Kultura

Ja, Bendžamin Klementajn

Filip Vukotić, Kosjerić

U intervjuu iz 1993. godine, govoreći o vraćanju značenja rečima Milan Mladenović će reći da reči gube značenje u odnosu na onog ko ih izgovara, tako da se mnoge stvari trenutno ne mogu objasniti rečima već samo srcem. Ako čujete reči poput ljubav, grad, reč, korak, poljubac, bol, noć tako ogoljene ili u vezi sa drugim rečima, bez obzira na smisao, bez obzira na ideju koju te reči nose, doživljaj svake od njih, ili celine, zavisiće pre svega od načina na koje su one izrečene. U jednom slučaju ljubav bi se mogla daviti u „sapunici“, u drugom davljenje bi bilo tu reč (ljubav) ne izgovoriti. Više od vek i po za svetsku poeziju/poeziju sveta, reč je ideja kojom se ideja o reči naslućuje ili nagoveštava ili definiše. Reč je uvek na međi značenja, a prava poezija otvara mogućnosti za više tumačenja.

Traganje za idejom ili smislom može dovesti, i dovodi prilično često, do artificijelnosti, patvorenosti, silovanja smislom... pa poezija tako postaje sama sebi balast. Ponekad poezija pronalazi spas u preterivanju i upotrebi „opštih mesta“. Ponekad poezija biva „sladunjava“, ali „spašena“. U svom ogledu „Artir Rembo“ baveći se upravo „opštim mestima“ u Remboovoj poeziji i njegovoj univerzalnoj duši, Sreten Marić će zapisati: A Francuzi uopšte boluju od sentimentalizma. (...) Sentimentalac je Apoliner, sav inspirisan šansonom (...); Prever je postao najčitaniji pesnik Francuske modernizujući Misea. Uostalom, svaki je čovek sentimentalac i, hvala bogu, samo to mnogo smeta poeziji, jer je ona opora. Francuzi se brane od sentimentalizma raznim antikonformizmima i hermetizmima, Nemci filozofijom, Englezi teologijom; nas od toga verovatno život brani.

Slučaj je hteo da Bendžamin Klementajn postane neko pred čijim će sentimentom spustiti gard najpre, upravo „najbolećiviji“, Francuzi, a potom, kao sa olakšanjem, i svi ostali. O Klementajnu već se ispreda mit, mitovi i čitava mitološka struktura. A ovde nije reč o konjima i prašini, a i ukoliko jeste onda o onoj zvezdanoj. Najmlađi od petoro dece roditelja emigrantskih potomaka. Crnac na severu Londona. Odbacivanje od prijatelja. Rano napuštanje škole. Česte posete biblioteci. Vilijem Blejk. T.S. Eliot. Neuspešan povratak školovanju. Sukob. Sa roditeljima. Prijateljima. Sobom. Odlazak u Pariz sa 19 godina. Spavanje na ulici. U metrou. Sviranje gitare i prvi novac. Na ulici. U metrou. Barovima. Rođendanskim zabavama. Klavir. Pravo vreme i pravo mesto. Pesma Cornerstone. Snimanje. I sentimentalno putovanje može da počne.

Od EP-ja Cornerstone iz 2013. godine Bendžamin Klementajn nosi teret Nine Simon i Antony and the Johnsons s razlogom i bez potrebe. Naime, poređenje sa Ninom Simon i Entonijem je prepoznavanje samo delova Klementajnovog mozaika koji su jak i lični pečat ova dva velika umetnika do čijih visina je Klementajnu neophodno još mnogo, što je opet u nekom smislu pogrešno na taj način se odnositi prema njegovoj muzici. Klementajn je crn kao i Nina Simon. Klementajn upotrebi poneku frazu kao Entoni, ali pre, reklo bi se, prema prirodi sopstvenog glasa nego po ugledanju. I biću tvrdoglav da tvrdim da je to sve što ima veze sa njima kao direktnom uticaju, ako ga je uopšte u početnom stadijumu i bilo i ako ga ima i sada, naročito kada je Entoni u pitanju.

Početkom godine nakon dva EP-ja (drugi je Glorious You iz 2014. godine) Klementajn napokon objavljuje i svoj prvi album At Least for Now koji je izazvao podeljena mišljenja i kod publike i kod kritike. Najčešća zamerka odnosi se na nerazvijanje muzičkog izraza od pesme do pesme; na monotoniju koja iz jednog takvog pristupa može proisteći. Međutim, minimalistički pristup sviranju klavira, bez obzira da li je on posledica trenutnog umeća, namere, ili prosto slučaj, u svemu je u saglasju sa pričom koju Klementajn pripoveda. Ceo album je jedan sentiment koji je duboko proživljen i koji se sada reflektuje bez ikakve pompe, upravo čuvajući dostojanstvo sopstvenog iskustva i samosvesti. Klavir je bilo Klementajnovog glasa kao ekspresije njegove poezije koja je dovoljno otvorena, neophodno hermetnična, toliko da dozvoljava poistovećivanje i igru sa nagoveštajima. At Least for Now je album koji se ne doživljava intelektom, niti se tako tumači. At Least for Now je album intelekta srca. (Čist sentimentalizam.)

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)