Matriks

Darkest Dungeon

Najcrnje lagumdžije

Darko Kovačević

„Darkest Dungeon“ je, recimo to nimalo gejmerski, fantazijska igra tumaranja po mračnim lagumima u kojoj igrač vodi družinu ćudljivih oholih pustolova, bori se protiv nakaznih stvorenja i, konačno, mukotrpno skuplja raskrčmljenu i onečišćenu dedovinu. Za razliku od uobičajenih igara, gde je moguće snimiti i učitati status - ispraviti grešku, u ovoj igri to nije moguće. Otud deca rado vole da me gledaju kako se igram, ne zbog moje atraktivne igre, već zbog bujice psovki koje slažem jednu preko druge kad udari baksuz na sreću te kola krenu nizbrdo (a počesto se i razbiju). Smešno im kad primete, kako je ono Čang Ce govorio, da ne igram ja igru, već igra ona mene.

Doduše, imao sam prijatelja (nije još umro, nego otišao u pečalbu) koji je svaku igru igrao na najteži mogući način, i nisam siguran da li je to mazohizam, ili je čovek, za razliku od mene, iskreno bio posvećen beskompromsnom igranju. Meni se čini, ali to je već ako ne moja lenjost onda sigurno psihologija, da bi igra ipak trebalo da bude malko laganija i tolerantnija prema našim greškama od surove stvarnosti. Ovde to nije slučaj, jer su psihološke traume i mazohizam glavna inspiracija igre.

Najveća zanimljivost ove avanture jesu razne ćudi koje se olako pridevaju herojima. Pridev po pridev, eto i zađevica, a tu ih je, prideva, u lagumima pregršt, i samo vrebaju da ukaljaju ionako sumnjivo čojstvo junaka. Navedimo samo neke od mnoštva rđevina: ablutomanija (opsednutost čistotom), automatonofobija (strah od mašina), daknomanija (opsednutost ubijanjem), demonomanija (opsednutost demonima), dispomanija (rekli bismo opsesivni alkoholizam), hijeromanija (religijske opsene), plutomanija (ospesivna strast za novcem), i tako dalje. Tako kapric često nadvladava racionalne i svrsishodne odluke igrača. Otud heroji u ovoj igri češće pucaju od stresa, pritiska, nego od ljutih rana, a jasno, i međ mnoštvom neprijateljskih ala, karakondžula, protuva, demona i aveti imamo one koji radije zadaju bolne rane, ali i one koji raznim kletvama („Da ti glava dol dođe!“) i pogrdama brišu moral naših heroja. Po povratku sa putešestvija, heroji (u zavisnosti od čoja i soja) mogu da ćeife po kafanama, kockarnicama ili kurvarlucima, ili da bogougađaju po namastirima, kelijama i pripratama, ne bi li (se) psihički okrepili, ne bi li isterali nakupljeni stres pred sledeću avanturu.

Treba još reći da je „Darkest Dungeon“ nezavisna igra, mikrofinansirana putem Kikstartera. Stilizacija grafike je sjajna, mislim mračna, groteskni noar na lepom tragu, šta li ja znam o crtežu, ranog Magnusa (Roberto Raviola). Karakterologija heroja je raznovrsna, prisutno je mnoštvo rasa i klasa, ali je na elegantan način izbegnuto klišeiziranje, kao uostalom i u svim drugim aspektima igre. Igru pored interesantnog vokabulara herojskih ćudi, prati i naracija koja zalazi u mračne sarkazme i hladni cinizam.

Mogu li nakon toliko vojevanja heroji ostati neokaljani? Mi ćemo im, dakako, i to samo našim herojima, praštati mane i posrnuća zarad veština koje poseduju, i koje su spremni da upotrebe zarad naših interesa. Premijera „Darkest Dungeon“ najavljena je za 19. januar 2016. godine. Do sada smo je igrali preko Early Access servisa, ima je na svim platformama i biće od nje štogod.