Estetika

Sve boje Provanse

Igor Marinović, tekst i fotografije

Najbolje vreme za posetu Provansi je sredina i kraj juna, kada cveta lavanda. Karakteristični pejzaži Provanse obično sadrže i nepregledna polja rascvetale lavande, sve je u lila boji, prosto se oseti miris. Nismo bili te sreće, obreli smo se u Provansi početkom maja. Početkom maja lavanda nije cvetala, ali je zato cvetalo skoro pa sve ostalo. (Ne samo) prvi utisak je da je Provansa puna boja. Estetika forme naglašena je jarkim bojama i to se primećuje na svakom koraku. Kao da je živeti u lepom prostoru punom boja deo nasleđa. Ostali smo premalo, samo četiri dana, pa su, kao i uvek, fotografije kompromis doba dana, vremenskih uslova i zatečenog trenutka. 

Grad Gordes, jedan od najfotografisanijih prizora u Provansi, sa razlogom. Ne može se ne stati i ne fotografisati ovaj prizor. Sve vrvi od turista. Prizor deluje nestvarno, ali više su nestvarne cene hotela i nekretnina u gradu. Grad nije toliko lep kada se uđe u njega, sve je puno obnovljenih fasada, privatnih kuća ...

Pomenuo sam zatečeni trenutak. Uljana repica je bila u punom cvatu, a kada smo prolazili pored ove poljane nakon tri dana, repica je već ocvala, jedva da se žutilo. 

Roussillon, gradić u kome je većina zgrada crvena. Legenda kaže da se žena opakog grofa zaljubila u trubadura. Grof, u nastupu ljubomore, ubije trubadura, a njegovo srce servira svojoj ženi za večeru. Kada je shvatila šta je pojela, bacila se sa litica, a njena krv je obojila čitav krajolik. Krajolik je stvarno sav crven, ali od specifične vrste tla koje formira fantastične oblike.

Uobičajena radnja u Roussillonu. Radnje, izlozi, ili uopšteno kuće su predivne, imaju antiglobalizacijski šmek, da se tako izrazim... Ovo nije izuzetak, nije ova radnja toliko lepa zato što je Roussillon turistički grad. Svi prizori koji se vide, čak i iz kola dok se putuje izgledaju skladno i prelepo. Znanje engleskog jezika je slabo ili nikakvo. Eh ti Francuzi, imaju svoju posebnu reč za sve :-)

U neposrednoj blizini grada su formacije koje se zove ochre. Teško je bilo uhvatiti kadar gde nema turista. Ovde je, srećom samo jedna osoba koju je, doduše, bilo lako izbrisati, ali ipak nisam jer se može videti veličina formacija u odnosu na čoveka, a i nije red da tu osobu izbrišem, ipak mi je to žena :-)

Nakon par minuta pentranja po ochrama cipele, čarape, koža, sve je crveno. Svejedno, ljudi su dobro raspoloženi, deca se mažu crvenom zemljom po licu, a ovakvi prizori nužno vode do asocijacija da je suživot moguć, makar koliko uslovi bili teški. 

Potpuno drugačije konotacije nailaze u gradiću Lacoste, mestu gde je živeo Markiz de Sad. Ovo je spomenik Markizu de Sadu i njegov dvorac iza, tačnije ono što je od njega ostalo. Nezamislivo je šta se sve dešavalo između zidina ovog zamka. Današnji vlasnik zamka i većine nekretnina u gradu je Pjer Karden. U zamku se sada održavaju kulturna dešavanja. Zamak su srušili još onomad meštani, besni zbog bestijalnih orgija koje su se tu održavale. Razmišljao sam gledajući spomenik da li je ideja Markiza de Sada ipak na neki način pobedila. 

Kod nas postoji pijačni dan, ali u Provansi pijačni dan ima mnogo jače značenje: čitav grad postaje pijaca, ulice su zagušene, a broj stanovnika se bukvalno podupla. Gradić L'Isle-sur-la-Sorgue  se nedeljom pretvara u ogromnu pijacu, tezge su po ulici, može se naći sve i svašta. Ovaj gradić preterano zovu mala Venecija, zbog mnogobrojnih kanala. 

Tezge nisu tematski raspoređene, nego se smenjuju tezge tekstila, hrane, rukotvorina. Ovde vidimo kozji sir umotan u listove kestena, prava delikatesa! 

Naravno da sam očekivao ovako autentičan prizor. Naterati jednog psa da sedi, pa još nekako, ali naterati sva četiri da sede mirno ... Psi ne pevaju, samo pružaju estetsku potporu gazdi :-)

Kada sam rekao da se može naći sve i svašta, stvarno se može naći sve i svašta. 

Najluđi ulični muzičari koje sam video. Pevačica je okačila zvučnik o sebe, ima strašnih problema sa memorijom pa sve tekstove čita sa papira koji drži u ruci. Pitao sam se da li su namerno ovako razjedinjeno obučeni, ili su stvarno takvi. Verujem da je ovo drugo u pitanju.

Deo izbora maslina. Probao sam neke, kasnije mi bilo žao što nisam kupio više od jedne vrste, bile su toliko dobre da nisam mogao prestati jesti. 

Naravno, tu je i lavanda, ona prošlogodišnja.

Nakon utisaka za utiskom, lenjo rano popodne u restoranu Cafe de France. Pijaca se polako rasprema, pa grad dobiva svakodnevni oblik. Ljudi se opuštaju uz pastis, lokalno žestoko piće koje se pije pomešano sa vodom pa postane belo, najviše liči na ouzo ili našu mastiku. 

Posle ovoliko utisaka, otići u Avignon nije bio baš najpametniji izbor. Nema veze, tradicija i važnost mesta se oseti na svakom koraku. 

Most u Avinjonu koji ne spaja dve obale. Toliko puta se rušio zbog nabujale reke, da su na kraju odustali i ostatak je postao popularno šetalište. Patke su izuzetno pitome, na ovoj fotografiji sam udaljen od njih manje od pola metra.

Opšte mesto koje mora da se zabeleži. Ima ih manje nego što sam očekivao.

Put prema severu je okupiran vinogradima. Cilj je bio obići usputne gradiće i stići do gradića Gigondas, u kojem je čuveni podrum vina. 

Svi ti usputni gradići samo potvrđuju estetiku naglašenu bojama. 

Čak su i zemljoradničke kuće prelepe. Iza ove kuće su traktori, radne mašine... Zapitam se da li bi i mi mogli više da obratimo pažnju na izgled našeg okruženja?

Gigondas, centar grada. Obrezane platane tek listaju. Iz starih kuća izlaze traktori, ljudi idu da obrađuju svoju zemlju.

Vinski podrum u Gigondasu. Probanje vina je besplatno. Izbor je ogroman, a interesantno je da kod vina nema oznake vrste, nego samo proizvođača. Sve ide na iskustvo i preporuku ljubaznih prodavaca. 

Iako nije bila sezona, bilo je dosta turista. Naravno da su se mogle čuti i blasfemične rečenice tipa "We want something exactly like this, just a lot cheaper". Well... 

Nakon nekoliko probanih barrique vina, sve postaje podrazumevajuće. Čak i kada psi ulaze u radnju i posvađaju se. Kupili smo nekoliko boca od dve odabrane vrste, vina su bila fantastična. 

Iako se u hotelu zadržavamo samo preko noći i za doručak, smatram da je jako bitan izabir lokacije gde će se odsesti. Izbor je pao na (ispostavilo se) genijalan hotelčić La Cigale, u gradiću Mormoiron. 

Lokacija hotela je takva da na bilo koju stranu krenete, sve je blizu, do 50km udaljenosti. Generalna je preporuka da se ne odsedne u velikom gradu, nego da se izabere ovakav ambijent u nekom malom gradiću. Atmosfera u hotelu je bila prisna i topla. Sve vrvi od detalja. 

Pitao sam naše domaćine, Franka i Ingrid, da li oni sami uređuju prostor? Rekli su da oni ne mogu da zamisle da žive u jednostavnom prostoru, svaki dan dodaju nešto novo. Ako se bolje zagleda, videće se mnogi detalji samo na ovoj slici, a takav je čitav prostor. Zmija koja visi, svinjska glava sa alkom u nosu, Ajfelov toranj sa desne strane ormara, plivačke naočare na lobanji jelena, gumene kokoške obešene iza njih... Impresivno zar ne? Impresivno da!

Tu je i Feliks, pas naviknut na goste. Izgleda kao da je tu oduvek. 

Doručak pre odlaska iz Provanse. 

Već tada sam bio siguran, a sada još sigurniji: vratićemo se ovde još po koji put, sigurno. Možda i da vidimo te nahvaljene lavande, ko zna... 

Ko zna..

Izvor: Marinowski