Kultura

Program u boji

Dušan Zaharijević, Leposavić

Bend Obojeni program je oformljen 1980. godine i jedini član koji je od početka u njemu je Branislav Babić Kebra. Kroz svoju sada već dugu istoriju održali su autentičan zvuk i boju koji u kombinaciji sa tekstom (rečima) otkrivaju jednu novu sliku sveta u boji. Obojenost sveta ne mora nužno da znači lepotu, a i nije loše napraviti razliku između obojenosti i šarenila. Ako se osvrnemo na pesmu Krećem se u pravcu Ra, videćemo da je šarenilo odraz muke:

Hajdemo u cirkus, ljudi

Šarenilo tuđe muke

Na granicu plavog zmaja

Kultura je prošlost lepa

Svet se može shvatiti kao cirkus u kojem su veselost i šarenilo samo privid – tuđa muka. Drugi stih: „Šarenilo tuđe muke“ odličan je prikaz groteskne prirode sveta. Sve te boje prikrivaju, ali ne i neutrališu crno-belu stvarnost (ili sivu). Ako uzmemo u obzir teoriju da crna i bela nisu boje već prisustvo i odsustvo svetlosti, a boje nastaju prelamanjem svetlosti, možemo reći da je cirkusko šarenilo prelomljena slika stvarnosti u čijoj je osnovi sivilo. Otuda šarenilo samo prikriva bezbojnost, ispod prividnog prisustva života isplivava njegovo odsustvo, šarenilo smisla je odsustvo smisla.

Kultura je lepa prošlost, umetnost je „trula, zamorna i blaga“ (Čini mi se kao da je skrenuo). Opšte stanje – koma:

Privreda je koma

Banke su nam koma

Zakoni su koma

Umetnost je koma

(Bum bum koma)

Čini se da su „trula“, „zamorna“ i „blaga“ prave reči za umetnost koja i ne može biti drugačija kada je izrodila koma – stanje bez svesti. Ništa se sa sigurnošću ne zna, postoji samo verovatnoća, mogućnost koja je skorz šarena (Reforma u vašoj glavi). A šarenilo ne daje prave mogućnosti, već prikriva nemogućnost. Ljudska glupost stvorila je oboženja (Reforma u vašoj glavi), napravljen je izbor – avantura strasti (Čini mi se kao da je skrenuo), uspostavljena je jedina vrednost koju nesklad vodi:

Opijeni vaši snovi

I arsenal prostih reči

Razne rase, razne klase

Namerno vas prave takvim

 

Vi ste ljudi tako mali

Vama uvek nešto fali.

(Vi ste ljudi)

Ne obraća se pažnja na duhovno, na intelekt, već se ističe ono telesno. Mozak je nepotreban kada imaš telo (Vatrogasci duge gase). S obzirom da su svest i umetnost u komi, nekultura šeta gradom (Alo, alo) koji postaje „metropola – skup kultura“ (Čarobna su osećanja), svemirski globalni krug (Najbolji prijatelj), magnet koji privlači ljude, centar svih sistema i polje raznih mogućnosti koje ne moraju nužno biti prednosti. To je širina koja lako savlada i razloži čoveka:

Kao šolja dobrog čaja

Grad u polju raznih prednosti

To je centar svih sistema

To je magnet, to su radosti

[...]

Ja u stvari ne postojim

To su samo gradski talasi.

(Kako to misliš: mi)

Opisani svet je svet brutalne nežnosti (Uživaj u ludilu nekih malih stvari) prepun senki davnih ideala. Sve su brojniji trgovci prazninom (Mene to ne zanima) i proizvođači zablude (Bebas). Čovek postaje deo projekta „napravljen od ničega“, ispražnjeni subjekt samo je promaja (Ti si samo promaja). Istina je daleko i ljudi znaju samo ono što im se kaže. Svi su optimisti, ali bez odgovornosti (Da li je to čovek ili je mašina). Čini se da je zaista neophodna jedna reforma u glavi.

U nekim pesmama Obojenog programa nalazimo hakslijevske slike vrlog novog sveta. Fabrike genoma i surove reklame siluju mozak – savremeni fašizam. Izmučeni čovek smisao za humor ostavlja po strani (Fabrike genoma). Distancirati se od svega, ne pristati da u sebi pravimo ludilo, ploviti drugačije, način je da se opstane:

Možda treba probati

Unazad se kretati

Postalo je normalno

Da svi nose kacige

(Ljudi znaju samo ono što ime se kaže)

Distanca od ovakvog sveta ne znači bežanje iz njega. Više je nešto poput Lalićeve „strasne mere“, tj. učestvovanja izuzimanjem. Uzalud je ići preko, potpuno izaći iz sveta, jer tamo se naš glas gubi (Filadelfija):

Prostori su vreme stanja

Mog poštenja, simbol pesme

Prikaz lica, grča strasti

Daljine su samo forme

 

Dužnost koju sebi dajem

Pripadnost u ovom svetu

Razvijene snažne struje

Neiscrpna to je vrednost.

(Čarobna su osećanja)

Iako je sve postalo nevidljivo i prikriveno, ne treba se plašiti, možda je i to zanimljivo (Samo da ti kažem postalo je sve nevidljivo). To što idemo drugom stranom izvan kolotečine nije potvrda da mislimo svojom glavom. Velika je razlika između mišljenja svojom glavom i tvrdoglavosti. Prvo treba misliti svojom glavom da bi se uopšte moglo krenuti drugom stranom. Otuda je i logično pitanje u pesmi Idem glavnom stranom:

Da li mislim svojom glavom

Ako idem drugom stranom?

Odbranu od promaje (pražnjenja subjekta) moguće je naći u umetnosti. Tako u pesmi Krećem se u pravcu Ra nalazimo stihove:

Lepota će spasiti svet

Muzika mi vid sad vraća,

a u pesmi Razgovor gotovo imperativni usklik:

Istinite dajte meni priče

Istine su pesme, istine su pesme.

Treba ići srcem protiv promaje. Tada je i jedna reč dovoljna da sve pokrene:

Veličina mojih reči

Pobeđuje snage vetra

Složenost je nekad draga

Pomaže mi da nas čuva.

(Čarobna su osećanja)

Ova borba je svakako teška, pa zato treba naći polja snage. Još jedan od bitnijih elemenata pesama Obojenog programa pored muzike kojom se prevladava ništavilo i brani od promaje je kretanje. Velika je moć muzike, ali i pokreta. U kretanju reke u prirodi otkriva se jedna nova neobjašnjiva snaga kretanja, snaga života (Štipaljka). Kako stoji u pesmi Ruža lutanja (Ako nisam dobra, šta ćemo onda) – pevanje i plesanje su jedna reč. Samo disanje je pevanje, svaki pokret je pevanje. Pevamo a da toga nismo ni svesni. Tela se pesmom i plesom proslavljaju. Postoji ritam disanja, ritam smene dana i noći, godišnjih doba, muzika lišća u listanju, muzika života koju možemo čuti jedino u tišini. A tišina je hodanje i jedino je u tišini korak lak (Poklanjam ti sebe):

Hodanje je tiho

Utiša me

I ne želim više biti drugačije

Nego utišan

Tada se sve lepo čuje

U jednom momentu čak čujem

Da više ni ne čujem

Ni kontemplacija više ne postoji

Nestane

Nestane mi sveta

To je baš to

Telo koje peva

Telo koje peva

Ali ne buči kao muzika

[...]

I kada se u nekom momentu vratim u realnost

Ja vidim da je to bila muzika koja hoda

Kao muzika lišća u listanju

Hoda se da bi se bio tih

I da bi tiho pevali.

(Ruža lutanja)

Hodati znači nestajati, spajati se sa asfaltom, kućama i sa samim sobom. Utišavanjem sebe ulazimo u sfere koje nismo ni slutili, otkrivamo muziku koju ranije nismo mogli da čujemo, hodamo svemirom, a vaseljena postaje bezvremeni cvet naše duše. To je kosmos u našem srcu – bezvremena i bezmerna širina. Kročiti u nepoznata prostranstva „iz kojih se pojavljuje bog“. Hodanje je pevanje, pevanje je ispovest, peva se hodanjem i hoda se pevanjem:

Ja hodam, ja hodam

Ja sam ispovest koja se peva hodanjem.

(Ruža lutanja (Ako nisam dobra, šta ćemo onda))

Pesme Obojenog programa karakteriše jedna posebna vrsta melodičnosti, ne ona slatkasta melodičnost koja se lepi za uši, već neobična melodioznost i pevljivost. Videli smo na početku da šarenilo ne mora nužno da predstavlja lepotu, ali Obojeni program, donosi nove boje stvarnosti:

Imam dobar plan

Da sumrak svitanja

Ofarbam po staklu

Tvojih prozora

 

Obojeno jutro

Nešto najlepše

(Želim svaki dan biti radostan)