Kultura

Zašto na Zapadu niko više ne želi da gleda Mihalkova?

Autor: Ivan Bazrđan

Sunčanica, Nikita Mihalkov

Samo Gospod naš zna meru neizrecive lepote ruske duše

Ivan Bunjin, Svetac

Kada sam u Gugl ukucao Sunčanica na engleskom jeziku nije se pojavio nijedan kritički tekst u nekom od boljih, ali ni gorih filmskih magazina, kao niti bilo kakav izveštaj da je film bio prikazan na nekom boljem, ili gorem zapadnoevropskom filmskom festivalu. Izuzetak je Vikipedija na kojoj postoji kratak odlomak i siže radnje filma na engleskom jeziku, ali znamo da Vikipediju svako može da uređuje, pa je pravo pitanje ko je to zaista napisao. Otkuda da jedan od omiljenih ruskih i svetskih  reditelja, čiji su se novi filmovi željno iščekivali, pa makar oni bili i loši, biva naglo skrajnut?

Razlog za negativan odnos Zapada prema Mihalkovu nimalo nije slučajan i treba ga tražiti u činjenici da na početku filma kao oznaka mesta dešavanja radnje stoji Jug Rusije, novembar 1920. godine. Naizgled obična rečenica, zbog današnje geopolitičke situacije, u sebi krije dobre osnove za polemiku. Pomenuti Jug Rusije u stvari je Krim, a ako uzmemo da je u Ukrajini u vreme objavljivanja filma besneo građanski rat i da je Rusija usled dobro organizovanih vojnih operacija uspela da povrati i osigura ovu vrlo važnu stratešku tačku, onda treba da nam je jasno zbog čega niko na Zapadu više ne želi, ili je možda bolje reći i ne može da gleda Mihalkova. Naizgled liberalani Zapad nikada ne prašta kada se neko usudi da zadire u prostor njegovog delovanja i da se sukobi sa njegovom  beskompromisnom željom širenja uticaja i moći. Stoga Mihalkov, koji zaista ponekad ume da daje nepromišljene i neumesne izjave, ovog puta biva nepravedno osuđen na progonstvo samo zbog toga što želi da sačuva kolektivno pamćenje jednog naroda na neke protekle događaje. Time se odupire manipulativnoj želji Zapada da rekontekstualizuje istoriju i da je sašije po svojoj meri, što se ogleda i u lajtmotivu filma koji glasi: Ovo je sočivo, i ako na to sočivo padne samo jedna dlaka, trunčica čoveka na fotografiji jednostavno nema. Čovek se jednostavno briše iz istorije. Zbog svega toga reditelja je zadesila slična egzilska sudbina kao i pisca kratke priče Sunčanica, prvog ruskog književnika nobelovca, Ivana Bunjina, po čijem je delu i nastao film, koji je bio proteran iz Sovjetske Rusije. Iz ovog vidimo da na mestu poput Zapada, koje se patvorno predstavlja kao uporište slobode i pravde, lako možemo pronaći odlike Staljinovog totalitarnog režima.

Ideja za film se razvila još sedamdesetih godina dvadesetog veka, ali zbog veoma negativnog odnosa tadašnje komunističke vlasti prema Bunjinu, film je bilo nemoguće snimiti. Iako on nosi isti naslov kao i Bunjinova priča, reditelj je piščevo delo upotrebio  samo kao bazičnu osnovu za građenje svog filma – Bunjinovo delo tematizuje kratku ljubavnu epizodu sa putovanja parobrodom po Volgi između oficira kraljevske ruske vojske i jako lepe i zanosne nepoznate žene. Mihalkov koristi ovu priču, kao i Bunjinov dnevnik Prokleti dani, za kostur oko kog će obmotati ostatak svog filma. Iz ovog sledi da film Sunčanica nije samo puka reprodukcija i ekranizacija Bunjinovih nabrojanih dela, već da ima dosta izvorno Mihalkovljevih ideja. One se najviše ogledaju u postupku pravljenja oštrog kontrapunkta između onog što je bilo nekad i onog što predstavlja sadašnje vreme u filmu. Bunjinova priča čini deo filmske radnje koji je smešten u ne tako daleku prošlost (1907), u vreme pre Oktobarske revolucije i doba Carske Rusije, dok drugi deo (uslovno ga možemo nazvati Mihalkovljev deo prožet Bunjinovim sećanjima i zapisima iz dnevnika) čine scene nakon kataklizme rojalista i vremena Crvenog terora u kojima  glavne uloge imaju poraženi oficiri Bele armije, među kojima se nalazi i Bunjinov poručnik, koji je kod Mihalkova dogurao do čina kapetana. Lik bezimenog kapetana provlači se u oba vremena i kroz razvoj njegovog karaktera, koji namerno nije imenovan kako bi se dobilo na univerzalnosti predstavljene slike, gledaoci su u mogućnosti da prate i tok ruske istorije.

Pitanje koje najviše muči kapetana, a što je ujedno i glavno pitanje filma, jeste gde je nestalo ono doba, pre Oktobarske revolucije, kada je on bio bezbrižno zaljubljeni poručnik, koji putuje parobrodom po Volgi. Mihalkov pronicljivo gradeći svoj film i lepom metaforom sunčanice, koja je navodno odgovorna za sve socijalno-političke promene društva, postepeno odgovara na ovo pitanje. Dok su ruski oficiri vodili lagodan i raskošan život, zanemarivali su raspoloženje običnog naroda, koji se, podbunjen komunističkim agitatorima i teškim životom, vrlo lako odlučio na bunu i revoluciju. Film verodostojno ilustruje i otuđenje naroda od crkve usled nezajažljive pohlepe popova, koji za jedno obično osveštavanje krstića traže i po deset rubalja.

Na kraju, kao zaključak nameće se da Rusima niko nije kriv, već da je njihova aristokratija  svojom nepažnjom i nesmotrenošću, ali i indiferentnošću prema svojoj otadžbini, otisnula svoju državu u propast. Bilo bi lepo uporediti veoma uspešne metaforične scene iz, meni lično najdražeg Mihalkovljevog filma, Kod kuće među strancima, stranac među svojima (1974), u kojima se vidi kako jedna kočija, koja može da predstavlja i Rusku Carevinu, biva otisnuta niz padinu i prevrnuta, sa scenom iz Sunčanice kada se kolevka otiskuje niz čuveno stepenište u Odesi. Mihalkov tako pravi i lep omaž Sergeju Ejzenštajnu i njegovom nemom filmu Oklopnjača Potemkin (1925), tako što ključne i najbolje scene filma smešta na istu lokaciju gde je i Ejzenštajn snimao svoj nemi klasik. Takođe, Sunčanica se može uporediti i sa vrhunskim ostvarenjem Aleksandra Sokurova, snimljenim u samo jednom kadru, Ruska barka (2002), u kom su tri veka ruske carske istorije smeštena na ploveći brod. Ako uzmemo da brod kod Sokurova simbolički predstavlja jedan hermetično-izolovan prostor, koji treba da sačuva uspomene na Rusko Carstvo, onda potapanje oronulog broda prepunog Belih vojnika, koji pevaju liturgijsku pesmu, kod Mihalkova jasno simbolizuje želju Crvenih da sve ono što je bilo pre njih izbrišu i gurnu na dno Crnog mora.

Jedino mesto gde se Mihalkov spotakao i gde nije uspeo da održi konstantu jesu pojedine melodramske i patetične scene između oficira i nepoznate crnke, koje je Bunjin  u svojoj priči daleko uspešnije rešio.

Praveći ponovo jednu nostalgičano-emotivnu dramu čija je radnja smeštena u carsko i komunističko doba, reditelj ne odstupa od proverene paradigme, koja mu je donela mnoštvo filmskih nagrada i planetarnu priznatost i slavu. Svakako, odmah treba napomenuti da film Sunčanica nije svojim kvalitetom ekvivalent najboljim Mihalkovljevim ostvarenjima sa sličnom tematikom poput filmova Kod kuće među strancima, stranac među svojima (1974), Nezavršeni komad za mehanički pijanino (1977), Varljivo sunce (1994) i Sibirski berberin (1998). Ali, iako nije dostigla savršenstvo prethodno pomenutih filmova, činjenica je da je Sunčanica još jedan dobar i uspeo Mihalkovljev film.