Kultura

Dokumentarna verodostojnost

Autor: Ivan Bazrđan

Denis Vilnev, Sikario (Sicario)

Denis Vilnev jedan je od retkih savremenih filmskih stvaralaca koji uspeva da snimi umetnički dopadljive i provokativne filmove koji uporedo zarađuju basnoslovne sume novca na bioskopskim blagajnama. Ovakav spoj danas je vrlo redak, možda još Kristofer Nolan uspeva u tome, ili Kventin Tarantino, s tim da Nolan polako sve više povlađuje zahtevima komercijalnog tržišta, a Tarantino je posebnost za sebe koju baš ne možemo ukalupiti i protumačiti kao uobičajenog reditelja. Stoga, stvaralaštvo Denisa Vilneva predstavlja unikatan filmski fenomen koji je u stanju da privuče prosečnog filmskog gledaoca, ali to nikako ne implicira da će njegovifilmovi odbiti  ni nešto zahtevniju i prefinjeniju bioskopsku publiku.

Takav je slučaj i sa najnovijim filmom Sikario, koji dobro prati Vilnevovu ustaljenu paradigmu kreiranu nakon filma Zgarišta, koja podrazumeva da je reč o izuzetno uzbudljivim i napetim psihološkim trilerima u kojima se akcenat ne stavlja na tvrdokornu akciju i na junake heroje, koji svoj put obično raščiste veštom upotrebom oružja, nego su protagonisti uglavnom prosečni ljudi stavljeni u ekstremne situacije u kojima najviše dolazi do izražaja snaga, ili slabost njihove psihe. Zato u filmu glavnu poziciju nema briljantni Benisio del Toro, koji glumi unajmljenog ubicu, što između ostalog i znači reč sikario, nego je glavna rola data Emili Blant, koja glumi pomalo izgubljenu i uplašenu, ali vrlo savesnu i idealistički nastrojenu FBI detektivku Kejt. Ona biva uključena u opasnu operaciju protiv moćnog meksičkog kartela koju sprovodi CIA samo iz razloga što CIA ne može da vrši operacije na američkom tlu bez prisustva neke od domaćih agencija. Tako se ona, kao izuzetno principijelna ličnost koja uvek sve radi po zakonskoj proceduri, našla u nebranom grožđu i operaciji koja će vrlo često zahtevati da se postupi van okvira zakona i neetički.

Može nam se činiti i da je pomalo licemerno od autora filma što je uloga egzekutora osvetnika konstruisana tako da ga igra neamerikanac, te se na taj način uobičajeno brižno štiti ustaljeni portret Amerikanaca na filmu, koji ih prikazuje uvek kao dobre i pravedne momke, ali činjenica da Vilnev prikazuje Centralnu obaveštajnu agenciju i američku vladu kao glavne kandidate koji će zaposesti na čelo kartela i kontrolisati put droge, svrstava ovog reditelja u isto društvo sa Frensisom Fordom Kopolom i Oliverom Stounom. Najzanimljiviji od svega je podatak da dok sam čitao tekstove o Sikariju u najeminentnijim internet filmskim časopisima ni u jednom nisam naišao čak ni da se spominje ovaj aspekt Vilnevovog filma, a kamoli da se nešto dublje analizira, što svedoči da je Vilnev sa Sikariom na pravom putu. Možda ovi svesno ćuteći kritičari smatraju da je ipak bolje da američka vlada kontroliše put droge, jer će to vršiti na mnogo mirniji i civilizovaniji način nego što to radi meksički kartel. Ali, pravo je pitanje da li postoji civilizovan način da se diluje droga, ili je na kraju rasturanje droge samo rasturanje droge bilo da se vrši u odelu sa kravatom bilo sa odsečenom glavom u ruci.

Kao potporu za Vilnevovo viđenje navešću još jedan odličan ovogodišnji projekat iz domena dokumentarnog filma, film Metjua Hajnemana Zemlja kartela (Cartel land, 2015). Naime, Hajnemanov film upečatljivo dočarava težak život ljudi u bezakonjem obeleženim pograničnim predelima, koji su prepušteni na milost i nemilost meksičkom kartelu. Usled surovosti kartela, ali i ostavljanja na cedilu od strane duboko korumpirane vlasti, američke i meksičke, ljudi sa obe strane granice prinuđeni su da u ovom circulus vitiosusu uzmu zakon u svoje ruke i sami organizuju oružanu odbranu svojih poseda i naselja. Da Vilnev ništa nije prepustio slučaju pokazuju i scene iz njegovog filma koje kao da su ekvivalenti scenama iz dokumentarnog Hajnemanovog filma, pod tim prvenstveno mislim na scene hapšenja, pustinje, Huareza kao i na dočaravanje atmosfere straha i napetosti koja vlada u pograničnim mestima u kojima vam svaki dan može biti poslednji. Za izuzetnu vizuelnu kompoziciju i simboliku najviše je zaslužan Rodžer Deakins, proslavljeni direktor fotografije, a da ugođaj bude potpun pobrinuo se Johan Johanson sa svojom zlosutnom industrijal muzikom.

Na kraju ostaje nam samo da se zapitamo kako je moguće da film Sikario, koji je uz filmove Povratnik, Reflektor i Sobu nešto najbolje što je Holivud iznedrio ove godine, zaslužio samo tri nominacije za Oskara i to nijednu u nekoj od glavnih kategorija. Ali, naviknuti na holivudsku hipokriziju, koja često ima odlučujuću ulogu pri nominovanju filmova, mi samo još jednom možemo da konstatujemo da je Vilnev na pravom putu, jer čim neko ne želi da priča o glavnom problemu vašeg filma i želi da vas eliminiše sa liste dobitnika nagrade koja bi vam omogućila još veću popularnost i planetarnu prihvaćenost, to ne može značiti ništa drugo sem da ste udarili na pravo mesto.