Kultura

Poučiteljno slovo o tome kako još uvek snimamo dobre filmove, samo ne želimo da ih gledamo

Autor: Ivan Bazrđan

Vuk Ršumović, ,,Ničije dete“

Lepo je izaći zadovljan iz bioskopa nakon nekog novog domaćeg filma. Ovo kažem, jer nije potrebno posebno naglašavati bledu sliku koja izbija iz srpskih kinematografskih ostvarenja snimljenih u proteklih nekoliko godina. Za takvo stanje najviše je odgovorno Ministarstvo kulture Republike Srbije koje, za našu kinematografiju, ne želi da da ni prebijene pare, te stoga ne treba da čudi što većina ovde snimljenih filmova nema potreban kvalitet kojim bi se probili na svetsku filmsku scenu. Ali, takođe, mislim i da bioskopska publika ima velikog udela u tome, jer, što bi rekao Miloš Crnjanski, izgleda da se ukus menja.

Menjanje ukusa najbolje se da uočiti na primeru bioskopskih repertoara − veoma loš film, ,,Gorčilo, jesi li to došao da me vidiš“, prikazuje se puna tri meseca svakodnevno, dok je znatno bolji, za našu istoriju bitniji i umetnički kvalitetniji, film ,,Enklava“ skinut sa repertoara novosadskog sinepleksa nakon nepunih mesec dana. Jasno nam je da mašinerija za pravljenje novca poput nekog sinepleksa nikad ne bi prestala sa emitovanjem filma dok on donosi zaradu, a film zaradu donosi samo dok neko dolazi da ga gleda. I tako, dok ,,Gorčilo, jesi li to došao da me vidiš“ tri meseca puni bioskopske sale i blagajne, film ,,Ničije dete“ biva prikazan u utorak uveče, kada su karte najeftinije i samo desetak dana nakon bioskopske premijere, u polupraznoj najmanjoj sali novosadskog sinepleksa. Publika se ne može opravdati da nije čula za ovaj film, jer je bio vrlo dobro izreklamiran proporcionalno uspehu koji je ostvario na prošlogodišnjoj Mostri.

Takođe, ni nedostatak novca za kartu ne može se uzeti kao izgovor za negledanje ovog filma, jer su sale za neke druge projekcije prepune. Čini nam se da danas niko i ne želi da pogleda neki dobar film. Izgleda da sada svi odlaze u bioskop, koji je nekad predstavljao jaku kulturnu uporišnu tačku, samo radi puke zabave i provoda. Bioskop više ne predstavlja mesto na koje se dolazi radi sticanja nekog novog znanja i iskustva, nego više predstavlja prostor poput kafića, koji omogućava da se tu gricne i popije, malko proćaska i na kraju, zašto se uz sve to iće i piće i dobar razgovor, ne bi pogledala neka melodramatična limunada, koja nimalo neće opteretiti nečiji um. Slično misli i glumački bard Džek Nikolson, koji je u proteklih sedam, osam godina snimio samo  dva filma, a glavni razlog za to jeste, kako on kaže, što danas mladi jedino žele da gledaju filmove koji su bez pravih emocija i poruka, a prepuni bombi, eksplozija i specijalnih efekata.

Zbog svega ovog u Srbiji se (stanje filmske umetnosti i na globalnom nivou nije nešto puno drugačije, samo nas, ovaj put, prvensteno zanima naša zemlja) vrlo retko snimaju dobri filmovi, a i kada se snime, ne budu dočekani na pravi način, jer, prema rečima sada već kultnog italijanskog reditelja Paola Sorentina (,,Velika lepota“), koja je svrha snimanja filmova, ako niko ne želi da ih gleda. Malko se odužilo uvodno slovo za ovaj  film, ali mislim da ovaj tekst nije ni mogao ni trebao da počne na drugačiji način.

,,Ničije dete“ je debitantski igrani film Vuka Ršumovića koji je odlično primljen na  prošlogodišnjem festivalu u Veneciji, gde je pokupio nekoliko prestižnih nagrada u okviru programa ,,Nedelja međunarodne filmske kritike“. Značaj ovih nagrada još je i veći kada se u obzir uzme podatak da je poslednje srpsko ostvarenje, koje je bilo uvršteno u ovaj program venecijanskog festivala bio film Predraga Antonijevića ,,O pokojniku sve najlepše“ iz 1984. godine. Kvalitet Ršumovićevog filma prepoznat je i na FEST-u, gde je proglašen za najbolji srpski film na festivalu.

Prvenac Vuka Ršumovića možda najviše podseća na filmove čuvenih belgijskih sineasta braće Darden, koji najčešće problematizuju odrastanje odbačene i društveno nepoželjne dece (,,Dečak s biciklom“, ,,Dete“, ,,Rozeta“, ,,Sin“). Poput braće Darden i Ršumović želi da prikaže tešku i mukotrpnu socijalizaciju odbačenih, ali on ide i korak dalje od njih, pošto glavni junak njegovog filma nije obično dete, već jedno potpuno divlje biće. Svakako najgore mesto za pokušaj da se u nekome probude ljudske osobine i čovečnost je dom za nezbrinutu decu. Bilo bi lepo uporediti ovaj film i sa klasikom Vitorija de Sike ,,Čistači cipela“ (1946), koji na odličan način prikazuje odrastanje i odnose među decom u državnim socijalnim ustanovama. Ipak, suprotno svim očekivanjima, divlji dečak će polako osećati potrebu za socijalizacijom i od jednog potpuno animalnog stvorenja postepeno će primati obrise i osobine pravog ljudskog bića. Film je još interesantniji za gledanje kada se u obzir uzme  podatak da je okosnicu za pisanje scenarija Vuk Ršumović pronašao u istinitoj priči o dečaku iz Bosne odraslom uz vukove, kog su pronašli lovci i predali ga socijalnoj službi koja ga šalje u beogradski dom za nezbrinutu decu.

Očovečenje i odrastanje divljeg dečaka, kome su socijalni radnici dali ime Haris Pućurica, čisto da bi imali kako da ga podvedu u arhivu, čini i glavni deo radnje ovog filma koja teče linearno. Haris Pućurica, u domu prozvan Pućke, nakon nekoliko provedenih godina u domu i sprijateljivanja sa domskom decom biva pozvan po početku građanskog rata natrag u Bosnu, jer, njegovo ime, koje nije birao, niti su mu ga roditelji dali, govori da on pripada muslimanskoj etničkoj zajednici. Da ime nije samo običan skup nasumično izabranih slova ustanovio je i Ivo Andrić, koji je tvrdio da bi pisao puno slobodnije i bolje da ga njegovo ,,prokleto vlastito ime ne obavezuje“.Tako će se jedno dete prirode, koje je naviklo da stalno hoda boso i golo, naći u vihoru rata. To drugima neće smetati da mu daju pušku u ruke i gurnu ga na prve linije fronta. Prvo preplašen, a potom i napušten, Haris će shvatiti da život ratnika nije za njega, pa će pokušati da se vrati tamo odakle je potekao, u prirodu. Međutim, ni u prirodi za njega više mesta nema, pošto on više nije divlje biće, već je sada predstavnik ljudske civilizacije, koja stoji u jakoj antitezi sa prirodom. Raskol između Pućketa i prirode reditelj vrlo lepo prikazuje kroz simbolički jaku sliku ponovnog susreta sa vukom, koji mu sad, nakon što je Pućke proveo par godina među ljudima, okreće leđa i odlazi.

Na kraju, treba još pohvaliti odličnu rolu mladog Denisa Murića, koji je za vrlo kratko vreme ostvario dve zapažene uloge – u ,,Enklavi“ i ,,Ničijem detetu“. Takođe, treba ukazati i na izvesne sitne nedostatke, koje ovaj film ima. Pod tim prvenstveno mislim na dijaloge u filmu, koji su ponekad nemotivisani, nedovoljno izbrušeni i sa nepotrebnom dozom patetike. Sve u svemu, ovaj film Vuka Ršumovića pokazuje da je i sa oskudnom opremom i malom glumačkom ekipom moguće napraviti film visoke umetničke vrednosti. Nadam se da će oni koji su u mogućnosti da izmene očajnu situaciju u našoj kinematografiji shvatiti da se svoja zemlja ne može dobro predstaviti mlakim pričicama, nego samo onim ostvarenjima koja se odlikuju visokim etičkim i estetskim načelima.