Memento

Toma Rosandić

Tin Ujević, 1920

Ovaj tekst o Tomi Rosandiću (Split,1878 – Split,1958), vajaru i jednom od osnivača Umetničke Akademije u Beogradu (1937), je objavljen u katalogu “Galerija naših umjetnika, Rosandić” u Zagrebu 1920. godine. Autor teksta je Augustin Tin Ujević (Vrgorac, 1891 – Zagreb, 1955). Tekst prenosimo u autentičnom obliku.

Toma Rosandić izlaže već nekih 12 godina po evropskim i nacionalnim središtima kakva su Milan, Zagreb, Beč, Beograd, Spljet, London i Rim.

Njegovo ime nije došlo na prvo mjesto zbog jakosti istaknute Meštrovićeve ličnosti, ali, to nije zaprečilo da on i nadalje istrajno i marljivo stvara. Toma Rosandić je postao jedan od najvidnijih članova jugoslovenske umetničke i književne boeme, koja se poslednjega desetljeća razliva po gradovima zapadne Evrope tražeći neumorno više prosvete, više napretka, više slobode. Mi smo ga tako susretali u različita vremena i u različitim prilikama po Zagrebu, Beogradu, Parizu, Londonu, uvek zaokupljena poslom, stalno u borbi sa materijalnim teškoćama; ali nismo nikada primetili da je klonuo duhom ni da se odrekao ideala umetničkog života. Naš vajar mora da je imao priliku da okusi i nedaće, ali i lepotu ovoga života, na koji se on tuži možda manje no iko drugi. Tako je kod nas mala četica proletaraca radila za pobedu svetlosti u domovini.

Rosandić je tu išao trnovitim stazama Kosora i Janka Polića, mnogih drugih koji su iskusili sve neprilike boeme u emigraciji; ali je on u svojoj bedi istrajao, čio i vedar, došavši već u 42. godinu bez velike slave i bogatstva, no rastući i napredujući uvek u umetničkoj veštini i doteranosti. Ne znamo ko će i da li će do kada napisati knjigu ove naše prosvećene boeme, ali je nesumnjivo da su kod nas ovaki ljudi iz mladjega naraštaja (sada već ne sasvim najmlađega) kušali da poslednjih deset petnaest godina sa najmanjim srestvima učine najviše, sve moguće za obrazovanje, vaspitanje i moralno dizanje našega naroda. Oni su tako udarali temelje naprednjaštva koje se uvrežilo na slivu socijalizma i novoga nacijonalizma, u drugu ruku udarali temelje modernom umetničkom pokretu koji je na ruševinama klasicizma, prvoga romantizma, ali u dodiru često sa simbolizmom koji su negirali kao dekadentski, propovedali slobodnu umetničku ekspresiju koja je graničila sa futurizmom, bila već sasvim blizu duhu ekspresionizma, a i stari tradicionalizam narodne legende i herojstva sasvim oslobadjala njegove stidljivosti. U tome pokretu je bilo na mestima i mnogo nezreloga, ali je on za izvesno razdoblje u drugome desetleću ovoga stoljeća upravo preporodio naš društveni i kulturni život.

Kolikogod ga danas najmlađi mogu da kritikuju, ne mogu da zaborave da je on pomladio društvo, učinio nas modernim ljudima, makar i u najpovršnijem smislu te reči. Sećam se sa kakvim smo poštovanjem kao djaci u gimnaziji gledali na betovensku glavu Ivana Meštrovića, dojučerašnjega pastira, na Hristovski lik Tome Rosandića, na duge kose i originalni način odevanja Tomislava Krizmana! Mi smo onda očekivali kao neko umetničko oslobodjenje dan kada će nas mladi pisci i artiste dovesti u vezu sa modernom Evropom. Čitajući krišom za školskim klupama prve godine Pokreta, posljednje godine Vijenca, kalendar Svačić, ma da smo ih već onda kritički rasudjivali, mi smo vapili za urom kada će da se oslobodi moderna jugoslovenska savest, premda često ni sami nismo znali način kako da to postignemo. Spremali smo se svakako da mi sami nešto takva kažemo, kada dodje naša hora; ali smo iskreno voleli i poštovali ovu našu stariju braću koja nisu bila starija od 10 do 15 godina. Mnogi su od njih bili samouci, a rodili su se kao u porodicama ribara, težaka, tesara, najskromnijih naših društvenih slojeva. To im nije smetalo da u teška i očajna vremena načine golem napor protiv gluposti i bede, da kušaju tako da se žrtvom svojih nerava i mišica, svojega mira uopšte popnu do uživanja viših društvenih istina i stećevina. Ne samo da se sami do njih popnu no da ih i nama primaknu. Ovako se jedna mala predstraža borila protiv mrtvila, zaostalosti, natražnjaštva cele jedne sredine; napisati njenu historiju koja se jošte ne završava nego će se nastaviti za možda još neko desetleće u promenjenim prilikama i možda sa više zahteva značilo bi skicirati roman božanstva u Jugoslaviji.

Možemo li mi da objektivno pišemo o ovim ljudima i dogadjajima? Priznanje je nužno da je to dosta teško, jer se tu na izvesnoj crti, premda ne pravimo ni slika ni kipova, povest jugoslovenske umetnosti utapa u povest našega rodjenoga duha. Naše jučerašnje čežnje i želje, naslućene tekar u kafani ili u nekom vinogradu, prepoznavasmo sutra na platnu u raskošnom požaru boje i tonova; naše ljubavi, naši gnevovi, naši plameni pretvarahu se u mramor, u sadru, u plastičku kovinu. Mi nismo mogli da ne volimo čeda svojega duha, proizvode naše kolektivne simpatije. Vibracije našega mozga, senzacije naših čula, plahosti našega srca trudile su se da se ovekoveče. Mi smo bili začarani kao Demijurg koji bi sa divljenjem promatrao svoje vlastito stvaranje. Jugoslavija, barem jugoslovenska misao, imala je da izadje iz ovoga napora za jugoslovenskom kulturom. Neka je iskra božanstva ipak vrcnula iz našega mozga, znamenita ne samo za povest umetnosti no i za ideologiju kulturnoga razvitka. Danas smo stariji i od toga, ali kako će mladji od nas samo zbog toga biti mladji! Mi znamo da će kosovsku legendu premašiti savremeni mitos, ali do 1914. Kosovo je prirodno ipak izgledalo najznačajnija činjenica. S toga smo strepili i očekivali dok još nismo imali dvadeset godina sa onima koji su spremili Medulića, regionalne izložbe, izložbu Meštrović-Rački, Ladu, Rimsku izložbu. Život savremene umetnosti bio je topliji i bolni deo celokupnoga našega duševnoga života koji je zatim imao da postane dublji, strašniji, krvaviji i beskonačniji. Jozo Kljakoviću, Marine Tartalja, Jerolime Miše sećate li se ovih dana?

Jednoga čudnovatoga jutra kada je nebo bilo u naročitim tonovima, mi smo, nošeni vjetrom frenezije, zaplovili u mora najplavijeg idealizma. Prvi jugosloveni na pučinama duševnih kultura kao hrabri islangjani što prvi bez svedoka otkrivaju Ameriku. Mi smo zaplovili iz jedne dalmatinske luke uz lozinku: »navigare necesse est, vivere non est necesse.« Priroda je primila sa simpatijom naš pothvat, možda barem toliko viteški koliko i gusarski.

Iz dalmatinske luke! U Dalmaciji koja još živi u svom srednjevekovnom licu nerazvijenost trgovine i industrije čuva arijsku krv i oskudicom željeznica upućuje ljude na more. Kraške tvorevine, reke ponornice što se s polja podzemno obaraju u Jadran ili druge reke, rečne doline sunovratnih strana i slapovi u planinama utiču na pesničku maštu naroda koji delom još sasne mleko legende. Ako proizvodnja žita ne može da podmiri godišnje potrebe stanovništva, zato aromatično bilje kao ružmarin, kadulja, lovorika i ruža laska čulima mladih esteta i budi u njima želju za dokonom sanjarijom u fantastičkim dragama. Dubljina mora kraj obale, zatoni i zalivi kao i mnogobrojna ostrva odomaćuju neizmernost vode i objašnjuju nam tugu harfiste Tristana kao i čežnju ukletoga Holandeza. I ako sve ukupna naša kulturna razina, ni do danas nije vrlo visoka, primećuje se da se Dalmatinac još uvek hoće da u jugoslovenskom društvu odlikuje artističkom sposobnošću. »Genijalnost« neke vrsti (koja bi možda sutra mogla škoditi dubljim osobinama slovenskoga duha) nije u Dalmaciji izuzetak, nije ni preimućstvo plejade, no blago stotina, čitavih stotina. Umetnička sposobnost izvjesnoga stepena tu se dakle nalazi u latentnom stanju duž celoga zemljišta, a očituje se uspešno kod večega broja pojedinaca. Uticaj brdovite i razvedene morske prirode možda je tu znatniji po učinku nego Rimsko ili mletačko kulturno naslegje.

Naš umetnik se rodio u Splitu pod kamenitim Mosorom god. 1878. Od prve mladosti je osetio potrebu da izragjuje kipove, naročito rezane u steni; za posao je upotrebljavao alat koji je pripadao njegovom ocu, tesaru i kamenorescu. Prve godine detinjstva je proveo tešući i idući u isto vreme u osnovnu školu dok nije dorastao da bude poslan u tesarsku školu. U to vreme pohađanjem večernjega kursa za risanje upotpunjuje svoje umetničko obrazovanje. Kada mladi Meštrović dolazi u Split da izuči graditeljski zanat, Rosandić se upoznava s njime nailazeći na razumevanje. Za vreme studija koje su ga naučile ornamentaciji, reprodukciji kipova, čita nezavisno od učitelja knjige o povesti umetnosti i o tehničkim problemima. Naročito obraća pažnju na anatomiju; ali učeći iz knjiga iz prirode. Dozvoljava da na nj utiču svi pravci: klasici, impresioniste, futuriste i kubiste. No želja da se usavrši i da steče veće umetničko obrazovanje vodi ga u Italiju.

Pregledavši starinske ruševine paganizma i hrišćanstva napušta Rim gde ne nalazi posla ide u Florenciju i ustavlja se u Veneciji. Za dve godine boravka u tome gradu pohadja oko četiri sata ujutro lekcije za modelovanje i šalje 1906. prvu svoju statuu na izložbu u Milanu. Stvar pominju izvještaji u novinama, što vajara bodri. Vrativši se u Split gde živi dve godine stupa u bliže odnose sa Ivanom Meštrovićem. Ma da je Meštrović mlagji, počinje da vrši veliki uticaj na nj, vodi ga sa sobom u Beč, stavlja mu svoj atelje na raspoloženje. Odlazak Meštrovićev u Pariz ostavlja ga sama; on za to vreme odbačen od akademije izlaže u Secesiji dva kipa koji su povoljno ocenjeni. Najglavniji njegovi uspesi bili su 1908. na izložbi Medulića u Splitu (sa Meštrovićem, Račkim, Krizmanom, Vidovićem, Deškovićem), 1910. u Zagrebu, 1911. u Rimu gde Kosovski Ciklus pobugjuje prvi put pažnju evropske javnosti za našu narodnu umetnost i zajamčuje umetnicima glas kod evropskih kritičara. 1912. izlaže veliki broj svojih dela u Beogradu na znamenitoj izložbi Jugoslovenske Umetnosti. Tokom evropskoga rata propada deo njegovih dela; no kako je Ivan Meštrović izložio 1915. u Viktoria and Albert Muzeum, Rosandić izlaže u zimi 1917/18. u Londonu, zatim 1918. u Edinburgu i 1919. u Brightonu.

Toma Rosandić jeste od onoga broja darovitih umetnika kojima sreća neće da se nasmeši ili tek u poznim godinama. On je u svom životu sačuvao apsolutnu prostotu a u svojem delu i načinu mišljenja skromnost i umerenost. Očigledno je da je on ostao, bolje možda no većina jugoslovenskih umetnika, blizu poniznome duhu jugoslovenskog naroda, i onda kada je duge godine živeo u tugjini ili u izgnanstvu. Imali smo priliku da ga upoznamo već pred mnogo godina u našim narodnim središtima; on je i u tugjini stalno ostao u dodiru sa potlačenim narodnim krugovima, sa rajom, podržavajući vezu sa mladim književnicima i umetnicima koje izbegava svet čajeva i mondenih salona. On je uvek ostao marljiv i vredan radnik veran svojem delu kojemu se odao sa posvemašnjom skrušenošću; on nije pokazao ni malo gordosti ni preobilja ličnosti bilo pocenjujući mlade koji još traže uspeh, bilo precenjujući starije koji su ga već postignuli.

U narodnome smislu Toma Rosandić se uvek pokazivao dobar i častan Jugoslaven, isto tako daleko od toga da bude šoven zbog svoje trezvenosti kao i da bude Talijan unutrašnjosti zbog svoje lojalnosti. On je bio od onih Jugoslovena koji se istina u Splitu, u Dalmaciji i na Primorju lokalno i politički bore sa Talijanima, ali koji u Zagrebu i Beogradu priznaju talijanskoj kulturi onu vrednost koja njoj po pravu pripada. Toma Rosandić je pored toga učestvovao u Meštrovićevom umetničkom izložbenom pokretu koji je prestavio zapadnoj Evropi umetničku sposobnost našega naroda. U svojemu visokom i mršavome telu, sa dugim kosama i idealističkom bradicom Toma Rosandić krije plodan dah umetnika iz naroda; možda on nažalost ni sam nema dovoljno ambicije. Pored toga što je duboko zaronio u unutrašnji svet, on se u gestama i manirama pokazuje čovek savršene jednostavnosti. Nikada nije izbegavao društva onih koje Francuzi zovu les humbles; tako je kroz čitav život u tugjini i u domovini ostao blizu dalmatinskom gradiću iz kojega je nikao. Visoke kvalitete koje odlikuju Rosandića-čoveka prešle su sasvim prirodnim putem i u njegovu umetnost. Otuda je ona zavetovana moralnoj ozbiljnosti, skromnosti, radu i poniznosti. Ali njen postepeni napredak može da se prati od dana do dana.

Nije samo krivica Rosandića što se atmosfera genija još nije ustalila u našoj sredini; ali on pati od te krivice prilika. Umentičko i književno stvaranje kod nas lišeno žive potpore društva i bez organizacije, strada od nedostajanja interesa i nedostajanja sredstava. Toma Rosandić oseća ovu preponu ulasku u kulturnu istoriju ne samo kao svoju nedaću nego kao nedaću sve svoje sabraće u jugoslovenskome svetu. On se stalno u razgovoru zanima za ozdravljenje ove društvene nepravde ubedjen – s nama – da će nove prilike u najskorije vreme da joj doskoče. Nije nas malo koji mislimo da naša ljubav prama narodnoj kulturi nesme da ide skopčana sa mržnjom za ono što je lepo i dobro kod naših suseda. Ali je naše najozbiljnije ubedjenje da je bugjenje narodnih sila, duhovnih blaga u jugoslovenskome društvu uslov plemenitijemu razvoju čovečanstva na ovome delu kugle zemaljske i da će u protivnome slučaju razvoj sveta da bude donekle umanjen možda za mali, no važni i novi prilog. Mi se ne borimo za uništenje blagodati kulture kod susednih naroda. Mi težimo samo za tim da uglavimo svoje pravo na slobodan razvoj i pravičan ljudski izraz.

Godine izgnanstva Tome Rosandića bile su plodne u umetničkoj delatnosti. Njegovo delo začeto u trenutku najkrvavijih kriza plemena svedoči o visokome nadahnuću njegova umetničkog ideala. U skulpturama koje je on izvajao gori plamen ideala prostranijega nego i sama vajarska umetnost. Ljudski likovi zgrčeni od teskobe ili izmučeni od grča bacaju megjutim kao svetionici svetlost na duge noći tmina pred njim. On je slikao i veličao više nego mobilizovane. On je stvarao imobilizovane. Svi ovi mučenici misli, velike istine ili plemenite zablude nalaze se tu preobraženi u vrhovnome sjaju koji podaje žrtva. U svojemu delu koje stremi večnosti nadahnuto najbližim patnjama plemena, on je veličao slavu i plemenitost ljudske patnje. Zableštajući nas višnjim čarom svetlosne umetničke intuicije, svaki kret svaki stav ostvaruje ovde junačku misao, polet prama božanskome i apsolutnome, blistavi žar verske ekstaze. Rosandić se zadržao na jednome momentu koji bi se reklo da drugi zanemaruju, on je produbio religiozni momenat prama kojemu se Meštrovićeva umetnost okreće samo u posljednjoj etapi prvoga razreda. Na taj način on je otvorio prozore na plavome neimerju, probio nove vidike na dušu jugoslovenskog naroda.

Njegova umetnost pojavivši se u povestnome trenutku bugjenja umetničkoga dara našega plemena nije uvek privukla svu pažnju koju zaslužuje. Ljudi su joj često podali samo mjesto drugoga reda. Ali trebaće spomenuti na čast našega umetnika da se nije nikada udaljio od potpuno skromnosti. Zamišljen i ćutljiv u društvu čini se da hvata dno problema. On živi od kako ga poznajem sa štedljivošću koja se graniči sa siromaštvom. Njegove ga novčane teškoće megjutim nisu nikada odvratile od njegova poleta prama idealu.

 

Izvor: supervizuelna.com

 

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)