Култура

Меланхолична раскршћа сећања

Aутор: Виолета Митровић

Марио Лигуори, Прва љубав

Нису ли успомене подмукле сабласти људске душе? Тихи, реверзибилни, осветнички ход давних превида и огрешења? Склопивши корице Прве љубави, у уму писца ових редова одјекују речи јунака Набоковљеве Лолите који упозорава да се значај одређених поступака и догађаја у људском животу у потпуности спознаје тек погледом уназад: „судбина у настајању (курз. В. М.) није један од оних поштених криминалних романа где све што треба да чините јесте да мотрите трагове.“ Ако трагови и постоје, они су прикривени и нејасни, наш вид мутан и децентриран. Исти механизам, судећи по Прустовом казивању у Трагању за изгубљеним временом, на снази је и у фаталним љубавима: у стању смо да тек накнадно запажамо детаље који су поседовали вредност предсказања љубавне фаталности. Управо овакве мисли о поступцима и љубавним приликама које постају схватљиве тек у позном добу, када је свака шанса за поправак и искупљење већ огласила своју пропаст, уткане су у неке од најуспелијих Лигуоријевих прича.

Чудесан сан о истинитом догађају, прашким шетњама и разговорима са бившом љубави, остављају јунака „Јесени у ниском граду“, усамљеног и старог историчара уметности и писца, у јасној спознаји да је младост у својој самодовољности слепа и наивна кад мисли да може неопозиво да заборавља. До идентичног открића долази и јунак потресне приче „Влас“ који у болници, у буновном стању, прогоњен сећањем на давну, неостварену љубав, постаје свестан значења речи некадашње драге: „Тада ми није било јасно као сада. Треба добро слушати кад људи говоре. Људске речи у старости постају непоновљиве, драматичне и тешке.“    Лигуоријеве лирски интониране приче-фрагменти о ситуацијама из свакодневног живота подразумевају и присуство успомена другачије врсте, лишених мучне неправовремености препознавања, али и даље подједнако меланхоличних и болних, натопљених у редовима ове књиге тако честим описима јесењих киша. Казујући о несмиреном сећању на детињство у Аквароси од чијих се медитеранских, етрурских жила Алесио, отишавши на север, удаљио („Омиљени град“), о сетној успомени на непрежаљену љубав („Прва љубав“), љубавном разочарењу и угашеној нади („Тамо где не познају укус плача“), филигранској носталгији за завичајем („Трагови родног града“) или о тињајућем жалу за другачијом животном и професионалном путањом („Последња ноћ опозиционог одборника“, „Бела завеса“), пишчева проза на упечатљив и резонантан начин оцртава замашан, разнолик спектар криптичних људских чежњи.

Чињеница да је и сам писац пасионирани путник чију егзистенцију наткриљује специфичан географски троугао (Италија – Шведска – Србија), неминовно је резултирала непрекидним деловањем одисејског принципа, присуством путописних пасажа у приповедном ткиву (описи Прага, Хелсингборга, Гетеборга, Епископија, Сарна, Бремена, Ирске, Новог Сада), те смештањем радње и ликова у различите друштвене и културне оквире. Поред занимљивих рефлексија о дистинктивним цртама између Скандинавије и Медитерана, исказаних у облику цитата из измишљене књиге Људи љубави и људи слободе коју унук чита у дедином друштву у причи „Забрањено воће“, приче из ове збирке на упечатљив, често и духовит начин проблематизују затвореност према новим, страним обичајима („Ци Ђувано“), подложност површне туристкиње стереотипним представама („Два позива“), нетрпељивост јунакиње према свему што је Друго („Дневник Ане Персон“), као и јаз у погледу друштвених конвенција између градске средине и провинције („Сјајан пар“). Ипак, јунацима ове збирке читалац тешко може ишта да замери. Грађени са пажњом и нежношћу, они и сами, у духу мота збирке – извода из Вергилија о љубави која је за сва бића иста, – представљају отелотворења најразличитијих појавних облика љубавног осећања: меланхолије рођене на заласку љубавног односа, страсти (према фудбалу, храни, путова-њима, богатству...), сетне наклоности (ка родном граду, киши) или, напросто, благог, учтивог и заштитничког држања према другом бићу („Шишање“, „Дамијано“, „Јесен у провинцији“).

Поред смисла за карактеристичне обрте, остварене увођењем мотива снова, визија у болесничкој постељи или неочекиваних расплета, поред софистициране једноставности израза, искреног и дирљивог тона, пишчево перо одликује се и способношћу да у ситној, обичној појединости уочи дубљу, универзалнију поруку. Постепено и непредвидиво откривање оваквих смисаоних нијанси представља управо онај елемент који одржава завидан ниво заинтригираности читалачке имагинације. Лигуоријевo дело отуда квантумом својих разноликих потенцијалних поенти погађа како мисаоно, тако и емоционално тежиште читаоца делујући потајно, а сигурно, као понорница, као сећања.

Марио Лигуори, Прва љубав, Лагуна, 2014