Kultura

Nehumani čuvari civilizacije

Autor: Ivan Bazrđan

Želimir Žilnik, „Destinacija Srbistan“

„Naš odgovor je jasan: Mi želimo da Evropa ostane evropska!“, mađarski premijer Viktor Orban

Prva asocijacija kada se spomene ime Želimira Žilnika je svakako „crni talas“, koji se javio kao revolucionarni fenomen u našoj kinematografiji tokom šezdesetih i sedamdesetih godina. Svi reditelji (Živojin Pavlović, Aleksandar Saša Petrović, Puriša Đorđević, Dušan Makavejev, Želimir Žilnik...) koji su činili ovu neveliku, od strane tadašnje vlasti vrlo negativno određenu skupinu umetnika, morali su da istrpe višegodišnje, ili čak višedecenijske zabrane prikazivanja svojih umetničkih dela. Do ovakvog beskrupuloznog odnosa vlasti prema njima najviše je došlo iz razloga što su oni bili jedni od retkih koji su se usudili da nakon Drugog svetskog rata zagrebu ispod blistave površine, koja je trebalo da služi kao maska za što bolje predstavljanje naše države, i prikažu u kakvom je zaista položaju bio običan čovek tadašnje Jugoslavije.

Kao jedan od najistaknutijih predstavnika „crnog talasa“, Želimir Žilnik je uvek važio za reditelja koji je svojim filmovima umeo da zatalasa i isprovocira učmalu i monotonu sredinu. Takvu reputaciju je najviše stekao zbog filmova „Rani radovi“, „Nezaposleni ljudi“ i „Crni film“, a to mu je pošlo za rukom i sa novim dokumentarnim filmom „Destinacija Srbistan“.

Dok sam pre nekoliko meseci gledao ovaj film nisam ni slutio šta će se sve izdešavati u neposrednoj okolini Srbije, te je stoga ovaj film znatno akutelniji za gledanje i tumačenje. Da pojasnim − film vrlo verodostojno prikazuje slike iz života islamskih i afričkih emigranata (Sirija, Jemen, Avganistan, Somalija, Irak, Libija, Nigerija, Gana...) koji dolaze i prolaze kroz Srbiju tražeći neko srećnije parče neba, a sve uglavnom usled rata koji neprekidno besni u njihovim domovinama. Sa skorašnjim postavljanjem ograde na granici Srbija−Mađarska ovaj film dobija jednu potpuno novu dimenziju.

Naime, kroz istoriju čovečanstva zid je imao višestruku ulogu – njime se simbolički štitilo od demona i nečistih sila, kao i od neprijatelja koji su pretili da ugroze živote stanovnika sa njegove druge strane. Međutim, danas to nije slučaj. Danas, u savremenom dobu čije se vrednosti zalažu za poštovanje svakog pojedinca i doživljavanje sveta kao slobodnog zajedničkog prostora, postavlja se pitanje čemu bi zid trebalo da posluži, to jest, dovodi se u pitanje njegova svrha i postojanje. Danas ljudi naterani nevoljom i blizinom smrti traže zbeg u razvijenim zapadnim zemljama uzdajući se u njihovu ,,humanost“ i ,,čuvenost“ po tome što žele da pomognu bližnjem svom. Ali, izgleda da sve te nacije, koje preko svojih izuzetno razvijenih propagandnih mašinerija stvaraju o sebi bajkovitu sliku, nimalo ne brinu o ovim zaista duboko nesrećnim i izmučenim ljudima. Žilnik veoma uverljivo u svom filmu prikazuje živote azilanata koji neprestano pokušavaju da uđu u neku od razvijenih evropskih država, a koji, umesto da budu primljeni i zbrinuti, bivaju odmah uhapšeni i pritvoreni po zatvorskim ćelijama, sve do trenutka kada se ponovo deportuju u Srbiju. Interesantno je, na primer, što siromašna zemlja poput Srbije, koja je za sto godina prešla put od najslavnije zemlje u Evropi do sada sigurno jedne od najomraženijih nacija sveta, azilantima omogućava nesmetano kretanje, a mnogima od njih, u granicama mogućnosti, topao smeštaj i hranu. Kako je to moguće da Srbi, koji trenunto važe za jedan izuzetno svirep, brutalan i etnički netolerantan i zaostao narod, pokazuju empatiju prema emigrantima, koji su, možete misliti, čak i drugačije veroispovesti?

Žilnik gradi radnju svog filma oko jednog prihvatilišta azilanta u Tutinu i kroz nekoliko priča ljudi sa različitih prostora pokušava da objedini sliku i stanje u kome se emigranti nalaze. Takođe, da film ne bi bio previše sumoran i za mnoge negledljiv, Žilnik uspešno uvodi preko potrebne elemente humora koji, u kombinaciji sa pesmom Meha Puzića „Moj brate u tuđini“, daju filmu na dinamičnosti i smehovnosti..

Bilo bi lepo uporediti ovaj film sa filmom „Strah jede dušu“ (1974) Rajnera Vernera Fasbindera koji na maestralan način ilustruje kakve sve predrasude i negativne stereotipe grade, u ovom slučaju Nemci, u odnosu na pripadnike drugih nacija koji su došli da rade kod njih u zemlji. Još jedan, možda ne tako ozbiljan, ali zbog toga ne manje značajan, jeste film ,,Mačeta“ Roberta Rodrigeza, koji, uporedo sa pričom o svom heroju, plasira i priču o beskompromisnom senatoru, kandidatu za predsednika, koji očekuje podršku svojih sunarodnika zbog činjenice što će, ako postane predsednik, nemilosrdno kažnjavati svaki pokušaj Meksikanaca da pređu granicu i uđu u SAD.

Gde treba tražiti razlog za ugasnuće humanosti? Ja mislim da je najveći krivac za globalnu nehumanost civilizacija koja počiva isključivo na materijalističkim princima. Nijedan dobrostojeći građanin Evrope nikada neće želeti da se odrekne svog kolača, niti makar i jednog njegovog dela, jer mu je taj kolač sve u šta on veruje u životu. Na svu sreću, mi u Srbiji još uvek nismo ni blizu da imamo svoj kolač, a kao što vidimo možda je duhovna cena koju treba platiti za taj kolač previsoka. Modernog čoveka više ne zanimaju osećanja drugog čoveka, njega samo interesuje, što bi rekao Miloš Crnjanski u „Romanu o Londonu“, „koliko ko vredi“. Zato se ta nehumana materijalistička civilizacija grčevito brani od svih onih koji bi makar malo mogli da naruše njihovu uljuljkanost i bezbednost. Na kraju, treba se još samo setiti da su i Jevreji u „Varšavskom getu“ bili ograđeni bodljikavom žicom i zidom.