Estetika

Pulja, Italija

Igor Marinović, tekst i fotografije

Sigurno ste čuli za čuveni trajekt Bar-Bari. Ta linija je oduvek za mene odavala neku dozu mističnosti, nešto što čuješ dosta često, a što ti je nedostupno. Takođe, činilo mi se da je to linija za sreću u jednom pravcu, potraga za nepoznatim, itd. Jelena, moja žena, preporučila mi je da ovog leta (čuj, leta u oktobru) isprobamo taj trajekt, da vidimo šta ima tamo preko. Proletela mi je za trenutak kroz glavu blasfemična misao: šta ima tamo drugačije nego sa ove strane? Da li je Mediteran Mediteran i sa naše (čuj, naše) i sa njihove strane? Odlučili smo da u par dana proputujemo kroz italijansku regiju Puglia (čitaj Pulja), da proverimo da li je to baš tako. 

Eto nas na trajektu Bar-Bari. Nema traga mističnosti, to je omanji trajekt koji putuje pod zastavom Bahama. Doduše, ima puno njih koji izgledaju puni optimizma, kao da su kupili kartu za sreću u jednom pravcu, kao ova mlada Albanka. 

Put traje čitavu noć, silazak sa trajetka je bio duži od očekivanog, ali to valjda tako ide. Već u Bariju smo shvatili da je istina ono što se priča o Italiji, njihovim gužvama, načinu vožnje. Sve to zavisi od interpretacije: ono što bi kod nas bilo "majmune, ko ti dade dozvolu; idiote, što nas ne puštaš" tamo je "ah, temperamentni Italijani ne paze baš na znake, na raskrsnicama se automobili prosto slivaju sa svih strana". Bari jeste lep, ali hteli smo videti nešto potpuno drugačije, nešto što je unikatno: to je gradić interesantnog imena, i još interesantnijeg izgleda, Alberobelo. 

Alberobello

Alberobelo je mali gradić udaljen šezdesetak kilometara od Barija. Ima 11.000 stanovnika, i bio bi totalno pitomi mali gradić da se ne izdvaja po gomili građevina izgrađenih u starom stilu. Tih kuća ima posvuda po regionu, zovu ih Trullo. U unutrašnjosti je to sve jedan prostor, gradi se bez cementa i maltera. Legenda kaže da je način izgradnje bio takav da bi kuću lakše srušili (?!) kada dolaze poreznici. Nema kuće, nema poreza. Još bolje, tako su rušili čitava naselja, isto zbog poreznika: nema naselja, nema gradskog poreza. 

Kuće su vrlo male, vrata su do ramena. Jeste da ljudi u toj regiji nisu šampioni visine, ali sve odaje utisak da je ovo nekada bio vrlo siromašan kraj. Iako je dosta kuća pretvoreno u turističke svrhe, ima još dosta kuća, i čak jedan čitav kvart u kojem ljudi i danas stanuju. Vrlo su ponosni na svoje kuće, sa razlogom. Svaka vikendica u okolini je izgrađena na ovaj način. Činjenica da je vrlo malo kuća ostalo iz starog perioda ne menja na atmosferi. Sve izgleda kao iz bajke.

Tišina je totalna. Bukvalno se ništa ne čuje. Čak ni udaljena buka grada, žamor kućnih razgovora, ništa. Prava stvar za kontemplaciju i odmor.

Priznajem, dobro sam se pripremio pre polaska na put. Pregledao sam dosta fotografija sa tih mesta, zapamtio šta bih voleo da fotografišem, koju atmosferu da postignem. Sve je izgledalo dosta lako, u roku pola sata uslikao sam uglavnom sve što sam planirao, čak mi se i ovaj retro Fiat nacrtao kako treba:

Imao sam sreću i sa slučajno ostavljenim malim biciklićem, i sa ovim vozilom kojih ima posvuda. Komande u kabini su kao na motoru, dakle nema volana, i teškom mukom u njega staje dve osobe. 

Kada se udaljite od trullija, prizor je i dalje lep, makar ima i čudnih instalacija, izgleda da je ovo ostalo od prošle nove godine, pa je sada bolje ne dirati ništa, svakako uskoro dolazi nova predbožićna histerija. 

Naravno, nije išlo baš glatko. Ako sam imao sreću sa mehanizacijom, sa ljudima uopšte nisam. Sa naše strane ljudi su puno ljubazniji: sine, uđi, hoćeš mušula i smokava da ti dam da pojedeš, što tako malo, uzmi još ... Razmišljao sam pre toga da uslikam dosta ljudi, da pokažem kakav je odnos ovih malih građevina i ljudi koji žive u njima, kakve navike imaju, itd, a ispalo je sasvim suprotno. Čim bih potegao fotoaparat, skaču, beže, bukvalno. 

U radnjama i na ulici ako ih nešto pitaš jesu ljubazni, ali ne znaju ni reč engleskog. Ako na "do zou speak English" kažu "yes", to znači jedva, a i to je retko. Preporučujem dobar rečnik pre polaska na put. Svejedno, nismo imali problema zbog ljubaznosti i zbog izvrsne hrane i vina: bilo šta da ste naručili, bilo je prosto odlično. Spavali smo u jednoj od ovih kućica, jeste malo, ali je autentično i sasvim dovoljno i prijatno.

Grotte di Castellana

Sledeći dan smo nastavili obilazak, prvo smo obišli pećinu Grotte di Castellana . Pećina kao pećina, predivna je. 

Unutar pećine nije bilo dozvoljeno fotografisanje, sa razlogom. Zbog svetla se skupljaju alge, što se vidi po prethodnoj fotografiji. To je prva dvorana u koju dopire sunčeva svetlost, pa je dozvoljeno fotografisati. Naravno da bi se smelo fotografisati bez blica, ali zbog jezičke barijere nisam hteo da pitam ni da se objašnjavam sa njima. 

Ipak, nisam odoleo da uslikam par slika. Naravno da su žbiri pazili na mene, pošto je bilo očito da sam došao ovde da fotografišem, zbog povelikog aparata i još većeg stalka. Srećom su sa nama bila deca sa ekskurzije, koja su po običaju bila jako glasna, a i imao sam daljinski u levom džepu, pa sam slikao nasumice. 

Ovo je tzv. bela dvorana, predivna je. Naravno da je fotografisanje naslepo na ISO 3200 rabota sa ograničenim dometom, ali nisam odoleo da postavim i ove fotografije. 

Čitav krajolik deluje totalno uredno, sređeno. Milina za proći i pogledati. Crvenkasta zemlja dodaje dozu fotogeničnosti. Evo jednog tipičnog prizora:

Ovaj nije imao ništa protiv fotografisanja, ali je vikao za mnom da treba da mu dam para, i još par rečenica koje nisam razumeo. Nekada je jezička barijera prednost, a ne mana.

Popodne smo stigli u sledeći grad koji smo hteli pogledati. Kažu da je to najintrigantniji grad u Italiji, sa razlogom. 


Matera

Matera je drevni grad star 9.000 godina sa više od 60.000 stanovnika. Odmah da kažem: ako je Alberobelo bižuterija, Matera je suvo zlato! Bio sam prosto šokiran veličinom ovog grada, tradicijom, spojem stene i arhitekture na svakom koraku. Bilo u kojem pravcu da se pogleda, grad se skladno utapa u krajolik, kuće se prosto razlivaju u svim pravcima.

U krajolik je urezan veliki broj pećina. Blizina vode, geografska zaštićenost, sve su to razlozi zašto tu ljudi žive već toliko godina. Koliko stare navike teško umiru kazuje i činjenica da su ljudi živeli i u pećinama sve do pedesetih godina prošlog veka. Jeste da je prostrano (neki su imali i par hiljada kvadrata za sebe), jeste da je temperatura konstantna, ali nije baš osvetljeno, o higijeni da ne pričam, tako da je vlada naredila da moraju da se isele. 

Činilo mi se da se nešto interesantno dešava na vrhu planine. 100% crop otkriva o čemu se radi: fotografisanje i snimanje za venčanje. Ovo je prvi put da mi je žao što nisam poneo teleobjektiv sa sobom. 

Da su nekada detalji bitni, a ne šira slika, ukazala mi je i Jelena. Rekla je "vidi, šta je ovo tu na ogradi". Nisam baš neki makro slikač, ali rekoh sebi " `ajde da našrafim sigmu 105mm makro i da pokušam da zasmetam ovom ručku":

Gradnja ne prestaje, naprotiv! Konstantno se nešto obnavlja, gradi, dograđuje. Nema problema ni oko kombinovanja starih i novih elemenata, sve to izgleda vrlo skladno i sa ukusom. 

Počeli smo tražiti mesto odakle bi pogled na grad bio bolji. Smatrao sam i ranije, a nakon ovog putovanja smatram još i više da vredi potrošiti truda da se nađe skladan pogled. Ne toliko zbog fotografije, nego zbog samog pogleda koji je savršen. Zato smo ušli u predgrađe, šetali se ulicama, uživali u običnim prizorima. Naravno da je sledeći prizor bio 100 puta bolji pre nego što sam potegao aparat. Odmah sklanjanje, bežanje ... 

Evo još jednog pogleda na Materu. Vreme nije baš išlo na ruku, pošto je sunce često bilo iza oblaka, ali kada bi se pojavilo, oblaci baš pomažu da sakriju ili otkriju pojedini deo grada. Čini se kao da to namerno tako želimo. 

Našli smo i pećine u kojima su ljudi živeli. Ovo je slikano iz pećine. Stvarno je prostrano i ogromno, na ovakav krevet od stene komotno mogu da stanu 4 osobe. 

Ovo je čuvena crkva u steni. Na ovim lokacijama je snimljen i film The Passion of the Christ Mela Gibsona. Naravno da se Mel Gibson oduševio ovim prizorima, pošto je sve izgledalo kao da se ništa nije promenilo poslednjih par hiljada godina. Obično ne dajem imena svojim fotografijama. Ako bih sledećoj dao ime, bilo bi to: Novi početak. 

Iskreno, nismo potrošili ni kopejke u Materi. Totalno smo bili šokirani veličinom, lepotom, intrigantnošću grada. Nisam osećao ni glad ni žeđ. Bilo je vreme da se vratimo u bazu (Alberobelo), i da se pripremimo za poslednji dan pred povratak.


Ostuni

Ostuni je grad od 32.000 stanovnika, udaljen 8km od obale. Razlog zašto je toliko udaljen od obale je verovatno što je ovo najbliže brdo na kojem se mogao napraviti grad. Rekoh malopre da vredi uložiti truda u ovakav pogled. Ostuni zovu beli grad i tipičan je divan mediteranski grad. 

Nizala su se opšta mesta kakva zamišljamo u mediteranskom gradu na izmaku sezone.

Siesta skoro da je počela, pa su prodavci stajali ispred svojih prodavnica. Razmišljao sam koliko posao utiče na čoveka, koliko čovek počne da liči na svoj posao. Čovek ispred piljarnice je izgledao kao da ovde oduvek radi, čovek ispred prodavnice skupih vina kao da je i sam skup. Pomislio sam da li će se i na meni videti ko sam i šta sam nakon dosta godina (verovatno ne znate da sam matematičar po struci). 

Ako posao utiče na čoveka, ako odelo (ne) čini čoveka, da li to isto možemo reći i za vozilo?

Prevarili smo se taj dan: ostadosmo bez ručka. Izgleda da je 3 dana bilo premalo da shvatimo da restorani kod njih po pravilu rade od 12-15h i od 19-24h. Nismo bukvalno našli ni jedan restoran koji bi bio otvoren iza 15h, pa smo se vratili u Bari. Bauljali smo po ulicama, sve radnja do radnje, ali nigde hrane, čak ni fast food-a. Postajao sam umorniji, nervozniji, neprecizniji. Čak sam uspeo da upropastim i ovaj potencijalno dobar kadar:

Bila je to scena za neku reklamu, osvetljenje je bilo profesionalno. Naravno da su vikali za mnom dok nisu shvatili da sam samo još jedan manijakalni dežmenkasti turista koji fotografiše sve i svašta. 

Zaključak

Toliko od Pulje. Preporučujem je svima, stvarno izgleda izvanredno. Obećao sam sebi da neću više nikada pitati sebe šta ima tamo drugačije nego kod nas. Tri dana sigurno jesu premalo, i tempo jeste (pre)velik za mene, ali sam stvarno uživao. Najveće iznenađenje za mene su bili ljudi koji su prosto skakali od fotoaparata. Mogao sam ih slikati krišom, ali nisam siguran koliko bi to bilo kulturno. Na nama fotografima (čuj, sebe zovem fotograf) leži odgovornost ne samo da nađemo pravi i oku ugodan kadar, nego i odgovornost prezentovanja i tumačenja prizora koje vidimo. Ako neko zamišlja Italiju koja je još u nostalgičnom, retro stilu kao iz Felinijevih filmova, u pravu je: 

A šta ako neko zamišlja Italiju da se potpuno promenila, da su ljudi mnogo bogatiji, da nema više one nostalgičnosti koju tražimo? 

I taj je donekle u pravu. Istina zapravo zavisi od naše interpretacije. 

Jer, stvarnosti nema, postoje samo tumačenja.


P.S. E, ako ste ovo sve pročitali ...

Izvor: Marinowski