Kultura

Princeza na zrnu kukuruza

Autor: Ivan Bazrđan

Kukuruzno ostrvo, Georgi Ovašvili

Georgi Ovašvili je savremeni gruzijski reditelj, koji se relativno kasno pojavio  (Ovašvili je šezdeset i treće godište) na svetskoj filmskoj sceni. To je uradio 2009. godine sa svojim prvim celovečernjim filmom Druga obala, koji se, srazmerno njegovoj životnoj zrelosti, pokazao izuzetno odrastao i kvalitetan. Ovašvili se tako pojavio kao već formiran umetnik što nije prošlo nezapaženo od strane kritike, te je pokupio mnoštvo nagrada na svetskim festivalima.

Drugi, ujedno i njegov najnoviji film jeste Kukurzno ostrvo. Iako su umetnički postupci koje Ovašvili upotrebljava u svoja dva filma dijametralno suprotni, primetna je nit koja je njihov zajednički činilac  –  reditelj radnju oba svoja filma smešta u konfliktni  prostor, koji se nalazi na granici između Gruzije i Republike Abhazije. Gruzija i Abhazija ratovale su tokom 1992. i 1993. godine iz razloga što Gruzija Abhaziji nije priznavala nezavisnost, nego ju je smatrala svojom autonomnom pokrajinom. Rat je odavno završen, ali granica je i dalje ostala vruće tle na kom su, usled nepodnošljivosti ova dva zavađena naroda, vrlo česta puškaranja. Ali, Ovašvilija ne zanima toliko rat kao fenomen, niti on u filmovima strastveno drži stranu jedne, ili druge vojske, već on najviše želi da prikaže trajne i neizbrisive posledice rata, koje običan čovek oseća decenijama nakon završenog sukoba.

Svake godine prolećna bujica reke Inguri donosi plodnu zemlju sa Kavkaza do svog ušća u Crno more, kreirajući tako u svom koritu malena ostrvca. Ta ostrvca su blagoslov za lokalne seljake, koji dolaze sa natopljenih rečnih obala, na plodno zemljište ostrva. Tu oni mogu od proleća do jeseni da uzgoje dovoljno kukuruza kojim će prehraniti svoje porodice tokom duge i hladne zime. Naravno, ako im priroda to dozvoli... Ovo je tekst kojim počinje film Kukuruzno ostrvo i pored njega vam nisu potrebna nikakva dodatna objašnjenja kako biste razumeli, za današnje vreme, ovaj krajnje netipičan film. Dijalog je u ovom filmu potpuno potisnut (možda junaci progovore desetak rečenica za ceo film), i reditelj kao da nastoji da upotrebu jezika zameni čistim vizuelnim iskazom.

Ovde se treba prisetiti reči Antonena Artoa, francuskog glumca, pesnika i esejiste koji je, u svojoj knjizi O pozorištu i filmu, skoroneposredno napisanoj (napisana 1934, objavljena tek 1938) po pojavi zvučnog filma, ustanovio da filmovi zapleta (danas najčešća vrsta filma!) gotovo uvek počivaju na tekstu. Takvim oblikovanjem filma gledalac se navikava da sve što ga zanima u filmu dobije verbalnim putem, čime se isključuje najvažniji, vizuelni aspekt filma. Ovašvili kao da je čitao Artoa − on traga za filmom koji je isključivo namenjen očima, ali taj vizuelni udar na gledaoca nikako ne sme da bude bez emocija i psihološko-egzistencijalističke snage, jer onda bismo samo dobili estetski lep film i ništa više. Gruzijskom reditelju i to polazi za rukom i on Kukuruzno ostrvo stvara kao film od slika koje gotovo intuitivno deluju na ljudski mozak. Nešto slično uradio je i mađarski reditelj Bela Tara u egzistencijalističkom filmskom klasiku Torinski konj, s razlikom da je film Bele Tara sazdan od mnoštva dugih, sumornih produženih kadrova, dok Ovašvilijev film odlikuje bresonovski minimalizam.

Priča o dedi i devojčici koji su naselili maleno ostrvo kako bi obezbedili zimske zalihe kukuruza ima i mitsko utemeljenje, pošto se u filmu vrlo jasno uočava kult Zemlje. Daleko od tokova moderne civilizacije ovi ljudi imaju potpuno drugačije poimanje sveta od savremenog čoveka. Oni zemlju ne vide kao vlasništvo jedne ili druge države nego je doživljavaju kao Majku Xraniteljku obezbeđenu dobrom Tvorčevom voljom. Samo postoji mali problem – ni deda ni devojčica nisu dorasli težačkom poslu. Jedno je prestaro da bi ga vršilo, dok je drugo premlado za teške ruralne poslove. Vrlo su emotivni i snažni naturalistički opisi poljoprivrednog rada na ostrvu zarad jednog tovara kukuruza, što ovaj film dovodi u vezu sa klasikom japanskog novog talasa – filmom Kaneta Šinda Golo ostrvo (1960).

Povezanost ljudi sa Majkom Zemljom najbolje se ogleda u analognom sazrevanju i odrastanju devojčice i kukuruza. Ovakve slike su česte u narodnim predanjima i mitskim predstavama sveta, s tim da je devojčica, okružena navalentnim i znatno starijim vojnicima, smeštena u milje u kom ona ne može da prati svoje prirodne nagone, pa je prinuđena da ih suzbija i krije. Za mitske predstave sveta i kult prirode izuzetno je značajno i ciklično ponaljanje, koje se ogleda u teoriji da mlado uvek iznova nasleđuje staro, što pažljivi reditelj nije propustio da unese u svoj film.

Na kraju, mora se obratiti pažnja na izuzetan doprinos direktora fotografije Elemera Ragaljija, bez čijeg darovitog oka ne bi bilo moguće vizuelno savršenstvo filma. Takođe, mora se pohvaliti i odlična gluma (Iljas Salman, Marijam Buturišvili), koja je zbog specifične kompozicije filma morala biti savršena kako bi film uspeo. Sve u svemu, film Kukuruzno ostrvo je zaista jedna lepa i osvežavajuća pojava na svetskoj filmskoj sceni.