Kultura

Zli dusi

Dušan Zaharijević, Leposavić

Bjesovi su prvi put pod ovim imenom nastupili 1990. godine na čačanskoj gitarijadi, gde su osvojili prvo mesto. Prvobitni naziv benda bio je Baader Meinhof (ime nemačke terorističke organizacije) zbog čega im je prvi koncert 1987. godine bio zabranjen. Tada menjaju ime u St. Gallen (švajcarsko banjsko lečilište), zatim u China Blue, da bi konačan naziv Bjesovi bend dobio po romanu Dostojevskog. Glavni autor muzike, tekstova i spotova je Zoran Marinković.

Gledajući celokupno stvaralaštvo ovog benda, može se kao jedan od dominantnijih izdvojiti motiv ljubavi (ili bolje Ljubavi) i pratiti njegov razvoj. U ranijim pesmama sa prvog albuma U osvit zadnjeg dana nailazimo na zanimljivo shvatanje ljubavi:

 

Ja te volim tačno toliko

Koliko bi ti mene trebalo da voliš

[...]

Pa zašto ovo onda ne bi bila ljubav.

(Zašto ovo ne bi bila ljubav)

Ovakva gotovo matematički proračunata ljubav odnosi se pre svega na čoveka, na ljubav dva bića (muškarca i žene). U drugoj pesmi sa istog albuma On je sam takođe se govori o ljubavi:

Ljubi joj krvava usta

I šapuće nežnosti na uho

Užasno je voli

Voli je više nego sebe.

U oba slučaja imamo nejednak odnos ljubavi između dva bića. U drugoj navedenoj pesmi ona prelazi granice ljubavi prema samom sebi, što već zadire u sferu poimanja ljubavi kao nečeg višeg, uzvišenijeg - kao Boga koje nalazimo u kasnijim pesmama. U ranijim pesmama pronalazimo čak i takav odnos prema ljubavi koji govori da ona čoveku nije potrebna uvek, jedino kada je poželi. Jer njen sastavni deo je bol:

Meni ne treba ljubav

Ali kad poželim neka bude tu

A i ne mora

 

Jer ljubav može

Boleti sve vas.

(Meni ne treba ljubav)

Svakako da je bol ono što ljude odvraća i stvara strah. Ali u preplitanju zadovoljstva i bola (boli) predstavljen je sam čovek koji nije apsolutno čist i verovatno to nikada neće ni biti. A takav je i život.

Na drugom albumu kao da se produbljuje odricanje potrebe za ljubavlju iz pesme Meni ne treba ljubav, pa se javlja razočaranje i pesimizam. Svet nije ono što bi trebalo da bude, život u takvom svetu je utoliko teži. Čovek sve više oseća da je sam, onemogućen da bilo šta kaže, pomerene svesti:

Ustajem

Nemam šta da kažem

Želim da promenim

Oči

Lice

Guram mozak natrag u glavu

Ostavljam poruku

Vraćam se dole.

(Vraćam se dole)

Nemogućnost čoveka da se izrazi je nemogućnost da razume i sagleda svet i sebe. Otuda sumnja u sve što vidi, pitanje da li je zaista video ono što je gledao (Vreme je). U takvom rastrojstvu teško da i ljubav može opstati. Osećanje samoće i napuštenosti od Boga i izostanak pomoći čoveka udaljava od sebe i jedino što mu ostaje je odlazak – smrt. Takvo stanje u čoveku i svetu sadržano je u nazivu jedne pesme - U osvit zadnjeg dana:

U osvit zadnjeg dana

Jedna se misao rodila

Ali reč nikada.

Čovek ostaje nem, u nemogućnosti da rodi reč koja će mu vratiti veru i smisao. Jer smisao čovekovog postojanja i jeste jedna od glavnih tema u opusu Bjesova, ako ne i glavna. U nemoći da pronađe svrhu postojanja čovek lagano odumire, telo mu je „prazna ljuštura“ a oči „mrtva jezera“ (Probudi me) i sve je samo upinjanje u beskrajnoj želji da veruje. Jer vera u bilo kakav smisao podrazumeva vrednovanje jednog više od onog drugog (života od smrti ili obrnuto), dok nedostatak vere vodi u ravnodušnost koja ukida bilo kakvu vrednost:

Moje lice krije dušu starca

Moje noge nose mrtvog čoveka.

(Ime)

Istina, pesma Probudi me je sa trećeg albuma Sve što vidim i sve što znam u kojem se uočava povratak smislu koji je pronađen u Bogu, što će se razvijati i u narednim albumima. Otuda i ova pesma odzvanja kao molitva ponovo uspostavljenom smislu. Kako je prethodno bilo reči o ljubavi koja je u ranijim pesmama bila vezana za čoveka, sada ona polako dobija novi smisao i prenosi se u više sfere. Vraćanje smisla životu omogućeno je kroz Boga, a Bog je Ljubav:

Ti si ljubav

Koja daje nadu

Ti si onaj

Koji daje snagu

 

Večni mir, Istina, Radost

[...]

Ti si sve što vidim

I sve što znam

(Sve što vidim i sve što znam)

Tako ljubav postaje Ljubav. Njeno uzdizanje iz sfere zemaljskog u transcendentalno dolazi kao nastavak već pominjanih stihova iz pesme On je sam u kojima ljubav prema ženi premašuje čak i ljubav prema samom sebi. Jedino što se više ne radi o ljubavi muškarca prema ženi, već o onoj koja, samim tim što je uzdignuta iznad telesnog, vodi u samoodricanje ukoliko želimo da je dostignemo. Dostići Ljubav znači sjediniti se sa Bogom, a to jedinstvo moguće je jedino u duhu:

Kad mi stane dah

Da to bude tren

Kada zastanem

I da od tad

Zauvek s Tobom ostanem.

(Kad mi stane dah)

Ili kao što kaže pesma Istina:

U more ljubavi tvoj

Želim zaroniti

Utopiti se u tebi

Želim se

Utopiti i nestati

[...]

Sve što želim je

Da živim ne više ja

Nego da živi

U meni Istina.

Bog je Ljubav, ali i Istina. Otuda želja da se čovek ostvari kroz sjedinjenje sa Bogom. To je trenutak u kojem čovek prestaje, a u njemu počinje da žive Ljubav i Istina. A istini je teško bez jada (Dođi) kao što ljubav ne ide bez bola. To ukazuje na život kao večitu borbu. Nada se rađa iz beznađa (Besan pas) – lepo rečeno, ali opet ostaje pitanje kako savladati besnog psa u sebi. Zapravo, može se postaviti pitanje da li se uopšte treba truditi u potpunosti ga savladati:

Nikad neću sve

Uspeti da smirim

Moje demone

Čak i da mogu

Neću sve

A i kada bih u tome uspeo

Možda bih lošega

Gorim zamenio.

(Čak i da mogu)

Jer smisao je u borbi, a savladavanje svojih demona ukinulo bi potrebu za njom. Dostizanjem Ljubavi sve se otkriva, sve se doznaje (Sve će se doznati), oseća se prisustvo Drugog i čovek više nije sam. Otvaraju mu se čula, naravno, pre svega se misli na duhovna čula - dobija oči da vidi, uši da čuje i srce da voli (Kad se ruke moje vezane razdvoje). Pronađen je put i napravljen izbor:

Ispravi mi korak

Ja se spremam da pođem

 

Moj put je ljubav

Moj izbor je bol.

(Moj izbor)

Dakle, reč je o čistoj ljubavi koju čovek doseže ostvarujući se kroz Boga. To je kao Ljubav u kojoj se sva ljubav sabira, kako bi glasila pesma Kiša ako bismo u njoj reč voda zamenili rečju Ljubav. Kao što kiša predstavlja vodu u kojoj se sva voda sabira (Kiša). Lik Istine, lik Ljubavi, odnosno Boga dat je kao svetlost koja se, uhvaćena u trenutku spoznaje, pretvara u beskrajnu sliku koja nema senku i kao takva prebiva u čoveku:

Svetlost tvoga lika

Pretvaram u sliku

Preširoku sliku

Koja nema senku

 

Hvala što postojiš.

(Hvala što postojiš)

 

Fotografije Bjesova: Michael Bowring