Култура

Мерсоова прича у очима Харуна (Камијев роман кроз перо Дауда)

Aутор: Дуња Пешут

Камел Дауд, "Мерсо, контра-истрага"

Првим сусретом са насловом књиге Мерсо, контра-истрага пронела се кроз мисли идеја о могућности да се неко усудио да Мерсоа, главног јунака романа „Странац”,  извуче из света апсурда и суди му искључиво за убиство које је починио. Како ли се може о великој теми светске књижевности писати поново, а не бити баналан и својим читањем не обезвредити оно већ постојеће? Можда је то математичару по звању пошло за руком. Да посебним формулама, елиминацијама и претпоставкама извуче оне најважније чињенице и поново их на нов начин обликује. Камел Дауд, алжирски књижевник, колумниста и математичар, усудио се да на мотиве растави ову добро нам познату причу и своје читање донесе не кроз студију, већ роман првенац.

Прва реченица романа: „Данас је М'ма још жива” ствара асоцијацију да писац прича причу једног новог Мерсоа. Оног чија мајка није умрла, који није починио убиство, оженио се Маријом и створио хармоничну породицу, помажући својим суседима, а да истовремено не бира лоше путеве. Сувише патетично, за књижевност неинтересантно. Да, али требало је рашчивијати ту прву реченицу која се јасно позива на роман Албера Камија, а већ га у првим редовима у потпуности преокреће. Чија је то мајка? Доноси ли писац неку паралелну стварност? Одговор на питање шта би било да се ништа од Камијевог сценарија није догодило? Роман још није ни почео, а већ попуњавамо места неодређености и то врло произвољно. Ваљало би наставити читање.

Већ наредни редови отклањају сваку дилему и откривају приповедача. То је Харун, Мусин рођени брат. А Муса? Муса је безимени Арапин кога је Мерсо убио оног дана на плажи, под јаким светлом сунца. У задимљеној атмосфери кафане седи овај изгубљени, обезвређени Арапин и прича причу о свом брату, уједно стварајући своју, потпуно самосталну и независну од дела које је претходно настало, утемељену на потрази за смислом сопственог, колонизованог живота. Заробљен у времену када је Мерсо испалио свој хитац, лута између сопствених жеља и стега које му намеће мајка жедна освете. Да, то је мајка са почетка романа. Колико је Мерсо био ослобођен своје, толико је Харунова мајка опсесивно везивала свог сина за себе и од њега градила Мусину фикцију. Ту се врло лепо осликава пишчева игра романом „Странац”. Мерсо је сахранио мајку, о њој ретко да је и мислио. Убиство је починио у „тренутку помућене свести”. Суђење ће му у пуној снази вратити мајчин лик и тражити изворе његовој немарности. Харун ће такође починити убиство у тренутку помућене свести, али не као резултат сунчевог одблеска, већ мајчине жеље за осветом. Мајка је заправо починилац убиства, а Харун њено оружје. Убиће Француза који је волео да посећује плажу и купа се, али не у правом тренутку. Рат за ослобођење од колонизатора се завршио. Харун не учествује равноправно у борби и овим убиством чини злочин. Ипак, Жозеф није само Робонизонов Петко, као што је то био случај са Мусом. Има свој идентитет и припада једном другачијем свету. Због тога Харунов злочин има снагу, а Мерсоов не. Негде се као једно од доминантних читања Камијевог „Странца” препознаје управо ово колонистичко. На више места Камел Дауд осврнуће се на историјске догађаје повезујући их са данашњом ситуацијом у свету. Поставља питања о безвредности једног људског живота, колонизованог од стране великих сила, мајке или пак савременог света.

Паралеле са Мерсоом могу се повући у више аспеката. Писац их није доследно спроводио, те стога постоје и недоречености. Но, оно што се може претпоставити јесте да Харун представља Мерсоов одраз. Обојица не знају колико им мајка има година, да ли њихова љубав према мајци постоји, нити да ли би њој та љубав нешто значила. Очева фигура у оба случаја недостаје. Љубав, у каквом год виду она била, остварују са девојкама сличног имена Марија и Меријем, с тим да Харун за собом непрестано вуче лик своје мајке, према којој осећа страшан бес. Вера: ни један ни други нису религиозни. Чак се Дауд користио сценом из „Странца” како би дочарао Харунову избезумљеност због клањања приликом молитве. Обојица исказују насилност према свештенству. Обојица убијају, а гле чуда, Харун је после убиства пожелео да плива и проведе време са неком женом, јер му је јако, неподношљиво сунце помутило памет. Суђење се и једном и другом своди на околности које се не тичу конкретно злочина, а једина разлика је у томе што је Харун уживао у црној кафи. Да ли се писац на овај начин поиграо са њиховом етничком припадношћу?

Харун је јунак апсурда исто толико колико и Мерсо, али је у овој причи присутна и трагичност, коју код Камија не осећамо. Харун је обезвређен, изгубљен, обесмишљен, несамосталан. Од детињства, са мајком која опседнута злочином ствара од њега новог Мусу, теретећи га мислима о освети, не допуштајући му да слободно живи своје жеље, Харун остаје ускраћен за нормалну свакодневицу. Одлазећи изнова и изнова на место злочина, посећујући празан Мусин гроб, будући да тело није никада пронађено, читајући књигу којом је Мерсо добио на популарности, Харун се мучи и губи у захтевима које пред њега поставља свет, мајка, па и он сам. Како сам каже, распет је био између мати и мрети. Стога је убиство Француза за њега олакшање.

Прво бојажљиво, а онда све храбрије, Харун комуницира са читаоцем причајући му причу о којој и он сазнаје само из романа. На месту злочина није било никог, а тело није пронађено. Не постоји Мусин гроб, али ни гроб Мерсоове мајке. Никог из његове околине нису пронашли. Харун тако негира постојање целокупног овог дела, представљајући га као фикцију. А негира чак и постојање свога брата. Изразита је сумња у постојање свега. А пошто од свега остаје само прича, да ли и Дауд сумња у своје дело?Да ли заправо негира постојање приче? Или је прича за њега у овом случају непожељна само због његовог јунака, јер је убица његовог брата добио ослобођење и трајно сећање кроз роман? Ако се поново вратимо на колонизаторски дискурс, чија ће дела овде добити вредност? Стога није случајно што се прича ствара од детаља у чију се веродостојност сумња. Све врло јасно, а сталним преиспитивањем и негирањем обојено мистичношћу, оставља причу отвореном. Ко су људи који причају и о којима се прича? Свако од нас. Писац их именује, али се и поиграва њиховим идентитетом. Мерсо и Ками за њега су једно – они су ОНИ, не МИ. Харун се сусреће са сликом човека који му је убио брата. На њој нема ништа посебно. Само цигара у углу усана. Личи на Камија? Брзо су се његове црте лица стопиле са цртама свих других колонизатора. Свет је подељен. На ваше и наше, а Харун наслов романа Албера Камија, који је за њега исповест, тумачи из свог угла. Странац је за њега особа која искушава нас. Странац није ЈА, већ ОН. Стога би се могло рећи да овај роман представља Арапиново читање Камијевог романа.

Камел Дауд, Мерсо, контра-истрага, Нови Сад: Академска књига,  2015