Култура

Каравађо: Бунтовник који је надахнуо векове

Маргита Миловановић

Напаствовање. Убиство. Шуровање с ђаволом. Озлоглашени succes-de-scandale 17. века, Микеланђело Меризи да Каравађо оптуживан је и за више од тога кроз своју бурну каријеру, тај ''антихрист сликарства''. Ипак, ''Каравађов револуционарни стил утицао је на готово све уметнике -- од савремених фотографа до Скорсезеа - а његова биографија једнако је провокативна и контроверзна као и његове слике'', говори Аластер Сук за BBC.

Добио је, подразумева се, репутацију бунтовника и тврдоглавог силеџије историје уметности, једном када је стигао у Рим, у последњој деценији 16. века, импресиониравши уметнички свет како незгодним темпераментом, тако и својим неконвенционалним сликама. Према неком старијем биографу, фламанском писцу Карелу ван Мандеру, Каравађо је имао обичај да интензивно ради по пар недеља, а да се онда ''шепури наоколо по месец или два с мачем у руци... увек спреман да се упусти у жарку свађу или расправу, која је увек резултирала закључком да је немогуће сложити се са њим''.

Почетком 17. века, суђено му је за најмање 11 ''згода'', а оптужбе су укључивале псовање чувара реда, писање сатиричних стихова о сликарима ривалима и бацање тањира артичока гостионичару у лице. А онда, 1606. године прогнали су га из Рима након што је убио човека током туче изазване расправом око партије игре која је била претеча тениса. Остатак живота провео је у бекству по југу, насликавши неке од својих најцењенијих приказа, на Малти, Сицилији и у Напуљу, пре него што је умро од грознице у Тоскани, негде на лето 1610. године, док је путовао назад у Рим да од папе затражи опроштај.

Слике су, у најмању руку, биле једнако контроверзне као и човек који их је створио. Према речима Летиције Тревез, кустоса изложбе "Beyond Caravaggio" у Националној галерији у Лондону, која говори да је поставка практично истраживала драматични утицај италијанског сликара на уметност 17. века, Каравађо је у историји уметности начинио револуционарне заокрете на много различитих равни.

Једна од првих ствари на које се указује када се Каравађова уметност анализира у том контексту јесте његова пракса да моделе користи у неортодоксном и новом маниру, готово авангардном - довлачио је у атеље људе директно са улице, осликавши их тако у аутентичном, свакодневном, људском издању.

''Уметници су одувек моделе проналазили у стварном животу'', говори Тревезова. ''Али ничији модели нису позирали тако спонтано и бивали пресликани на платно на начин на који је то Каравађо чинио.'' Нису њега превише занимале академске студије сликања, нити било какви други уметнички канони. Само је, просто, прескочио тај део верујући у важност непосредне опсервације природе. Управо та непосредност резултирала је сликама изванредним у свом фрапантном, in-your-face реализму, који је успевао да зароби и најсуптилније детаље: ако су нокти на рукама били прљави, на пример, Каравађовој четки то не промакло.

Једна од највећих Каравађових иновација била је, дефинитивно, игра светлошћу на платнима. ''По томе је најпознатији'', каже Летиција Тревез. ''То је оно о чему причају биографи -- да никоме није дозвољавао да позира на дневној светлости, да је користио светло које ће падати одозго. Напросто, светлост је користио да ухвати, зароби форму, да створи простор и дода мало драме свакодневним сценама.''

Ту је, наравно, и Каравађов утицај на италијанску уметност и његове савременике и следбенике. ''Каравађо-манија'' запалила је Европу у првим деценијама 17. века, кад су се имућни патрони такмичили у куповини његових дела, а уметници ''каравађисти'' га имитирали и rip off-овали његов дистинктивни стил.

Оно врло интересантно када се говори о помами за Каравађом јесте чињеница да је сликање у његовом маниру прилично изгубило на популарности до средине 17. века. ''Дошло је до промене у укусу, у правцу класицизма'', објашњава Тревезова. ''А натуралистички начин сликања који је Каравађо увео у уметност посматран је као антитеза тој племићкој традицији сликања коју је установио још Рафаело.'' Требало је скоро три века да се Каравађова репутација реинкарнира. Околности су се, наравно, знатно измениле током 20. века када је Каравађо поново постао in, углавном због револуционарних монографских изложби у режији историчара уметности Роберта Лонгија у Милану 1951. године. Поново проминентан, Каравађо је још једном почео да инспирише уметнике на различитим пољима.

Не изненађује да је његов принцип коришћења светлости у сликању битно утицао на филм-мејкере и фотографе. Фотограф Дејвид Лашапел, рецимо, говорио је о ''веома снажном утиску'' након гледања филма Каравађо из 1986. режисера Дерека Џармана. Подстакнут овиме, Лашапел се брзо бацио на дубље истраживање и открио да је Каравађо сликао ''куртизане и уличаре, проститутке и преваранте'', те пронашао инспирацију за своју серију фотографија "Jesus is My Homeboy", на којима су били људи са улице обучени у модерне крпице.

А не само Џарман већ и Педро Коста, Пјер Паоло Пазолини и Скорсезе сматрају Каравађа, смело би се рећи, пиониром модерне кинематографије; композиција, акција, кадар, без сумње се све могло интегрисати у филм, заједно и обавезно са оним chiaroscuro ефектом.

Скорсезеа је с Каравађовом уметничком заоставштином упознао сценариста Пол Шрејдер док су заједно радили на филму Taxi Driver; онда је 1988. године направио директан омаж Каравађу филмом The Last Temptation of Christ. ''Ствар је била у томе да правимо филм о људима са улице, баш као што их је он сликао. То нису били обични ренесансни модели, него обични, стварни људи'', објашњава оскаровац Скорсезе. ''Идеја овог филма била је Исус на ћошку Осме авеније и 49. улице у Њујорку. Тамо би Исус отишао. Не би висио у Парк авенији, него би био на улици са зависницима од крека и проституткама. Идеја је била урадити Исуса онако како је то Каравађо радио.''

Поред игре сенки, остао је много дражи, или омраженији, зависи како се узме, љубитељима уметности због сирове сексуалности коју је обилно експлоатисао у стваралачком процесу. И нису те слике контроверзне случајно, већ су најаутентичнији и најдиректнији продукт Каравађовог интимног перципирања секса и нагости и њиховог симболичког и стварног позиционирања у животу, свету и међу људима.

Знате оног Каравађовог "Победоносног Купидона"? Е, младић стоји у његовом атељеу, само с вештачким крилима на себи. Кесери се готово самозадовољно док показује своје месо под светлом које некако упире баш у његов пенис; на тој транспарентној сексуалности, уместо конвенционалној романтичној представи о љубави, темељи се тријумф ове слике. Под његовим стопалима обитавају симболи амбиције и креативности: штит, музички инструменти, математички алати и круна. Купидонова готово дрска обнаженост и провокативни осмех лежерно наговештавају да је коначно све мање важно од секса. А Каравађо и жели да буде disturbing. Ма како реаговали - уз шок, гађење, стид, фасцинацију или конфузију - увукло вас је у своју срж.

Ово ремек-дело старо је више од 400 година. Можете мислити колико је фасцинирало и фрапирало своје савременике. Они су ту Каравађову праксу 'гурања прста у око' тумачили попут неке врсте личне исповести и признања: за њих је то био доказ да Каравађо јесте крив за злочин тада зван содомија, који је у Каравађовом случају углавном значио хомосексуалност. У хришћанском друштву његовог доба људи су горели на ломачи због тога.

Каравађова сексуалност у средишту је његовог генија. Његове слике одраз су чистог пркоса у доба када вас је погрешна сорта љубави могла коштати главе, а управо та чињеница обликовала је перцепцију његове уметности кроз векове. Док су Да Винчи и Микеланђело врло експлицитно обзнањивали своје наклоности и страсти ка мушкој лепоти и допуштали јој да попут жиле куцавице пулсира из свега што праве, чини се да се Каравађо само тетурао већ утабаним стазама својих претходника. Његова уметност неумитно реферише на њих као врли подсетник за публику да су они били његови role models како у животу, тако и у стваралаштву. Међутим, он се, парадоксално, позиционира антиподно њиховом поимању и обожавању мушког тела. Микеланђелов отмени омаж љубави према лепоти мушкараца Каравађо трансформише у прљав, треши и хазардан.

Приморан је да тако чини јер је његов уметнички израз непрекидни покушај да нас шок-терапијом примора да, на додуше мало инвентивнији начин, освестимо сурову стварност битисања. А управо форсирајући ту, већ помало изанђану, реалност, нагони на спознавање света и оних око нас са интензивношћу тако интензивном (плеоназма ли), да посматрач и сам природно поверује Каравађовој сировости: дечак Купидон пркоси и закону и смрти, Каравађо му кроз идолатрију поклања бесмртност, мада свестан да младост гази амбицију, културу и знање. Секс је стварнији од свега; гмиже попут змије кроз Каравађова платна, указе и приказе, низ наше кичме, и увлачи се под кожу, појачавајући осећај да смо живи, антиконформистички, готово на граници са непријатношћу. Па ко шта воли.

Извор: Оригинал-Недељник