Kultura

Mladenovićeva oda slobodi

Milena Kulić, Novi Sad

„Ratove smo vodili,

sinove izgubili,

a baš su lepo učili da mrze,

sve što nije isto,

sve što nije naše,

druge vere, drugog boga,

                                                                 drugog pola, drugog roda!

                                                    Svi pod zastave!

                                                        Spremajmo kamenje“

                                                                       (Song iz predstave Koštana)

Novosadska premijera dugo očekivane predstave Koštana u režiji Kokana Mladenovića uspešno je izvedena 24. septembra pred punom salom Srpskog narodnog pozorišta. Prethodnih meseci medijski je veoma dobro ispraćen proces rada, neočekivani obrti, zapleti i raspleti, te su očekivanja publike bila, shodno tome, na mnogo većem nivou. Aplauz na kraju predstave i pozitivni komentari su dovoljan pokazatelj da su očekivanja ispunjena i da je novosadska publika nakon predstave bila zadovoljna. Pozorišna sezona dolično je započela i krunisana je novom Koštanom, koja nesumnjivo predstavlja pravi pozorišni događaj.

Mladenovićev dramaturško-rediteljski pristup je, kao što smo mogli očekivati, provokativan i specifičan. Ovaj rediteljski i dramaturški koncept Kokana Mladenovića bez sumnje je pružio polazište za jedno drugačije čitanje Stankovićevog dela.  Efektna i simbolična scenografija Marije Kalabić, muzika Marka Grubića i kostim Tatjane Radišić jednako su učestvovali u građenju ove predstave. Koštana je, pre svega, jedna velika posveta slobodi, kako i sam reditelj ističe, „mi živimo u državi neslobode, fingirane demokratije, u potemkinovom selu slobodne zemlje“. Ovo nije politička predstava, ovo nije borba protiv rigidnih demokratskih principa – ovo je oda slobodi, oda slobodnoj misli i slobodnoj ljubavi! Jasna je ideja – misli na sav glas, voli punim srcem, jer se samo tako i ume i sme.

Stvaralačkom intuicijom Mladenović je sagledao povezanost pojava i izrazio je dekompoziciju jednog patrijarhalnog staleža. Stanković je u Koštani naslutio uzroke istorijskih promena, i uprkos romantičarskom uživljavanju i zaljubljenosti u staro Vranje, dao je vredan socijalni dokument. Svi ovi dramatični momenti dali su odličan materijal, a motivi koji se naziru kod Stankovića i koje tekst pruža jasno su izraženi u savremenoj dramatizaciji,pružajući jednu drugačiju sliku patrijarhalno uređenog sveta. Iako se u jednom trenutku moglo učiniti da se glumačka ekipa nije najbolje izborila sa dijalekatskom razlikom, taj utisak je kasnije prošao, jer je ovaj komad posve očišćen od prepoznatljivog Stankovićevog južnjačkog sevdaha, patnje, žala i vranjskog senzibiliteta.

Snažne glumačke interpretacije uigranog ansambla sigurno su iznele ovu rediteljsku ideju i dostigli jednu savremenu simboliku sa odlikama folklora i tradicije. Glumačka ekipa sa sjajnom rediteljskom koncepcijom ističe borbu protiv jedne palanačke psihologije, protiv jednog sistema koji uporno nameće svoje vrednosti, okove i principe. Taj svet je i simbolično i bukvalno okamenjen. Sjajna scenografija Marije Kalabić predstavlja jednu Koštanu koja u borbi da ne postane kamen, biva kamenovana. Taj svet se postepeno urušava, kao i kamenice koje se simbolično ruše iz metalnih rešetki na sceni.

U jednom trenutku Koštana (čak i kostimom jasno izdvojena – belo i crveno naspram sveopšteg crnila) i publici pruža kamen i dozvoljava kamenovanje. „Ona neće da joj se na kamenu život isuši i vene. Njoj treba nešto drugo: ono, večito ono, koje nikada čovek nije dostigao, niti će ikada dostići“. (Skerlić o Koštani) Koštana, u sjajnom izvođenju Emine Elor, od početka do kraja predstave, dosledna i jaka, emanira slobodu od koje su svi u Stankovićevoj i Mladenovićevoj čaršiji, ali sigurna sam i mnogi u publici, odavno odustali. Zato u publici niko nije uzeo kamen. Kamenovanjem (pa čak i misaonim) sami bismo sebi predstavili šta bi bilo kada bismo sledili vlastitu žudnju za slobodom, šta bi bilo da smo istrajali u borbi za sopstveni život. I sami bismo bili kamenovani!

Koštana u izvođenju Emine Elor je gruba i agresivna, vizuelno i energetski nalik pankerki koja asocira na scenske nastupe ikona panka, kako možemo čitati u kritikama. Ona peva protestne pesme, peva o slobodi, peva o strasti, o pojedincu naspram društva, njena pesma je njen vapaj za istinom svakodnevnice koju drugi skrivaju. Njenom pojavom narušavaju se norme patrijarhalnog i konzervativnog društva, svet oko nje se raspada, ali ona i dalje peva. Čak i onda kada žele da je kupe, udaju, ubiju i prodaju – ona peva!

Pored Emine Elor, posebno se ističu Emir Hadžihafizbegović u ulozi Hadži Tome, Nebojša Dugalić u ulozi Mitketa i Gordana Đurđević Dimić u ulozi Kate, a tu su i Milan Kovačević, Radoje Čupić, Aleksandra Pleskonjić i Emir Ćatović. Potrebno je posebno naglasiti i izdvojiti mlađi deo ansambla, koji je je pokazao da sa velikom dozom profesionalizma i stručnosti  u potpunosti pripada ovako ozbiljnom projektu, i ni po čemu ne odstupa. Zato sve pohvale idu za Danicu Grubački, Ninu Rukavinu, Jelenu Marković i Andreju Kulešević. Uverljiva, efektna i dinamična muzika Marka Grubića pojačava osećaj bunta, slobodnu misao koja se pruža svakim glasom, korakom i rečju.

Tema slobode je, kada govorimo o Koštani, neodvojiva od teme talenta i znanja. Biti talentovan, mudar, uočavati stvari čulnije i uzbudljivije od drugih, razumeti i tumačiti svet (a ne samo živeti) – znači biti drugačiji, biti osuđivan i odbacivan. Biti talentovan, razuman i znati da voliš – znači zaista živeti. Živeti, iako kamenicama bivaš sputavan, gušen i ućutkivan. Voleti, iako ti kamenicama pokazuju mržnju. Pevati, iako ti duša jeca. Ukoliko znaš KO si, ŠTA si, i NA čemu se zasniva tvoja vrednost, treba hrabro stati pred kamenice, ogoljen i sam, kao što je pred novosadsku publiku i Stankovićevu čaršiju hrabro stala Emina Elor. To je sloboda za koju se vredi boriti.

Ostaje nada da je publika pred kojom je Emina Elor u subotu iznela svoju Koštanu  ona koju Žak Ransijer naziva „emancipovani gledalac“, odnosno publika koja je spremna na ukidanje pasivnog uživalačkog odnosa prema „proizvodu“ na sceni, spremna da prevede ono što vidi i da interpretira nove uloge na scenama životne jednakosti. Jer samo tako i mi možemo osetiti dašak Koštanine slobode.