Kultura

Knez Miškin savremenog doba

Autor: Ivan Bazrđan

Jurij Bikov, Budala (Durak)

Tako mi Boga, rekao sam im istinu. Svidelo im se to ili ne.
 Kakve to veze ima sa mnom?
Rekao sam im istinu;
Znao sam da je to bila istina tada, znam da je istina i sada.[1]

Jurij Bikov je mladi ruski reditelj i glumac, prepoznatljiv po tome što sam piše i scenario i muzički aranžman za sve svoje filmove. Na svetskoj kinematografskoj sceni pojavio se pre pet godina sa filmom Živeti (2010),koji kod kritkike nije prošao zapaženo. Ovaj podatak čudi s obzirom da Bikov, već u svom prvencu, kreira jedinstven svet u kojem se, mimo estetskih, izuzetno cene i neguju i etičke vrednosti. I u drugom filmu, Major (2013), Bikov nastavlja da sledi prokrčenu stazu – ponovo kostur filma čine etički problemi koji kao da proganjaju reditelja. Ko je pravi čovek? Šta je istina i da li je moguća? Da li je pravda ostvariva? Kako biti pošten i dobronameran u modernom svetu? Zašto živeti, ako normalan život nije moguć? Kako se izboriti sa korumpiranom vlašću i njenim grabežljivim činovnicima? – samo su neka od pitanja na koja Bikov želi da da odgovor i u svom trećem, ujedno i najnovijem, filmu, socijalnoj drami Budala (2014).

Radnja svih filmova teče linearno i smeštena je u savremenu Rusiju. Bikova ne zanima ni carska, ni komunistička Rusija, već važnost pridaje samo aktuelnom socijalnom trenutku. Zato njegova filmska ostvarenja imaju izuzetno jak i prodoran uticaj na gledaoca, koji često ne može, a ponekad i ne želi da pogleda realnosti u oči. Takav je slučaj i sa filmom Budala, čiju srž čini jedna noć Dime (Artjom Bistrov),[2]  vodoinstalatera i studenta arhitekture, koji, odmenjujući svog pijanog kolegu, otkriva da stambenoj zgradi preti urušenje i odlučuje da učini sve što je u njegovoj moći kako bi spasao živote stanara. U borbi sa gradskim glavešinama Dima postaje sizifovski junak.

Ulaskom Dime na gradonačelnicinu raspusnu rođendansku zabavu reditelj pravi upečatljiv kontrast između viših i nižih slojeva društva. Kod Bikova srednja klasa ne postoji, što najviše i odgovara trenutnom svetskom društvenom poretku[3] – ili ste basnoslovno bogati, ili ste mizerno siromašni. Grotesknom karnevalskom atmosferom reditelj verodostojno ilustruje ljude koji su se izobličili pod uticajem moći. Dima među njima najviše podseća, što i sam naslov filma blago insinuira, na kneza Miškina iz Dostojevskovog romana Idiot. Naivan i dobronameran, on sa svojom konstatacijom dolazi kod ljudi koji sve gledaju kroz cifre i profit. Njih ne zanima da li će osamsto ljudi poginuti, ili neće. Mnogi od njih čak smatraju da takav ljudski soj treba istrebiti ne videći da su ga oni svojom krađom i pohlepom učinili takvim.

Sivu i tamnu atmosferu autor pojačava smeštanjem skoro čitave radnje filma u noć, čime se ističe inverzivna egzistencija modernog čoveka, a slika stambene zgrade koja se ruši upečatljiva je metafora trulog društva, koje se, nagrizeno korupcijom, urušava od temelja. Samo je jedan mali deo filma vremenski smešten u period jutra, ali, kontrastno uobičajenom simboličkom obrascu − jutro u Bikovljevom filmu glavnom junaku ne donosi svetlost novog dana, nego mu otkriva tamu ljudskog duha. Takođe, nijednom se ne spominje ime grada u kom se radnja dešava, te se takvim postupkom, čestim kod pisaca poput Gogolja i Kafke, insistira da to može biti bilo koji grad, čime film dobija na univerzalnosti.

Ali, Miškin 21. veka, uprkos svemu, veruje u ljudsku saosećajnost i dobrotu. Za njega jedino prihvatljivo rešenje, jedino čovečno rešenje, jeste da se svi ti nesretni ljudi spasu – za to je spreman i da se žrtvuje. Takođe, Dima poseduje i jedno ljudsko osećanje, koje Bikov stavlja u prvi plan u svakom svom filmu – osećanje savesti, koje srebroljubivi gradski moćnici, ali i izvarani i izmanipulisani obični ljudi, kojima su usta puna zemlje, a dostojanstvena egzistencija onemogućena, smatraju moralnim hendikepom. Zbog toga će se moderni Miškin provesti slično Bunjuelovoj Viridijani – želja da se drugom čoveku pomogne dovešće ga do egzistencijalne ugroženosti upravo od strane tih istih ljudi.

[1] Citat se nalazi na početku nemog filma Eriha fon Štrohajma Pohlepa, a reditelj je preuzeo ovaj citat iz knjige MekTig Frenka Norisa, prema čijem književnom delu je i nastao čuveni Štrohajmov film.

[2] Lik Dime (student arhitekture - vodoinstalater) možemo uporediti sa likom Zorana Cvijanovića (dipl. istoričar umetnosti - tramvajdžija) iz domaćeg filma Oktobarfest Dragana Kresoje. Izokrenuta lestvica vrednosti najbolje svedoči o aktuelnom stanju društva.

[3] O tome vidi: film Majkla Mura Kapitalizam: Ljubavna priča.