Култура

Градитељска баштина Срба у Јерусалиму, укрштања

Иван Стевовић, Корзо

Заправо је тешко говорити о томе када је тачно започела повесница посредних или изравних српских веза са Јерусалимом као једним од средишта универзалне историје. Срби су за Свету Земљу најпре морали чути, а то се догодило у врло раном добу њихове прошлости онда када су дошли у додир са библијском речју која је ауторитетом представљала неприкосновени доказ интеграције народа у хришћанску екумену као једини аутентични свеопшти поредак. Одатле, као што се ни контакти других средина са овим местом, чије само име Јерусалим (JHWH SHAMMAH, Господ је ту) означава присуство Свевишњег и статус богомизабраног и богочуваног, не могу свести на једноставну физичку повезаност. Исти је случај био и са српском, будући да је још и пре хришћана Јерусалим у разгранатој религиозној имагинацији представљао далеко више од једноставног топонима – био је ареал идеалног, нулта тачка прожимања овоземаљског и небеског, центар оних сила којима је владао сам Господ, нуклеус и апсолут.

Ово до данас тешко спознатљиво и седиментирано значење Јерусалима у хришћанство је из јеврејске традиције између осталог увело и феномен преносивости светости, па би се говорећи данашњим језиком могло рећи да су се Срби са Јерусалимом најпре сусрели на властитом тлу, стога што је централност из које је светост иманентно зрачила ка свим странама света, била примарно обележје миленијумског доживљаја Јерусалима. Знамења јединственог града, назначена централним планом црквене грађевине, реликвијама, или евлогијама, најелементаринијим честицама понетим са тог огромног светилишта, оличеним у капима воде реке Јордана, у грумењу јудејске земље, у уљу и тамјану из храма св. Гроба, светло Јерусалима чиниле су физички присутним широм средњовековне Европе, од византијске престонице која је вековима програмски стварала своју физиономију „Новог Јерусалима“ до удаљених области Скандинавије.

Због тога су елементи архитектуре и програм фресака Ђурђевих Ступова у Старом Расу, подигнутих „посред српске земље“, Студеница као српска редакција старозаветне Скиније (Шатора сведочанства), хиландарска повеља у којој је посебно наглашена изабраност српског народа, сви одреда сведочанства која говоре у прилог уверењу да је доба освита „велике историје“ Срба, за владавине Стефана Немање, заправо представљало само поглавље знатно старије хронике додира у верском смислу једне древне и једне младе, а у геостратешком ракурсу по много чему две сличне средине.

Интерференција  примерена времену и околностима била је трајно обележје у конституисању српског односа како према Јерусалиму као физичком месту, тако и према идеји Јерусалима. Као што су Срби одувек били у историјској престоници хришћанства , тако су и њени дамари непрекидно треперили у најрепрезентативнијим остварењима националне културе. Иако се како на наведеним тако и на другим српским споменицима с почетка средњовековне државне независности јасно ишчитавају јерусалимске теме и алузије, ново поглавље у односима двеју средина започело је онда када се Немањин син Сава, као поглавар аутокефалне цркве, почетком 1229. запутио на своје прво ходочашће Светој Земљи. О том путовању подробне податке оставили су оновремени српски писци Доментијан и Теодосије. Стога смо у прилици да са великом сигурношћу реконструишемо ток Савиног боравка у Палестини, сусрете које је имао са тамошњим највишим достојанственицима, као и велику ктиторску делатност, која ће током наредних деценија и столећа прерасти у неизоставну потребу и обавезу како црквених тако и мирских српских старешина.

Судећи према посредним историјским вестима, Савино корачање по траговима Христовог пута трајало је до јесени исте године (1229, прим. корзопортал). Била је то прилика не само за исказивањем личне побожности на свим оним најсветијим местима која су се још од првог крсташког рата налазила у рукама хришћана, већ и за стицање неопходних искустава у контактима са старијим хришћанским заједницама под чијим су окриљем стварале генерације теолога, писаца, градитеља, сликара,  књижевних преписивача и илуминатора, али и за истовремену официјелну афирмацију српске цркве на матичном тлу хришћанске историје. Одатле писци посебно наглашавају честе контакте и разговоре које је Сава водио са патријархом Атанасијем, њихова заједничка богослужења код едикуле Светог Гроба, као и молитве које је Сава са тамошњим свештеницима или монашким старешинама чинио у дословно свим светилиштима не само Јерусалима већ и у недалекој јудејској пустињи, у Галилеји и у другим местима везаним за Христово име. Из тог искуства произишла је велика промена у црквеном животу Срба – Сава је по повратку с пута, за типик, односно црквени устав, инаугурисао онај познат као јерусалимски, чијим су одредбама измењене регуле дотадашњег цариградског правила богослужења. Нимало случајно, нова, самостална архиепископија, свој је ослонац нашла у устројству најстарије црквене организације.

Исте су побуде водиле Саву и приликом обилног даривања или обнављања бројних светилишта. Од крсташа је за потребе будућих српских придошлица откупио манастир Св. Ђорђа у пристаништу Акону, уз благослов патријарха исто је учинио и са монашком обитељи Светог Јована на Сиону која је припадала некадашњем пребивалишту Савиног духовног оца, Св. Саве Освећеног, а врхунац је свакако представљало приложништво грузијском манастиру Св. Крста, вековима раније подигнутом на месту на којем је расло дрво од којег је био сачињен крст Христовог страдања. Сава је дао да се ту подигну „палате“, о чијем је постојању сведочанство остало забележено у Доментијановом делу, као и да се установи молитвени спомен на његове родитеље и њега, част која је припадала само најпоштовањим хришћанским првацима. Када је неколико деценија касније и краљ Стефан Урош III Милутин недалеко од цркве Св. Гроба подигао манастир  посвећен арханђелу Михаилу, српска заједница у Јерусалиму постала је заокружена и самостална целина, чији је задатак био у непрекидном повезивању матице са средиштем хришћанске вере. Из Јерусалима су у Србију стизале богослужбене књиге, раскошне иконе, антиминси, црквене одоре, бројне евлогије, а град је био стални домаћин оних имућнијих Срба који су га упркос свим недаћама без прекида походили из истоветних ходочасничких побуда. Најсветлије материјално знамење те традиције у историји народа навикнутог на непрекидно странствовање у сврху очувања властитог идентитета, забележено је у знаменитом „Описанију Јерусалима“, својеврсном водичу изведеном бакрорезаним српским текстом са илустрацијама јерусалимских храмова, који је 1748. израдио зограф Христофор Жефаровић.

Упркос масовним кретањима хришћана ка Светој Земљи, спровођеним у оквиру крсташких ратова, Јерусалим је одувек био несигурно место сукоба најразличитијих војски, и далеко од огромне већине европског становништва које себи није могло приуштити далеко путовање. Делом из ових практичних разлога, а делом из наведеног програмског настојања Византије да присвајањем најзначајнијих палестинских реликвија Цариграду обезбеди прерогативе „Новог Јерусалима“, визуелни симболи града преношени су на запад, па су заправо још од раног средњег века широм европског копна почеле да бивају подизане цркве које су појединим својим обележјима имале да симулирају храм у чијем се средишту налазио Свети Гроб. Многа оваква светилишта, међу којима је најупечатљивије подражавање постигнуто изградњом више здања у комплексу Св. Стефана у италијанском граду Болоњи, упркос знатним преправкама сачувана су и данас. Да су и Срби након два Савина боравка у Јерусалиму посезали за сличним решењима сведоче поједини елементи простора архиепископског седишта у Жичи, или концепт програма зидног сликарства изведеног средином XIII века у најстаријем делу Пећке Патријаршије. Уз то, извесно је да су се након латинског освајања Цариграда и масовног пустошења његових црквених ризница 1204. године, управо Савиним залагањем и у Србији, уз обиље других реликвија, нашла и нека од најпоштованијих сведочанстава судбине Божијег сина, попут честица Часног Крста.

Први пад миленијумски старе престонице источнохришћанског царства, и уништење градске цркве Богородице Фарске у којој су биле чуване све реликвије вековима прикупљане по Светој Земљи, нису наговестили епохалну измену дотадашњег поретка само на политичком плану; иако су га почетком друге половине столећа Ромеји вратили под своју власт, Цариград више никада ни у једном, па ни у погледу апропријације јерусалимског идентитета, није постигао домете из пређашњих времена. Реликвије Христовог живота, чуда и страдања нашле су се у Паризу, Венецији и другим западним центрима, преображавајући их у универзалне центре религиозности, а све суморнији наговештаји судбине православног света учинили су да на концептуално различите начине „Нови Јерусалими“ заживе и у главним градовима словенских држава, најпре у Трнову, коначно у Москви, али између тога – у Београду.

Иако је у поређењу са бугарском и руском престоницом концепт и програм Београда као једног од изабраних места, места на којем се пројавила преносива светост Јерусалима, трајао сасвим кратко, током четвртине века дуге владавине деспота Стефана Лазаревића (1402-1427), нигде као у утврђеном граду на саставу двеју река ова идеја није била саопштена тако непосредно –  писаном речју, физичким својствима и реликвијама које су га чувале. У „Житију деспота Стефана“ насталом из пера бугарског учењака и писца Константина Филозофа – Београд и Јерусалим недвосмислено су постављени у исту раван богоизабраности. Деспотов биограф инсистира на природним одликама Србије које наликују амбијенту Раја: то је земља која точи мед и млеко, у њој успевају сваковрсни питоми плодови, њен је ваздух чистији но игде друго, клима је благородна а земљом тече Фисон (Дунав), као једна од четири рајске реке. Сублимат деспотове Србије представља њена престоница, чије топографске одлике отворено бивају поистовећене са амбијентом Јерусалима. Београд је, према Филозофу, био седмоврхи град, што је не само несумњива употреба древног топоса престонице, већ и програмско настојање да се фортификационе целине града поистовете са идеалном схемом.

Унутар тог оквира налазиле су се цркве, својом позицијом сасвим сличне јерусалимским, као чувари концептуалне суштине програма, односно реликвија кроз чију се моћ потврђује непосредно присуство Бога: Београд је посвећен Богородици, чија је чудотворна икона знатно раније чувана у граду, да би 1521. нестала, али се њена копија у катедрали Св. Стефана и данас поштује као паладијум Беча. Уз Богородицу као заштитницу града, што је била и њена вишевековна улога у историји Цариграда, у граду су биле смештене и мошти Св. Петке, византијске царице Св. Теофано, и, као врхунац, десна рука Св. цара Константина, која се, по свој прилици, данас налази у ризници Кремља у коју је, како изгледа, дугим и компликованим путем стигла средином XVI столећа. Речју, избор реликвија које су красиле Београд умногоме је одступао од оних, поглавито ипак националних, којима се штитила Србија Немањићког доба. Деспотов Београд у духовном погледу био је утемељен на сасвим другим, универзално препознатиљивим хришћанским култовима, осмишљен као тачка еманације милости Божије, место које тим својим својством треба да прихвати све народе света.

Одатле није необично што је Константин Филозоф у више махова Стефана Лазаревића упоређивао са самим Мојсијем, а суморне прилике у које је постепено тонуо православни свет Србију су уистину учиниле последњим слободним уточиштем живља свих нација и сталежа које се повлачило пред Турцима. Тако је нимало светла реалност историјског тренутка, по фундаменталним начелима средњовековног начина мишљења, била преобликована у заправо жељени сплет околности, и очекивани исход. Врхунац и истовремени свршетак таквог, дубоко религиозног поимања стварности, остварен је у ингениозном програму живописа манастира Ресаве, у чијим су сценама посвећеним Христовим чудима, сценама у амбијенту коначног, небеског Јерусалима, све фигуре изведене у савременим одеждама. Немајући више никакву могућност избора, српски православни свет у фрескама Ресаве антиципирао је властиту судбину као коначни печат изабраности своје средине чија се будућност више није дала препознати у овоземаљском животу.

O аутору: Др Иван Стевовић, Филозофски факултет,Одељење за историју уметности. Аутор више књига и текстова објављених у Србији и иностранству посвећених историји архитектуре у раздобљу од античког Рима до рецепције средњовековних споменика у периоду Романтизма. Тежиште истраживања на архитектури средњовековне Србије, Византије, и регионалних лиминалних културних зона попут источне обале Јадрана.

Извор: korzoportal.com