Култура

Љубав која помера звезде

Александар Јерков

"То се не пева, то се не поје", каже у својој великој песми Лаза Костић за сусрете са мртвом драгом. О чуду сусрета у љубави, у смрти и после ње, о тајни која не стаје ни у песму ни у молитвено појање, велики Лаза Костић ипак је написао једну од најбољих песама европске књижевности. Није кривица ни до песника, ни до песме, ни до те тајне што Европа ову велику песму не зна, па се песма не чита и не рецитује чак ни у Венецији, о чијој чувеној барокној цркви се говори у стиховима. Костићеву Santa Maria della salute памти свако ко ју је макар једном прочитао, а у једној релевантној анкети о српској књижевности била је, уз Дисову Можда спава  и Стражилово Црњанског, најзначајнија песма двадесетог века.

Легенда о љубави великог песника и младе даме, о њеној изненадној смрти и његовој патњи и чудесним сновима из ноћи у ноћ све док песма није написана, превазилази многе чувене светске легенде, рецимо ону о Елоизи и Абелару, а по мом мишљењу је равна оној о Орфеју и Еуридици. Док буде српске књижевности трајаће и ова песма, која, међутим, није одмах привукла читаоце, а неки велики читаоци, не само Богдан Поповић него и Исидора и Црњански, нису у њој видели најбоље дело великог песника. Толико је она велика да уме и да збуни, јер се у њој мењао ток савременог српског песништва.

Која је то сила: Да се не може написати оно што је најважније, а да се о богу, човеку, љубави, страсти... пише хиљадама година, то је тајна књижевности. Од мислилаца попут Хајдегера и Витгенштајна, Фукоа и Дериде научили смо шта је у самом језику немогуће, али то смо у књижевности знали и са Малармеом, Рилкеом и Елиотом као и са Гетеом, Шекспиром и Дантеом, са Сапфом, Хомером и Орфејем. На најпотреснији начин знао је то и Лаза Костић, академик, доктор правних наука и председник суда, професор и полиглота, политичар и државник, а ипак и "луди Лаза", како Срби крсте своје најбоље и најпаметније људе, толико и о нама. Највећи песник деветнаестог века, осим Његоша, и први велики песник двадесетог, може да каже да је његова најслављенија песма оно што се не пева, оно што се не поје, али не зато што није прикладно рећи шта се дешавало између времешног песника у педесетим годинама живота и младе Ленке Дунђерски.

Шта се ту десило да је песник "утекао мудро од среће, луд"? Сама разлика у годинама и смисао грађанске пристојности немају у томе најважнијег удела, нити су обзири и пријатељство са њеним оцем, песниковим меценом и доцније кумом, могли да надјачају љубав. Која је то сила вреднија од сваке страсти, а равна љубавном заносу, сила због које би неко жртвовао себе и из љубави се одрекао љубави? Шта ако је стари љубитељ Грка, а онда и њихових идеала, видео да у грчком јединству истине, лепоте и доброте ова трећа не сме бити потцењена? Ако романтик цени љубав као занос у којем тријумфује немогуће над свим могућим, шта остаје песнику који излази из трагичког романтизма? Можда само доброта. Она са којом је песник Лаза Костић желео да Ленку уда за најбољег и највиђенијег Србина свога доба, за Теслу.

Какав треба да будеш човек да ону коју волиш намениш најбољој судбини за њу, а не бољој судбини за себе? Може ли се на филму приказати оно што се може исказати само у најбољој песми српске књижевности, а и у њој се то не пева, не поје, него обликује као велика тајна? Пред овим изазовом популарности може се осетити зебња, брига да нас филм, као у толико много примера до сада, не поучи тривијалностима и осредњостима каквих у великим уметничким делима не сме да буде. Да се не упамте слике уместо стихова.

Ко не зна размеру без размере љубавног догађаја, томе не вреди ни говорити, ко зна, тога ниједан говор не може у саму љубав вратити, може га само подсетити на трагедију да је свет рђаво место за живот, а човек недостојан и самога себе, некмоли љубави и велике љубавне поезије. Љубав која помера звезде, као у Костићевој визији, могу само пророци да наслуте, каже песник, па је и он сам, трагични јунак највећег пораза, пророк, а сви ми којима нешто у грудима заигра док читамо чудесну песму Лазе Костића – којој уопште није важно да ли се то о чему она пева одиста догодило или није – у власти смо једног немогућег пророчанства: љубави које је било не сме да нестане. Зар оно што је постојало може да нестане?

Питање, над којим бди сва књижевност и сви њени иоле достојни тумачи и јесте – где је оно чега нема. Свега што постоји у књижевности заправо нема, али баш то чега нема важније је од свега онога чега има било где другде. Дајте нам, мисли свако ко зна или верује да зна тајну велике литературе, баш то чега нема. У овоме чега има нема велике, праве, потпуне среће за човека распетог у свим његовим немоћима под капом небеском. Ленка је име онога што је боље од сваког живота, чак и ако је песник у своме обичном, грађанском постојању одбегао од ње. Нису ни животи песника у сваком погледу дорасли поезији, али коме је због тога макар и мало лакше.

Закон јачи од свега: И зато не треба студирати шта ли се све заиста догодило, да ли су се волели платонски или и више од тога, мада је штета, књижевна, а не психоаналитичка, што је учтиви бедни кућни лекар и пријатељ, макар и из најбоље намере, уништио све друге записане песникове снове осим оних који ће потврдити да је то био само занос песника. Тужни отац је штитећи кћер и успомену заметнуо трагове да ли се она убила када се Лаза оженио имућном уседелицом коју је много година раније просио, па са њом отишао на пут у Венецију да тамо застане у тој велелепној цркви наше срамоте и славе. Надам се да гледаоци филма, и доцније серије, неће као у најбољим или најгорим ситиком оперетама бринути хоће ли се актери држати за руке и пољубити,  o tempora, o mores, o indignitatem.

Упркос "разлици свих времена" – а о тајни тог стиха тек бих волео да дебатујем са најбољима, од Хајдегера до Рикера, Бадјуа и Слотердајка – сљубиле су се две људске душе, најбоље и најизврсније у својим осећањима, а интимно бих волео, иако текстови то не потврђују, да су кушали све плодове једне немогуће љубави. И мислим да је деценија без иједног сна осим оних о мртвој драгој права мера патње и рајска награда за грех великог песника којег није историја Срба упамтила по мушкој насртљивости, као Дучића и Црњанског, или по одрешитости у тим стварима, као савршено дискретне Његоша и Андрића, а живело се и пре Ленке, и било је лепих женских имена поменутих уз наочитог, ученог и славног човека. Било је у српској књижевности парадоксалних љубавних посвета као што су оне Симе Пандуровића или Бране Петровића, или љубави попут Попине и Раичковићеве, било је љубавничких кантата тако популарних песника као што су Матија и Арсен, упамћени су они који су жене хтели попут Давича и Јоцића, и они које су жене хтеле попут пријатеља песника какви су Раша и Милутин, а међу свима њима је и онај који је био спреман на смрт, Бранко Миљковић, који куца на врата једне светске даме док је код ње један други песник. Уз све легенде и стихове, опет "један је Лаза Костић", како је ту недавно речено. Ко не би хтео да буде, чак и уз већи удес од Лазиног једнако монашког и удобног живота, такав какав је Лаза Костић. Он и јесте један, не може ни у једну књижевност да стане више од једног таквог. То један за мушкарца је више но античка наука о једном од Парменида и Хераклита до Аристотела. Бити тај и такав један, па шта буде.

Тако би, мислим, вредело и читати и живети, па чак и тај филм погледати без паланачког менталитета и забављачке воље у ономе што се догодило, ил’ се није догодило, без тривијалног заноса који српску културу данас квари несносном поплавом тзв. треша. То сам у овој прилици желео да кажем на љубазни позив "Времена"; после толиких година, ово је повратак на место где смо се некада надали, а "све је то јаве сломио ма’". Зато је овај текст надам се без обмане учености, и охолости тумача који увек све зна, па и оно што се не пише и не поје. Иако добар тумач види како је песник педесет година пре своје велике песме, у "ђачким" љубавним песмама Под прозором и Све што ми је рекла, користио мотив звезде наслеђен, наравно, од Бранка Радичевића и антике, он лако може да превиди како у Костићевој визији настају девојка, закон љубавног заноса и честитости, те трагедија неиспуњене љубави. У чудесној, запостављеној Костићевој песми Шести дан, такође ђачкој, неодољива лепота жене потиче од "ружице белице" пошкропљене анђеоском "крви од образа", обавијеном "зраком од сунашца" и умоченом "у мрак ноћце чарне". Смеса таквих дивота од пољубаца анђеоских усана "постаде девојка". Ова етиолошка, песма о постању, спевана је по узору на народну песму и завршава трагично, али и песниковом поуком о опијености вином љубави "ко га пије, да се не опија, / а ко љуби, да се не убија."

По једном закону који је јачи од свега, то што је Лаза Костић записао као осамнаестогодишњак морао је да слуша до краја свог живота, али није и Ленка, трагична песникиња живота. Њу није однела тифусна грозница како је написао увиђавни доктор, та грозница не би умела да погоди тачно двадесет пети рођендан, него грозница велике љубави из које су потекли Лазини снови и велика љубавна песма.

Извор: Време