokrate Fajnstajn i republikanca Mekejna, koji su ostavili po strani vlastite razlike, kako bi istupili zajedno, bio je ostatak dvostranačkog državništva. Ostaje da se vidi da li će izveštaj podstaći trajnu reformu. Darius Rejali, profesor političkih nauka na koledžu Rid i ekspert za režime koji svoju vladavinu baziraju na mučenju, sumnja da hoće. Kao prvo, uprkos Mekejnovom svedočenju, mučenje postaje samo još jedno stranačko pitanje. To nije uvek bio slučaj – republikanac Ronald Regan, bio je onaj koji je potpisao Konvenciju UN-a protiv mučenja 1988. godine. Međutim, ankete pokazuju sve veće prihvatanje ove prakse i sve širi jaz po partijskoj liniji. Rejali kaže: ,,To pitanje umnogome postaje poput pitanja smrtne kazne “.

Izveštaj Odbora iz 1975. godine o praksi CIA-e, koji je između ostalog otkrio i tajne operacije o smaknuću stranih lidera, bio je do sada najpoznatiji javnosti. Prema Loku K. Džonsonu, profesoru političkih nauka na Univerzitetu u Džordžiji, koji je bio specijalni pomoćnik senatoru Frenku Čerču, otkrića u tom izveštaju su prihvaćena širom političkog spektra. ,,Niko ga ne osporava”, rekao je on. Nasuprot tome, novi izveštaj, čak i pre nego što je bio predočen javnosti, našao se na udaru Republikanaca, uključujući i Dika Čejnija, koji ga je nazvao ,,punim gluposti”, iako ga nije ni pročitao. Senator Mič Mekonel podvrgao ga je kritici kao ,,ideološki motivisanim i iskrivljenim”. Džon Kornin, drugi po rangu Republikanac u Senatu, tvrdio je da službenici CIA-e, ne treba da budu kritikovani, već treba da im se izrazi zahvalnost. Možda je postojao način da se skrene pažnja na ovaj problem, a da se izbegne veći deo stranačke trivijalizacije. Početkom 2009. godine savetnik Baraka Obame, Greg Krejk je u Beloj Kući predložio formiranje jedne nezavisne komisije. Skoro svaki savetnik u prostoriji je podržao tu ideju, uključujući i jastrebove nacionalne bezbednosti kao što su državna sekretarka Hilari Klinton, sekretar za unutrašnju bezbednost Dženet Napolitano i šef kabineta predsednika Ram Emanuel. Leon Paneta, tadašnji direktor CIA-e, takođe je podržao tu ideju. Obama je, međutim rekao da ne želi da preduzima kaznene mere protiv svog prethodnika, očito zbog toga što se još nadao da će postići dvostranački dogovor po pitanju zatvaranja Gvantanama.

Obama je u svojim javnim nastupima i izvršnim naredbama tvrdio da je mučenje, kako je označio ovaj Program, neprihvatljivo. Ali, ostavljajući stvari Senatu, istinu je prepustio otvorenoj debati. Stvari je dalje zakomplikovao kada je imenovao Džona Brenana na čelo CIA-e, iako je Brenan kao visoki službenik Agencije blisko sarađivao sa Džordžom Tenetom, direktorom tokom čijeg su se upravljanja dešavali najgori ekscesi u Programu. Tokom jedne od retkih konferencija za novinare, Brenan je nazvao CIA-nu praksu u prošlosti gnusnom, ali je odbio da kaže da oni ljude podvrgavaju mučenju, podrivajući na taj način Obamu. Demokrate su pozvale da Brenan i ostalo osoblje CIA-e budu sklonjeni. Senator Mark Udal, koji se nalazi u Odboru za obaveštajne aktivnosti, tvrdi: ,,Ukoliko nema moralnog vođstva iz Bele Kuće šta će sprečiti sledećeg vođu Bele Kuće i direktora CIA-e od dalje podrške mučenju?” Profesor Rejali, koji je proučavao stanje napetosti između mučenja i demokratije širom sveta, kaže: ,,Svakih pet-šest godina otvori se prozor za bilo koju vrstu odgovornosti. Sada smo prošli kraj tog prozora. Obe strane su se ukopale.” Bez međusobnog priznavanja da su greške načinjene i nekog oblika odgovornosti, upozorio je, ponovni povratak mučenju bilo bi teško sprečiti: ,,Ništa ne predviđa buduće ponašanje tako kao ono koje je prošlo nekažnjeno.”

Izvor: The New Yorker Prevela T.V.R.