Kultura

La vida es sueño

Autor: Ivan Bazrđan

Siro Gera, Zagrljaj zmije

Da bi postali ratnici Kohiuanosi moraju da odbace sve,

i da pođu sami u džunglu, vođeni samo svojim snovima.

Navikli smo se da u proteklih nekoliko godina (ili će, možda, pre biti da je tako oduvek!) filmovi koji budu nominovani za Oskara u konkurenciji filmova van engleskog govornog područja budu za nekoliko klasa bolji od, za glavni takmičarski program, predloženih izvikanih holivudskih blokbastera. Ništa drugačije nije bilo ni ove godine, a jedan od pet filmova[1] koji su bili u trci za najbolji strani film jeste i ostvaranje Sira Gere[2] Zagrljaj zmije, koji sa svojim kolegom Sezarom Augustom Asevedom[3] reanimira kolumbijsku kinematografiju stavljajući je ponovo u žižu svetske filmske javnosti.

Kontrolisano se koristeći autentičnim dnevničkim zapisima iz nepristupačne Amazonije dvojice naučnika-avanturista Nemca, Teodora Koh-Grunberga, i Amerikanca, Ričarda Evana Šulcea, reditelj Siro Gera pravi dobru osnovu za kreiranje snoliko magijsko-realističnog scenarija, koji će počivati na dve paralelne priče i  kontrapunktu modernog i naučnog sa tradicionalnim i prirodnim. Ovaj kontrapunkt kolumbijski autor produbljuje uvođenjem lika šamana Karamakatea, poslednjeg od svog plemena, koji će biti čuvar i izrecitelj tradicionalnih vrednosti i mudrosti, a koga će oba naučnika sresti, jedan dok je Karamakate mlad, drugi kada je star. Svojstveno svojoj ulozi indijanskog šamana, Karamakate dogmatski poštuje zakone prirodnog kulta beskompromisno kritikujući materijalistički posesivni prinicip, što se najbolje ogleda u zabrani lova na ribu, koje je Amazon u svakom trenutku prepun, dok ponovo ne padne kiša.

Za razliku od Dejvida Linča koji se trudi da u svojim filmovima (Bulevar zvezda, Izgubljeni auto-put) zamagli granicu realnog i fiktivnog, svesnog i podsvesnog, ili Akire Kurosave, koji je pokušao da vizionarski satka film od čistih snova (Snovi), Gera san, u skladu sa drevnim verovanjima amazonskih plemena, prikazuje kao legitiman prostor delanja i bivstvovanja. U snu se uči, ozdravlja, sazreva, na san se gleda kao na šifrovanu poruku koju treba rastumačiti, a koja predstavlja putokaz za budući tok života, a povrh svega san omogućava samospoznaju i sticanje pradrevnog arhetipskog znanja. Karamakate je u filmu privilegovani gospodar sna i oniristički inicijastički vodič, jer ako uzmemo primarno značenje reči šaman, onaj koji zna kroz ekstatičko iskustvo, onda nam je jasno zašto baš on dovodi ljude do samospoznaje kroz san.

Spremnost inicijanta da stupi preko sna u kontakt sa bogovima, u slučaju Teodora radi izlečenja, a u slučaju Evana radi nasleđivanja šamanskog zaveštanja, procenjuje sam Karamakate, a da bi obred bio potpun i kontakt sa bogovima moguć, potrebno je pronaći vrlo retku biljku jakrunu, koja ima ambivalentnu funkciju – inicijantu, uz pomoć svog halucinogenog dejstva pruža susret sa bogovima, ali, takođe, ona se koristi i za proizvodnju stoprocentnog kaučuka, te je uzrok velike pohlepe i mnogobrojnih ubistava. On kao vodič kroz obred inicijacije pažljivo priprema inicijanta i štiti ga, što se najbolje ogleda u totemskom prizivanju jaguara, čije šare na Evanovim leđima treba da ga osposobe da izdrži zagrljaj zmijskog božanstva, koji će mu pružiti pradrevna saznanja.

Pored čvrstog uporišta u tradicionalnoj kulturi Zagrljaj zmije izražava i postkolonijalnu kritičku misao. Naime, film vrlo upečatljivo ilustruje eksploataciju domorodačkog stanovništva od strane nemilosrdnih vlasnika plantaža kaučuka, kao i neuspeli nametljiv pokušaj jedne hrišćanske misije da donese hrišćanstvo na mesto višemilenijumskog štovanja prirodnog kulta.[4] Ovakav nasilan pokušaj rađanja hrišćanstva završio se apokaliptično, jer, usled pogrešnog tumačenja Isusovog učenja Uzmite, jedite, ovo je telo moje koje za vas se lomi  (Korinćanima 11:24), Indijanci su se pretvorili u ono u šta su Evropljani pogrešno stereotipno verovali, u kanibale koji zahvaljujući Bibliji proždiru svog lažnog Mesiju.

Lik Mesije bi trebalo uporediti sa likom pukovnika Valtera Kurca (Marlon Brando) iz Kopoline Apokalipse danas, a dobar komparativni filmski primer koji pokazuje sve teškoće snimanja u džungli, sa kojima se kolumbijski reditelj nesumnjivo susreo, bilo bi dokumentarno ostvarenje Lesa Blana Teret snova, koje je nastalo tokom snimanja Hercogovog Fickaralda. Prilično sam ubeđen da Siro Gera filmski i citira proslavljenog nemačkog autora, jer scena gramofona koji emituje klasičnu muziku u srcu prašume lako se može dovesti u vezu sa likom Fickaralda (Klaus Kinski), kome je jedina želja bila da dovede operu u središte amazonske džungle.

Još jedan specifičan filmski postupak upotrebljava Siro Gera, koji je karakterističan, na primer, za Andreja Tarkovskog i Vima Vendersa. Radi se o kolornoj distinkciji koja služi kako bi se pojedini delovi filma naglasili, čime se sugeriše gledaocu da treba da ih posmatra na drugačiji način. Gotovo ceo film Zagrljaj zmije snimljen je u crno-beloj tehnici, čime nam je reditelj naglasio da uopšte nije važna bujnost i raskoš Amazona, već da je primarno mesto dato duhovno-egzistencijalnoj snazi njegovog prostora. Jedini kadrovi u boji su oni koji prikazuju potencijalne vizije prilikom sticanja arhetipskog saznanja, čime reditelj još više insistira na duhovnoj komponenti filma.

Iako je snimao u crno-beloj tehnici direktor fotografije David Galjego zaslužan je za vizuelno-estetski nadmoćan izgled filma, a vrlo dobra gluma, avanturistička atmosfera i neprestana potraga za jakrunom, koja metaforički predstavlja znanje, doprineli su da radnja filma teče veoma brzo. Ipak, kao  primarni zadatak filma nameće se rediteljeva težnja iz posvete na kraju filma da Zagrljaj zmije bude neizbrisivo svedočanstvo o narodu čiju pesmu sećanje nikada ne zapamti. U tome je i više nego uspeo.

[1] Pored Zarljaja zmije nominovani filmovi bili su Saulov sin (Laslo Nemeš), Vuk (Nadži Abu Novar), Mustang (Deniz Gamze Erguven), Rat (Tobijas Lindholm).

[2] Kako bi se stekao potpuniji uvid u Gerino stvaralštvo potrebno je pogledati i njegova prethodna dva filma Putovanje vetra i Šetačevu senku, koji svojim kvalitetom nimalo ne odudaraju od najnovijeg ostvarenja.

[3] O tome vidi njegov film Zemlja i senka.

[4] Ovaj film bi trebalo uporediti sa romanom Karlosa Fuentesa Terra Nostra koji  na vrlo smeo i istorijski verodostojan način ispituje kolonizaciju Južne Amerike. Takođe, dobro bi bilo uporediti ga i sa filmom Vernera Hercoga Agire, gnev Božiji, jer ovo ostvarnje nemačkog autora možda najbolje oslikava nezajažljivu pohlepu kolonizatora.