Pretraga
Pronađite nas na
 

Пошаљи пријатељу

Култура

Ново рухо династије Немањић

Aутор: Дуња Пешут

Кецмановић, Стојиљковић: Немањићи, У име оца

Чини ми се да је довољно да се Владимир Кецмановић и Дејан Стојиљковић лате пера и већ добијају моју пажњу. Најпре Андрић у „Каиновом ожиљку”, а сада и немањићки средњи век – теме које су најчешће у фокусу мог интересовања. Сасвим довољна препорука да међу полицама у књижари посегнем за оваквим штивом. Свакако, не без одређених питања. Увек је тако када читате нова књиготворења на, назовимо их једноставно, старе теме, иако оне никада не могу застарети. Томе, свакако, доприносе уметници који им се враћају. Оно што ме код таквих књига занима јесте шта ново могу да сазнам о тој старој теми? Како данашњи писци, они који својим делима стварају једну посве нову и другачију књижевну садашњост, посматрају догађаје из прошлости? Да ли, са књижевнотеоријског аспекта, могу да пронађем један другачији приступ и једно другачије уобличавање садржаја, а онда напослетку како нама данас те теме могу бити привлачне? Иста питања поставила сам себи пре но што ћу прочитати прву књигу из трилогије о Стефану Немањи, писану у четири руке, два једно другом добро знана аутора.

Оно што се одмах примећује јесте издање богато илустрацијама које употпуњују текст пред читаоцима. Илустратор Драган Пауновић представио је своје виђење средњовековне Србије и Стефана Немање, како у детињству тако и у младићком добу. Илсутрације махом представљају витешки средњи век, борбе за територију, просторе и ношње какве нисмо навикли да виђамо у српском средњовековном сликарству. Оно је имало богослужбени карактер, тенденцију прослављања владара – свеца, док се њихов свакодневни живот готово занемаривао. Драган Пауновић, није прибегао оваквом уобличењу главних јунака прве књиге трилогије. Донекле је пратио изглед средњовековних текстова, исцртавајући илуминације и иницијале, но оно што свакако иступа из српске средњовековне традиције јесте приземност ових фигура.  Они су људи свакодневице, а обележја хришћанства видљива су само у појединим сегментима.

Илустратор их није поставио у први план, зато што нису ни писци. Међутим, једна од интересантнијих илустрација која се и нашла на насловној страни књиге, представља Немању Завидовића у Бици код Пантина у којој се борио против једног од своје браће. На овом цртежу, Немања је представљен на коњу, који се пропиње на своје задње ноге док се будући владар са мачем у руци окомио на непријатеље испод себе. Приказ који недвосмислено подсећа на икону Светог Ђорђа на којој светац убија аждају. Веза свакако није случајна, будући да су писци кроз књигу осврнули управо на молитве Немање Завидовића упућене Светом Ђорђу, те на тренутак када су постављени темељи за изградњу Ђурђевих Ступова. На овај начин, владар је постао онај коме се тихо молио, уподобљен у његовом лику те је ово снажна веза са духовношћу. Биће их још и у самом тексту, али неће узимати примат.

Такав исход првенствено је због намере писаца да у првој књизи трилогије прикажу Стефана Немању као ратника, пративши и његово детињство. Стога се они духовни моменти не стављају у први план, како бисмо можда очекивали, већ само негде прожимају Немањину личност, мисли и његове поступке. Стојиљковић и Кецмановић приказују Немању као витеза, а не као свеца са црквених и манастирских фресака. Управо због тога, присутно је снажно преплитање различитих мотива. Оних који припадају нашој народној традицији, епским и лирским песмама, народним веровањима и обичајима, али и оних који су чисто средњовековни и обележавају нашу средњовековну културу. Како је суживот ових двеју традиција и постојао, тако је на неки начин и оживљен кроз ову књигу. Писци су се дотакли само једног малог сегмента из наше историје, неколико епизода из првог дела живота Немање Завидовића и на томе изградили целокупну причу, повезујући је мотивима очију, крста, борбе и слободе.

Очи су главни мотив ове приче. Оне прате Немању Завидовића током детињства и целокупног путовања у освајању територије и зачетка српске државе. Према народном предању очи имају снажну симболику. Оне су огледало душе, њима се посматра свет, а у њима можемо да спознамо различита осећања и расположења особе чије очи посматрамо. Са друге стране оне могу бити урокљиве и имати магијско дејство. Писци су овај мотив искористили како би  назначили сваки од преломних момената у животу главног јунака. Прате га очи Оливера Драгогаљића, коме је још као дете на смрт пресудио, али и вучије у којима се огледају очи његовог преминулог оца. Разлика у исходу одређеног догађаја антиципирана је или снажним, али тужним вучијим или пак мртвим очима Оливера Драгогаљића. Оне ће се у њему борити током целога живота, као симболи великих победа и великих пораза. Све до оног тренутка када свест о сопственој смрти не буде толико близу, а нада у остварење државничких снова изгубљена. Тада ће се четворе очи наћи на истој страни и најавити Немањину победу, о којој ће читаоци сазнати, по свему судећи, у другом наставку трилогије. Писци тако остављају отворен крај и на принципу сценарија за епизоде телевизијских серија држе читаоце у неизвесности шта ће се следеће догодити. С тим што, у овом случају, историја није њихов савезник.

Прича свакако јесте изграђена на темељу историјских догађаја, али писци су, како сами сведоче, имали намеру да је напишу као бајку и уврсте у редове дечије књижевности. Отуд у делу и елемената фантастичног, који су у овом случају писани по аршинима традиционалних бајки. Можда не посве утемељена на Проповим елементима, али ова прича комбинује овоземаљске и оностране елементе и стога би у неким својим сегментима могла да одговара жанру бајке. Неки од њих, попут појаве Светог Ђорђа припадају миљеу црквено-средњовековног и не би се могли сврстати под окриље фантастичног, док се Немањина сновиђења или пак Равијојла у коју је био заљубљен,  поигравају са традиционалним веровањима о помоћнику јунака и вили. Све то чини да лик Немање Завидовића балансира између човека из народа, утемељеног на традиционалним вредностима и оног босоногог испосника који гради манастире и утире себи пут до Царства Небеског. Писци су тако повукли паралелу између владара и будућег свеца, дајући предност овом првом.

Паралелизми на нивоу приче јесу доминантан поступак у обликовању грађе. Будући да се сви догађаји из Немањиног детињства поново отварају кроз његове борбе за власт, паралеле се повлаче између Завиде и Немање, Оливера и Гаврила (оца и сина), Завиде и Оливера Драгогаљића, Ане и Равијојле, Белоша и Манојла. Све што се догодило у прошлости има свој одјек у неком делу садашњости. На тај начин прича добија одређену дозу мистичности и враћа читаочеву пажњу на претходно написано.

Без претензија да начине велико књижевно дело, писци питко доносе епизоду из живота родоначелника династије Немањић. Баш због тога, ова књига може бити привлачна широј читалачкој публици. Будући да се не бави тоталитетом, већ појединостима, свакако онеобичава поједине делиће историје, а самим тим их чини видљивијим. А да бих добила потпуне одговоре на своја питања и изградила свој тоталитет у сагледавању овог дела, свакако ћу морати да сачекам наредне две књиге о Стефану Немањи.

 

Владимир Кецмановић и Дејан Стојиљковић – Немањићи, у име оца, Лагуна, Београд, 2016.

 

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)

Ostavite komentar

Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije sajta NoviPolis. Ipak, po postojećem Zakonu o javnom informisanju NoviPolis odgovara za sve sadržaje koji se nalaze na njegovim stranicama, pa u skladu sa tim zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, kao i pravo skraćivanja komentara. Komentare uvredljive sadržine, kao i komentare za koje sumnjamo da su deo organizovanog spinovanja javnosti, nećemo objavljivati.

Ostali komentari