Pretraga
Pronađite nas na
 

Пошаљи пријатељу

Култура

Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа

Дејан Косановић, историчар филма

Било је одавно познато, још од времена непосредно после Првог светског рата, да је први српски играни филм Карађорђе био снимљен 1911. године. О томе су постојали подаци у штампи, објављивана су и глумачка сећања, али је сам филм постепено потиснут у заборав. После 1928. године биоскопе Краљевине Југославије освојили су страни звучни филмови, који су угушили све покушаје домаћих пионира филма да створе националну производњу. Тек је после 1945. године, у оквиру нове, од стране државе организоване домаће кинематографије, отпочело и истраживање наше филмске прошлости. Посебно после оснивања Југословенске кинотеке 1949. године – јер је један од њених задатака био и проучавање историје домаћег филма.

Потрага за Карађорђем: О снимању и приказивању филма Карађорђе из 1911. године знало се доста на основу секундарних извора, али је недостајало најбитније, а то је сам филм, читав или бар неки делови. Тако је од почетка шездесетих година прошлог века почело упорно трагање за Карађорђем, како у земљи тако и у иностранству, али без резултата. Постепено смо се мирили с мишљу да је први српски играни филм заувек изгубљен. И онда – изненадно велико откриће, свакако епохално за историју српског филма. Управник Филмског архива Југословенске кинотеке Александар Ердељановић је од свог бечког колеге Николауса Вострија сазнао почетком јула 2003. године да се у Аустријском филмском архиву (Filmarchiv Austria) од пре неколико година у једном откупљеном фонду налазе и неки стари српски филмови. Према усменом опису, одмах је схватио да је међу њима и Карађорђе. Убрзо затим, 16. јула 2003, Ердељановић и директор Југословенске кинотеке Радослав Зеленовић су у Аустријском филмском архиву идентификовали не само први српски играни филм из 1911. већ и још нека остварења значајна за прошлост филма у Србији… И тако се, после неколико деценија трагања, најзад, први српски играни филм Карађорђенашао пред нама да употпуни наше историјско памћење.

Српски народни филмови Продуцент овог (немог) играног филма био је Светозар Боторић, трговац и угоститељ, власник београдског хотела "Париз" на Теразијама, у коме је крајем 1908. отворен први стални биоскоп у Србији. За то своје "Кинематографско позориште у хотелу Париз" он је јуна 1911. ангажовао страног сниматеља Луја де Берија, који је за њега почео да снима филмске журнале. Затим је, вероватно инспирисан француским играним филмовима које је приказивао код "Париза", одлучио да снима "српске народне филмове". За подухват је заинтересовао популарног глумца, редитеља и писца Илију Станојевића (Чича Илију) и поверио му реализацију играних филмова. Станојевић је прво снимио на Ади Циганлији кратак филм Бибија илиЦиганска свадба, уз сарадњу с београдским Ромима и њиховим кметом. Затим је приступио снимању историјске драме из XV века Улрих Цељски и Владислав Хуњади у којој су играли "чланови Краљ. Срп. Народног позоришта". Овај филм, приказан после Карађорђа, такође је пронађен у Аустријском филмском архиву, али његова рестаурација тек предстоји.

И тек после тога је снимљен први (приказани) српски играни филм Карађорђе или Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа. Тему су, по свему судећи, одабрали Боторић и његов пословни ортак Ћира Манок који је, уз неидентификованог Савковића и Илију Станојевића био косценариста филма. Сценарио се делом ослањао на драму коју је написао београдски глумац и редитељ Милош Цветић, а делом на народну песму Почетак буне на дахије и на нека предања. Насловну улогу је тумачио прослављени драмски глумац Милорад Петровић, а остале улоге су тумачили тадашњи најпопуларнији глумци, чланови Српског народног позоришта. Филм је снимљен августа и септембра 1911 – екстеријери на обалама Саве, затим на Калемегдану, у Топчидеру и на Бањичком пољу (сцена Бој на Мишару), а ентеријери у дворишту хотела "Париз" (данашњи простор Безистана). Костими и декор су позајмљени из Народног позоришта, а у снимању Боја на Мишару учествовала је и коњица Српске војске. ФилмКарађорђе, као и остали Боторићеви филмови, развијен је и копиран у лабораторијама "Пате" у Паризу. Октобра 1911. приказан је на посебним пројекцијама за новинаре и на двору, а тек је од 16. до 20. новембра приказиван у биоскопу "Париз" за публику. После тога је приказиван 1912. у Смедереву, Нишу, Ваљеву, 1915. у Скопљу, 1919. у Сарајеву, а 1925. још једном у Београду и 1928. нашим исељеницима у Америци. Затим је филм нестао, да би се, ево, поново појавио пред гледаоцима 14. фебруара 2004. године – на двестоту годишњицу Првог српског устанка.

Филмска прошлост: Оригинална верзија филма је била дуга 1800 метара, док је новопронађена копија знатно краћа, по свему судећи недостаје око тридесет одсто првобитног филма. Упркос томе, ово што је сачувано представља непроцењиву историјску вредност, грађу на основу које можемо да сагледамо нашу филмску прошлост из новог угла и проценимо квалитете првог српског играног филма. Ако се филм Карађорђе упореди са најзначајнијим светским филмским остварењима свога времена, са задовољством можемо да закључимо да може да се мери с њима. Иако ни редитељ ни глумци нису имали филмска искуства, читав филм је јасно постављен и доследно реализован. Филмски израз јесте редуциран на статичну камеру и снимљено позориште, што је још увек одлика времена, али је редитељски поступак унутар кадра сигуран, а континуитет радње кристално јасан. Иако се код глумаца осећа утицај позоришта из кога су проистекли, пантомимична глума је ближа реализму неголи патетици, што говори да су и глумци и редитељ ишли у биоскоп и гледали добре стране игране филмове. Истовремено, Карађорђе нам први пут у покретним сликама говори и о српском глумишту почетком прошлог века. Посебна вредност филма је сниматељски рад Луја де Берија који је, судећи по томе, у целој екипи имао највише филмског искуства.

И, на крају, треба посебно истаћи одлично урађене међунатписе којих у пронађеној копији филма (а можда ни у оригиналу?) није било, а које је за рестаурирану верзију надахнуто написао и у филм вешто укомпоновао Александар Ердељановић. Година када су пронађени Боторићеви филмови, а посебено први српски играни филм Карађорђе, биће забележена не само у историји српског филма и Југословенске кинотеке већ и у историји српске културе у најширем смислу те речи.

 

Извор: Време

 

Ostavite komentar

Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije sajta NoviPolis. Ipak, po postojećem Zakonu o javnom informisanju NoviPolis odgovara za sve sadržaje koji se nalaze na njegovim stranicama, pa u skladu sa tim zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, kao i pravo skraćivanja komentara. Komentare uvredljive sadržine, kao i komentare za koje sumnjamo da su deo organizovanog spinovanja javnosti, nećemo objavljivati.

Ostali komentari