Матрикс

Bastard Operator From Hell

Бастардни оператер из пакла

Дарко Ковачевић

Била су то стара добра херојска времена када појмови попут „служба подршке“ ил, још горе, „helpdesk“ нису ни постојали. Била су то стара добра херојска времена кад су само највећи штребери знали за usenet, када је мало простора на хард-диску значило све, а живот се давао за неколико отисака на ласерском штампачу. Била су то стара добра херојска времена, када се Симон Траваља, новозеланђанин талијанског порекла, дочепао ТРС-80 (са читава 23 килобајта меморије), и почео да пише и поставља чудне причице на usenet. Било је то далеке 1989. године.

Била су то стара добра времена када су систем администратори, да су само знали, могли заверенички, у револуционарном заносу, да побришу све податке о дуговима са банковних мејнфрејмова, све базе података адвертајзинг корпорација, све „smalltalk“ регистре, све „windows“ инсталације, све што је могло да доведе и што је довело до (како би то Крлежа срочио, да је био жив) трансцендације малограђанског ја-па-јаства у интернет, као епско окруњење и коначно унифицирање двадесетовековног потрошачког безличја; гдје унисоност кликтаја у испразност интернетског зрцала живота карактеришу још само различитости у оквиру скромне матрице 64x64 пиксела коју зовемо аватаром.

 

У то име, ево једног превода Бастарда из ране, прединтернетске, фазе:

*

Седим за столом, играм тенкиће, кад неко безобзирно копиле почне да звони.

Подигнем.

„Хало!“ јавим се.

„Ко је то?“ пита.

„То сам ја, мислим“, кажем, ал као малопре да сам успешно свршио курс телекомуникацијске коресподенције.

„Ја… Ко?“

„Није ли ово једна од оних „куц-куц! ко куца?“ шала?“ питам, покушавајући некако да спасем сопствено биће и битак од оног што следи.

Прекасно! Готов сам.

Сад сам узјебан!

„Шта могу учинити за Вас?“, питам, најуљудније могуће (а то је коначан знак упозорења).

„Овај, па, интересује ме имамо ли програмски пакет...“

„А то је?“

„Овај, па зове се Б-Е-Ј-З-И-К“, вели.

>клик клик: d-e-l b-a-s-i-c.e-x-e<

„Изгледа да немамо тако што. А убеђен сам да смо имали...“, одговарам.

„Уф. Но, добро… Оно што ме заиста интересује је да ли би садржај мог налога могао бити пребачен на траку, да се направи неки бекап, да имам то код себе у случају да се деси најгоре...“

„Најгоре?“

„Па да. На пример, ако се из неког разлога све обрише...“

„ОБРИШЕ? Ма, не брините, ми имамо бекапе свега!“ (баш сам сероња) „Које беше Ваше корисничко име, господине?“

Идиот ми га издиктира.

>клик клик клик: r-d- … <

„Али, није ми јасно“, кажем, свим гласним жицама глумећи пренераженост, „уопште не постоји налог са вашим корисничким именом.“

„То не може бити! Сигурно нисте добро погледали!“

Значи, прво ми прекине партију тенкића, да би ме сад још називао лажовом.

>клик клик клик<

“Да, да… Погрешио сам“, признајем.

Нисам ли то чуо да му је излетело једно тихо и једва разумљиво „типично“?? Јао, јао…

„Хтео сам рећи: Уопште не постоји Ваше корисничко име!“

„Јој!“ (цвили) „Па, морало би постојати, користио сам га колико јутрос!“

„Аххх, да… У томе и јесте проблем. Имали смо вирусни напад... Био је то онај… овај… Де Винчи вирус, и обрисао је све корисничке налоге и кориснике који су се пријавили од јутрос на систем.“

„Па, то не може бити истина“, вели паметњаковић, „ево, моја девојка је јутрос користила свој налог, и ништа јој се није догодило!“

“Који је то налог?“

Издиктира ми и њено корисничко име. Неки људи се баш НИКАД неће научити памети…

„Аха, она се пријавила баш након што смо открили вирус...“

>клик клик клик<

„… и баш је имала среће: само су јој обрисани сви фајлови и подаци.“

„Ајој!“

„Ма, не бригајте, све смо сачували на траци...“

„О, хвала Богу и небесима!!“

„… на папирној траци. Имаш ли увеличавајуће стакло и оловку? Понеси их, па се видимо… ХА ХА ХА ХА ХА!“

Баш сам дркаџија!

<eof>

 

Бастард на енглеском: http://bofh.bjash.com/