Kultura

Hajdeger, religija i tarot karte

Autor: Ivan Bazrđan

Terens Malik, Vitez sa peharom (2015)

Nije mi milo da umre bezbožnik, nego da se vrati bezbožnik sa svoga puta i bude živ.

(Jezek. 33:11)

Mi smo biljke koje se – priznali to sebi rado,

 ili ne – korenjem moraju dizati iz zemlje da bi u eteru

cvetale i mogle donositi plod.

(J. H. Hebel)

 

Vrlo je nezgodno govoriti o najnovijem igranom filmu Terensa Malika Vitez sa peharom, koji je svakako ambiciozniji rediteljski poduhvat od Drveta života (2011), ali koji, nažalost, nije dosegao savršenstvo ovog remek-dela sedme umetnosti. Ipak, najgore što bismo mogli da uradimo jeste da Viteza sa peharom neprekidno komparativno poredimo sa Drvetom života i na taj način potpuno upropastimo pozitivnu impresiju koju ovaj, za gledanje vrlo kompleksan i zahtevan, film ostavlja na gledaoca.

Kao i sve druge Malikove filmove Viteza sa peharom odlikuje osoben filmski izraz, ustanovljen još sa pojavom njegova prva dva filma (Pustara (1973) i Božanstveni dani (1978)), koji se najviše bazira na prikazivanju unutrašnjih stanja junaka, koja se nikada ne ispoljavaju eksplicitno i u potpunosti, već se Malik uvek opredeljuje da gledoacu ostavi samo suptilan nagoveštaj ko su zapravo ti ljudi koje on gleda na velikom platnu.

Takođe, vrlo je važno istaći i voice over narration princip režije kojim američki reditelj dopunjuje oskudnu vizuelnu signalizaciju svojih filmova, bazirajući time svoje filmove, ne na obilnim dijalozima karakterističnim za svet savremenog Holivuda, pošto je modernom čoveku potrebno sve do najsitnijih detalja sažvakati, već na lirsko-metafizičkim unutrašnjim monolozima, koje prosečan bioskopski gledalac vrlo teško može da prati. Stoga odmah treba istaći da Malikovi filmovi nisu za svakoga, a pogotovo ne za one koji odlaskom u bioskop traže vid jeftine zabave tokom koje će se nešto lepo pojesti i popiti. Zato Malik važi za čudaka u holivudskom svetu glamura, a ogromne pauze koje pravi tokom režiranja svedoče da on nikada ne pristaje na kompromise, već strpljivo čeka da producenti odobre svaku paru koja je potrebna da bi se snimio kvalitetan art film.

Malik kao vrstan poznavalac Hajdegerove filozofije,[1] ali i kao predan upućenik u religijske tekstove i značenje tarot karata, pokušava da nađe zbirni činilac ova tri potpuno različita poimanja sveta i da putem zajedničkog preseka, na oko nespojivih stvari, pokaže kako on zapravo vidi položaj savremenog čoveka u savremenom svetu. Ako bismo tražili šta on to preuzima iz religijskog štiva, svakako bi nam prvo na um pala parabola o bludnom sinu, čije alegorijsko značenje savršeno odgovara fizičko-duhovnoj izgubljenosti glavnog junaka filma, Rika (Kristijan Bejl). Druga važna religijska konotacija, koja još više produbljuje zabludelost glavnog junaka, jeste citiranje samog početka knjige Hodočasnikov put Džona (Jovana) Banjana, koja nakon početne zapitanosti i sumnje u spasenje,[2] dokazuje da je povratak na pravi put, uprkos velikim nedaćama, ipak moguć. Treća religijska veza jeste Himna o biseru iz apokrifnog Tominog jevanđela, ili Himna o duši,kako neki vole da je zovu, u kojoj se nalazi parabola o princu koji je kraljevom naredbom poslan u Egipat da povrati biser od zmije. Tokom zadatka on biva prevaren od strane Egipćana i doživljava amneziju, te ne može više da se seti svoje prošlosti, već nastavlja da bivstvuje vegetirajući u stanju totalne duhovne hibernacije, koje je najsličnije snu.

Malik će iskoristiti ovu Tominu, raznim metaforičnim tumačenjima podložnu, parabolu i kroz značenje tarot karte Viteza sa peharom produbiće simboličnost Rikovog lika, koji pored religijske dobija i astrološku komponentu. Naime, ova karta označava šarmantnog, intuicijom i emocijama vođenog čoveka, koji se ne vodi zakonom zdravog razuma, već srca. Takođe, Vitez sa peharom sklon je stalnim izlivama osećanja i ima lirski pogled na svet, a isto tako je i vrlo neodlučan i stalno mu je potrebna neka viša stimulacija kako bi se dao u delanje.

Pored toga što se glavni junak filma ponaša kao vitez sa tarot karte, to nije jedina veza ovog filma sa tarotom.[3] Naime, film je izdeljen na poglavlja koja su nazvana prema tarot kartama, pa tako gledalac kao da prisustvuje tarot gatanju, koje eliminiše mogućnost da je ljudsko biće homo faber, već Malik insistira na tome da je čovekova sudbina unapred određena i da mogućnosti za novi početak nema. Dobro bi bilo uporediti Malikovog Viteza sa peharom sa filmom Lea Karaksa Sveti motori iz 2012. godine, u kom francuski reditelj kroz lik gospodina Oskara, koji živi više različitih života, dokazuje da, kao što misli i Andrej Tarkovski, čovek nije na zemlji da bi bio srećan.

Na ovom mestu bi trebalo uključiti i Martina Hajdegera, jer ako se prisetimo jednog od osnovnih postulata njegove filozofije, a to je da treba da prihvatimo put prema smrti kao nešto sasvim normalno, i još pri tom uključimo značenje tarot karte Smrti, koja ne označava, shodno predrasudnom verovanju nešto loše, već je njena simbolika sasvim pozitivna, jer označava mogućnost poboljšanja životnog tonusa, onda dolazimo do zaključka da sve što Rik treba da uradi jeste da se otrgne iz letargične potrage za novim početkom i prihvati život onakav kakav jeste i učini ga svojim duhovnim bogatijim i podnošljivijim.

Ali Rik, kao bezdomna osoba i čovek bez svog uporišta, ne može po Martinu Hajdegeru naći svoj mir, jer imajući u vidu njegov tekst Građenje, stanovanje, mišljenje, koji vrlo precizno pokazuje da kuća simbolički ne predstavlja samo mesto čovekovog fizičkog, nego i duhovnog prebivališta kao mesto četvrostva neba, zemlje, božanstva i smrtnika,[4] biva nam jasno zašto Rik kao basnoslovno bogati reditelj ženskaroš, od čije prvobitne porodične kuće je ostalo samo zgarište, nikako ne može da pronađe svoje mesto pod suncem. Takođe, Malik još jednom parabolom, o neprestanoj potrazi za zvezdom na istoku, želi da potvrdi da je svaka potraga za boljim početkom besmislena, jer ako znamo da je Zemlja okrugla, onda je jasno da je svaki pokušaj da se dostigne zvezda na istoku apsurdan. Ipak, ako bismo potragu za zvezdom na istoku shvatili kao što Kavafi shvata Odisejevu plovidbu, ne kao besmisleno mučenje, već kao mogućnost sticanja ogromnog životnog iskustva, onda potraga za zvezdom može imati i ulogu osmišljavanja čovekovog sumornog bivstvovanja, jer mu upravo ta potraga može dati jedan uzvišeni smisao traganja za nedostižnim.

Na kraju treba napomenuti da sve ovo što je Malik zamislio i inkorporirao u svoj film ne bi bilo moguće bez njegovog dugogodišnjeg saradnika i trenutno verovatno najboljeg direktora fotografije na svetu Emanuela Lubeckog. Sumnjam da bi iko drugi uspeo da ispoštuje sve Malikove vrlo zahtevne prohteve da sačini film od hajdegerovski haotično naslaganih fragmenata života, osim zaista pravog vizuelnog čudotvorca kakav je Lubecki. On je jedan od retkih kome polazi za rukom da, uz Malikovo vođstvo, svojim fotografskim umećem napravi estetski savršene kadrove, koji poput groma vizuelno udaraju u čovekovu podsvest budeći u njemu davno skrivane nagone i misli. Takođe, Malik je uvek bio čuven i po svojim odabirima muzike, pa je takav slučaj i u filmu Vitez sa peharom, u kom taktovi lajtmotivske kompozicije Vojčeka Kilara Izlazak, kao da neprestano pozivaju usnulog princa/viteza/reditelja da se trgne iz hibernacije.

 

[1] Terens Malik je diplomirao filozofiju na Harvardu 1965. godine, da bi potom otišao čak i privatno da posećuje Martina Hajdegera kako bi iz razgovora sa nemačkim misliocem što bolje razumeo načela njegove filozofije, što je rezultiralo Malikovim prevodom Hajdegerovog dela Vom Wessen des Grundes (The Essence of Reasons).

[2] Idući pustinjom ovoga sveta, dođoh do jednog mesta gde je bila pećina. Tu legoh malo da odspavam. Dok sam tako spavao usnio sam san. U snu sam ugledao čoveka u dronjcima (Isa. 64:6), koji je stajao leđima okrenut svome domu, s knjigom u ruci i teškim bremenom  na leđima. (Ps. 38:4; Avak: 2:6; Mat. 11: 28). Pogledah i videh kako otvara knjigu i počinje da čita. (Isa. 34: 16). Čitajući plakao je i drhtao. Pošto nije mogao više da izdrži, uzviknuo je žalosnim glasom: „Šta treba da činim da bih se spasao?“ (Dela 2:37, 16:30; Rim. 7: 24). O tome vidi: Džon Banjan, Hodočasnikov put, Otvorena knjiga, Beograd 2013.

[3] Ostale tarot karte na koje nailazimo gledajući film su: Sunce, Mesec, Obešeni, Visoka sveštenica, Pustinjak, Kula, Sud/Novo doba, Smrt. Svaka od ovih karata, bilo da je nosilac naziva čitavog poglavlja u filmu, bilo da se samo neposredno pojavljuje u nekom kadru, utiče na radnju filma, jer se glavni junak ponaša u skladu sa značenjem koje mu svaka nova karta donosi, ili je, možda je bolje reći, uslovljava.

[4] O tome vidi: Martin Hajdeger, Predavanja i rasprave, Beograd,  Plato, str.115-131.

 

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)