Kultura

Fotografije sa svrhom

Autor: Ivan Bazrđan

Vim Venders, Hulijano Ribeiro Salgado: So zemlje

Vi ste so zemlje; ako so obljutavi, čime će se osoliti? Ne vredi više ni za šta, nego samo da se izbaci i da je ljudi izgaze.

(Jevanđelje po Mateju 5:13)

Vim Venders svoj dokumentarni film So zemlje, koji je ujedno i biografija poznatog fotografa Sebastjaa Salgada, započinje etimološkom analizom reči fotografija koja svoje poreklo vuče od grčkih reči fotos i grafein, što bi u bukvalnom prevodu značilo slikanje pomoću svetlosti. Na taj način Venders bliže determiniše fotografski zanat, koji u 20. veku preuzima primat u odnosu na slikarstvo zbog izvesnog zaokreta u savremenoj umetnosti, ali i zbog mnogobrojnih tehničkih prednosti. Tako, danas, kada je savremeno slikarstvo većini ljudi nedostupno i nerazumljivo, fotografija se pojavljuje kao vodeća slikarska disciplina, koja nam nesebično prikazuje socijalne prilike i stanje u društvu. Svakako, jasno nam je da ne može svako biti dobar hvatač vremena i da to neki ljudi rade mnogo bolje od drugih. Sebastjao Salgado, po viđenom u filmu So zemlje, svakako je jedan od najboljih u svom poslu.

Film prati cikličan tok Salgadovog života, od njegovog ranog detinjstva na velikom očevom imanju u Brazilu, preko školovanja i umetničkog razvoja u Parizu, pa do ponovnog povratka pod stare dane na očevo imanje. Iako je Salgado završio ekonomski fakultet, vrlo brzo je shvatio da to nije zanimanje kojim bi želeo da se bavi čitavog života i hrabro se odlučio da napusti vrlo isplativ bankarski posao zarad ostvarivanja svog sna, koji je bio da postane profesionalni fotograf. Na ovakvu odluku naterala ga je njegova vagabundska i avanturistička duša, kao i bezrezervna podrška žene Lelije, ali i visoki humanistički nazori da sve nedaće i muke čovekove postanu dostupne i vidljive posredstvom njegovih fotografija.

U filmu srećemo samo pet ličnosti: Salgada, njegovog istoimenog oca, ženu Leliju, Vima Vendersa i Salgadovog sina Hulijana, koji je, kao i Vim Venders, reditelj, te stoga ova dva umetnika zajedno režiraju i po potrebi vrše ulogu naratora u filmu. Umesto mnogobrojnih ličnosti, koje bi verovatno okupirale svaki drugi film, u ovom filmu povlašćeno mesto i glavna reč data je zapanjujućim Salgadovim fotografijama, koje, propraćene višestruko korisnim Salgadovim komentarima o trenutku i uzroku nastajanja, progovaraju novim dimenzijama i oblicima.

Pregled Salgadovog širokog fotografskog opusa počinje sigurno jednom od najboljih i najznačajnih fotografija, u, sada ne već tako kratkoj, skoro dvestagodišnjoj, istoriji ove zapažene umetničke discipline. To je fotografija rudnika zlata Sijera Pelada u Brazilu koja, na prvi pogled, najviše podseća na predstave i vizije pakla Hijeronimusa Boša, ili možda čak, svojom stepenastom strukturom, na Vavilonsku kulu Pitera Brojgela Starijeg. Zapanjujuća je sličnost prostora sa Salgadove fotografije sa Bošovim prikazima gorućih i crnih rupa koje su prepune izmučenih i vrištećih ljudi. Salgado ovako pokazuje da, iako mnogi ne žele u to da poveruju, pakao na zemlji zaista postoji. U kreiranju jedne ovakve fotografije velikog udela je imalo i Salgadovo ekonomsko obrazovanje, koje mu je omogućilo da puno bolje razume globalno tržište, trgovinu i industriju, te je tako ovaj nesvakidašnji fotograf tokom svoje višedecenijske karijere uvek bio na pravom mestu.

Tokom osamdesetih godina Salgado postaje jedan od vodećih svetskih fotografa, što mu omogućuje znatno veću manevarsku širinu za kreiranje raznovrsnih projekata, koji će pažljivo biti pripremani po nekoliko godina. Prvi Salgadov značajan projekat nosi naziv Druge Amerike u kom on putuje po zaostalim i izrazito ruralnim predelima Brazila, Meksika, Perua. Ovim ciklusom fotografija Salgado nastoji da nam pokaže užasnu situaciju seoskog stanovništva (ovi ljudi su popularno nazivani seljaci bez zemlje, jer su vekovima ropski obrađivali zemlju koja nije njihova)  u predelima  koji se nimalo nisu izmenili od srednjovekovnog feudalnog doba.

Nakon projekta posvećenog Južnoj Americi, Salgado se sredinom osamdesetih seli u Afriku koju u to vreme pogađaju velike suše. Usled nedostatka hrane i vode, ljudi su prinuđeni na migracije i potragu za plodnijim i bogatijim krajevima, pa tako ovi Salgadovi ciklusi nose nazive Glad i Seobe, kao i poznati roman Miloša Crnjanskog. To nije jedina sličnost između ova dva autora – kada Salgado govori o pravljenju portreta i određivanju onoga šta bi portret trebalo da predstavlja, njegov stav najbliži je definiciji  portreta, to jest autoportreta, koju Miloš Crnjanski daje u Romanu o Londonu. Naime, Miloš Crnjanski kaže da nema većeg romana na svetu od Rembrantovih autoportreta koji kod posmatrača izazivaju stravičan osećaj prolaznosti. Crnjanski nije jedini srpski umetnik sa kojim možemo uporediti Salgada, već se paralela može povući i sa Ivom Andrićem i njegovim čuvenim esejem Razgovor sa Gojom. U njemu Andrić kaže da je vrlo važno da umetnik zna da kada pravi portret kako da upečatljivo izdvoji prikazani lik od okoline koja ga okružuje, jer će, ako to ne uradi, što bi rekao S. Salgado, nastati samo puka reprodukcija viđenog, a ne vrhunska fotografija ili slika. Cikluse Glad i Seobe karakterišu stravične fotografije isušenih i kolerom zaraženih ljudi za koje smrt predstavlja jedini spas i izbavljenje. Najužasnije što se tiče ovog ciklusa je Salgadova konstatacija da ovakvo stanje nije toliko izazvano prirodnom katastrofom koliko nepravednom ekonomskom raspodelom, to jest, na prost jezik prevedeno, bogati neće da daju novac siromašnim, već ih, kako bi rekao Mišel Fuko, puštaju da umru.

Na ove cikluse nadovezuje se i projekat Egzodus, čija je glavna tema progon i sudbinu izbeglica koje beže od ratnog vihora. Okosnicu ovog projekta čine fotografije stravičnog masakra koji se desio tokom građanskog rata u Ruandi vođenog između Tutsija i Hutua 1994. godine, što je veoma verodostojno prikazano i u kultnom filmu Terensa Džordža Hotel Ruanda. Pored građanskog rata u Ruandi i bekstva nekoliko stotina hiljada ljudi u susedni Kongo, ovaj ciklus sadrži i potresne fotografije koje prikazuju progon srpskog stanovništva iz Hrvatske, kao i razne strahote iz rata u Bosni. Nakon ovog ciklusa Sebastjao Salgado se potpuno razočarao u ljude i ljudsku rasu koju smatra za izrazito animalnu i ekstremno nasilnu. On dolazi do sličnog zaključka do kog dolazi i Dušan Kovačević u svojoj drami Sabirni centar, a to je da je istorija čovečanstva istorija ratova i nasilja.

Pošto se razočarao u celokupni ljudski rod, koji treba da bude Zemljina so, Salgado napušta fotografiju i vraća se na svoje imanje u Brazil kako bi mu vratio nekadašnji sjaj. Tek nakon nekoliko godina Salgado odlučuje da se vrati fotografiji, ali, iako je prvenstveno slavu stekao kao društveno-socijalni fotograf, Salgado više ne želi da fotografiše ljude, već se okreće fotografisanju prirode (projekat Postanje). Ovakav rasplet okolnosti svedoči o Salgadovoj dubokoj emotivnoj i moralnoj vezanosti za svoje zanimanje.

Nakon odgledanog filma So zemlje možemo samo reći da u doba kada smo preplavljeni hiljadama besmislenih fotografija koje se svakodnevno poput pacova kote na društvenim mrežama, lepo je pogledati fotografije čoveka koje, pored estetske, imaju i izuzetno visoku etičku svrhu.