Ovaj posmatrački dokumentarac prati godinu dana u životima dvoje inspirativnih učitelja u jedinoj osnovnoj školi sa internatom u Irskoj. Hedforft, škola ne mnogo različita po izgledu od kultnog Hogvortsa iz Harija Potera, sa svojim zgradama iz 18. veka, sa tajnim vratima i magičnim šumarcima, već 46 godina je dom Džonu i Amandi Lejden i pozadina njihovih izuzetnih karijera. Za Džona je rok muzika još jedan od predmeta uz matematiku, engleski, veronauku i latinski. On neguje posebnu vrstu mladalačke revolucije podučavajući odgovornost i nezavisnost u podjednakom odnosu, umotane u hevi metal ili pop, podstičući decu da u školskom podrumu – rok klubu sviraju šta god žele. Za Amandu ključ za vezu sa decom je knjiga i ona koristi sve načine da ulovi mlade umove. Deca sede kao paralisana kada ih ona povede na čarobna putovanja sa fantastičnim junacima iz najrazličitijih priča.

Niasa Ni Kinon je režirala i kao nadahnuti i sveprisutni snimatalj, a Dejvid Rejn je pored produkcije i režije imao težak zadatak da diskretno prateći Niasu snima zvuk. „Želeli smo da snimamo godinu dana život u školi, samo da pratimo i posmatramo, bez intervjua, bez božjeg glasa koji vodi publiku… Znali smo da za nas to znači potpuno utapanje da bismo dobili pristup intimnosti koju smo želeli da uhvatimo.”

IDFA 2016 | Trailer | In loco parentis from idfa on Vimeo.

Izvor: 7 veličanstvenih

Sadašnjosti u kojoj priča bez reči svoju minuciozno satkanu priču Stonis pridodaje još jedan važan sloj, sloj dugih vremenskih tokova. Ovaj film ponire duboko u vreme i u spojevima prošlosti i sadašnjosti gradi potpuno nove, poetske i vanvremenske relacije. Audrius Stonis je jedan od najznačajnijih evropskih autora upravo po tom složenom tkanju vremena u svojim filmovima i zadivljujućem osećanju da se kroz prostore, ljude, događaje i fenomene prelamaju i slivaju svi prethodni duboki i veoma daleki odbljesci vremena koje on zadivljujuće dokumentuje.

Autora je privukla činjenica da je žena glaciolog njegova zemljakinja: „Veoma je neobično da žena iz Litvanije istražuje led na udaljenom Tjen Šanu, na kraju sveta, bez ikakve veze sa ostatkom sveta. Naučnica Aušra, živeći visoko u planini, u drvenoj kući kraj ogromnog glečera, svakog jutra i večeri, leti i zimi, radila je tokom mnogo godina merenja i slala ih u kontrolni centar u Alma Ati. Dala je čitav svoj život posmatranju glečera u Kazahstanu.

Izvor: 7 veličanstvenih

Autor diskretno i postepeno upliće svakog protagonistu u razmišljanje pred kamerom o kadru, sceni, temi i filmu koji nastaje i iz tih uputstava, predstava, pobuna i slaganja kreira stilski različite tokove, čini se, tačno po meri svakog junaka. Priče su o njima, i njihove i Janekove, a sve zajedno, sjanim montažnim preplitanjem, to postaje razbarušeni eksplozivni film u rasponima od šapata do urlanja, od nežnih intimnih situacija do bučnih, ritmičnih spotovskih epizoda i zabavnih kratkih filmova u filmu.

Neposredan i osećajan, Luka ima izraziti smisao za humor; on voli filmove i piše scenarija. Pijanistički virtuoz, Denis, sposoban je da svira zahtevne klasične kompozicije; on je i neverovatno inteligentan i načitan. Majda voli da repuje i ne stidi se zbog toga; njeni hrabri stihovi razotkrivaju njeno okruženje razoružavajućom tačnošću. Marjamka može da priča duge priče na engleskom, a njen neumorni brat Ahmed je neuobičajeno prijatan. Petoro izuzetne dece koje je društvo trajno i nimalo laskavo označilo kao „autistične”.

Poznati češki dokumentarista ovom jedinstvenom autorskom vizijom izaziva nas da jednom zauvek prestanemo da posmatramo autizam kao medicinsku dijagnozu i da pokušamo da ga razumemo kao fascinantan način mišljenja koji je nekad izuzetno teško dešifrovati. Jer ko je taj koji određuje šta je normalno – živeti u stalnoj jurnjavi ne obazirući se na apsurdnost modernog života ili tužno tražiti red, mir i spokoj u svetu?

Miroslav Janek je autor koji ističe značaj dugih procesa u kojima nastaju njegovi sjani dokumentarci dijaloga i interaktivnog kreiranja: „Navikli su se na mene i nesvesno su mi nudili mnogo zanimljivih situacija… Fokusirao sam se na magiju i misteriozan način razmišljanja autističnih”.

Normal Autistic Film trailer from Taskovski Films on Vimeo.

Izvor: 7 veličanstvenih

„Homo sapiens” je film o krhkosti ljudske egzistencije i kraju industrijskog doba i o tome šta znači biti ljudsko biće. Šta će biti tragovi vrste koju zovemo homo sapiens i kojoj pripadamo? Prazni prostori, ruševine, gradovi sve više obrasli vegetacijom, asfalt koji se raspada: prostori koje trenutno naseljavamo, kad ljudi u njima ne bude. Sada napušteni i u propadanju, postepeno preuzimani od prirode od koje su bili oteti ne tako davno. „Homo sapiens” je oda čovečanstvu viđena kroz mogući scenario budućnosti.

O ovom sjajnom radu Gajrhalter govori: „Ovo nije prvi film u kojem naraciju konstruišem samo kroz slike. Ovo je samo prvi u kome nema ljudi. „Homo sapiens” je možda najviše fotografski od svih mojih filmova… Za mene je to vizija mnogo bliža fikciji”.

Izvor: 7 veličanstvenih

„Izgaranje” je doslovno drama o životu i smrti. Tokom dve godine belgijski režiser Žerom le Mer je pratio članove hirurške jedinice jedne od najvećih bolnica u Parizu. Neprekidno izloženi drastičnom stresu, s manjkom osoblja i sa striktnim restrikcijama budžeta, zaposleni se bore između sebe za resurse, dok uprava postavlja sve strože kriterijume efikasnosti i profitabilnosti. Širom Evrope izgaranje (burn out) dostiglo je razmere epidemije među zaposlenima u javnom i privatnom sektoru. Da li ćemo završiti ubijajući sami sebe? Ili ćemo biti u stanju da pronađemo smisao i radost u radu?

„Naš moderni svet pretvorio je bolnice u fabrike zdravlja, a pacijente u objekte”, svedoči Žerom le Mer. „Efikasnost, produktivnost, učinak – ovo je svuda postala mantra za menadžere. Decenijama smo znali šta se dešava ako životinje izložimo stresu: one će kad-tad pojesti jedna drugu. Ali šta se dešava kad izložimo ljude velikom stresu?”

Burning Out - Trailer from CAT&Docs on Vimeo.

Izvor: 7 veličanstvenih

Sa precizno postavljenje distance, koju sam određuje i nikad je ne prelazi, Loznica otkriva fenomen koji nas intrigira i provocira, podjednako koliko i zbunjuje. Film u kojem autor vrhunskim postupcima izuzetne fotografije, kamere, montaže i režije stvara uzbudljivi esej ispunjen tenzijom koja gledaoca pretvara u zainteresovanog nemog svedoka i zapitanog učesnika.

Postoje mesta u Evropi koja čuvaju bolna sećanja na prošlost – fabrike u kojima su ljudi pretvarani u pepeo. Ta mesta sada su memorijalni kompleksi otvoreni za posetioce i primaju hiljade turista svake godine. Ime filma je preuzeto od istoimenog romana jednog od najznačajnijih savremenih pisaca s kraja XX i s početka XXI veka, V.G. Zebalda, koji je posvećen sećanju na Holokaust.

Loznica je napisao: „Šta radim ovde? Šta svi ovi ljudi rade ovde krećući se u grupama od jednog objekta do drugog? Razlog koji leti dovodi hiljade ljudi da provedu svoje vikende u bivšim koncentracionim logorima je jedna od misterija ovih memorijalnih kompleksa.” Film je pokušaj autorskog razmatranja te misterije.

Izvor: 7 veličanstvenih

„HELLO I AM DAVID!” je prvi dokumentarac o ovom vanserijskom pijanisti, vunderkindu čija je karijera delovala nedvosmisleno završena posle drastičnog nervnog sloma. A onda, kroz isceljujuću snagu muzike i njegovu veliku ljubav za suprugu Džilijen, Dejvid Helfgot je pronašao put natrag u normalan život i na koncertni podijum. Ovaj majstorski napravljen film, vrhunske kamere, zvuka i montaže, omogućava nam da se uverimo u neodoljivo zaraznu strast i impulsivnost Dejvida Helfgota. Kao pijanista on svira samo ono što oseća, a kao osoba govori bez ograda ono što misli i dodiruje ljude u bukvalnom smislu reči.

Pročišćen i neposredan, podjednako u prizorima sviranja i u situacijama u kojima se ispoljava karakter, hrabar da dopusti životu i junaku da direktno kreira najuzbudljivije, najzabavnije i najneočekivanije scene – ovaj dirljivi, inspirativni film daje nam prodirući uvid u ličnost i muzički život Dejvida Helfgota. Najzad, „HELLO I AM DAVID!” je film o ljubavi: ljubavi prema životu, ljubavi prema muzici – i dubokoprožimajućoj ljubavi između dvoje ljudi koji su očaravajući podjednako koliko su različiti

HELLO I AM DAVID! A JOURNEY WITH DAVID HELFGOTT (Trailer) from MAGNETFILM on Vimeo.

Izvor: 7 veličanstvenih

Perfect World - Katie Melua from Karni and Saul on Vimeo.

početkom aprila 2016. godine obratili smo Vam se povodom akcije "500x500". Izneli smo Vam razloge za osnivanje našeg i Vašeg sajta, način funkcionisanja i probleme sa kojima se suočavamo. Zamolili smo Vas da podržite Novi Polis donacijom od minimalno 500 dinara godišnje jer smo verovali da svako kome je stalo do Novog Polisa, ko je u njemu prepoznao vrednosti za koje se i sam zalaže, ko je u Polisu video način odupiranja procesu sveopšte nihilizacije koja preti da potpuno uništi pojedinca i društvo, želi da tim činom učestvuje u stvaranju jednog pristojnog sajta za pristojne ljude. Akcija "500x500" nije uspela: do sada smo primili donacije 63 osobe i ta činjenica će umnogome odrediti sudbinu Novog Polisa. Želimo da se najiskrenije zahvalimo svima koji su uplatili donaciju za NP!

Dve godine smo davali sve od sebe da u gotovo nemogućim uslovima, bez finansijske, političke ili bilo kakve druge "ušemljenosti" svakog dana čitaocima pružimo kvalitetne priloge. Pogled na našu arhivu, na svaku pojedinačnu rubriku, dokaz je da smo u tome i uspeli. Dokaz da smo uspeli je i broj onih koji svakodnevno čitaju i dele tekstove sa Polisa. Statistike naše stranice (broj jedinstvenih posetilaca, broj otvorenih stranica, broj pratilaca na Fejsbuku i sl.) je nažalost u ogromnoj  disproporciji sa brojem onih koji su svojim prilogom tome i doprineli. (Samo kao ilustracija: u julu 2016. godine na Novom Polisu je otvoreno oko 3 miliona stranica!) 

Upravo taj broj ljudi koji svakodnevno, mesecima čitaju Novi Polis je i razlog da Vas još jednom zamolimo za podršku. Insistirali smo od početka da je Novi Polis zajednički sajt onih koji su ga osnovali, onih koji ga grade i Vas koji ga čitate. U postojećim okolnostima koje smo Vam opisali, Novi Polis će trajati do kraja ovog meseca. Da li ćemo postojati i posle tog datuma- zavisi isključivo od Vas koji sada ovo čitate. Gašenje Novog Polisa, duboko smo u to uvereni, predstavljao bi poraz svih nas, desetina i desetina hiljada ljudi koji su u njemu videli nešto. Da li ćemo poraz pretvoriti u pobedu? Neka svako za sebe da odgovor.

Akcija 500x500

Želimo da Vas obavestimo da od danas, 4. jula 2016. godine, prelazimo na letnji režim rada. Nadamo se da ste uživali u sadržajima koje smo svakodnevno pripremali za Vas od novembra 2014. godine bez ijedne pauze u radu. Od tada smo objavili tačno 1540 priloga: autorskih tekstova, prikaza knjiga, muzičkih izdanja i filmova, najava kulturnih manifestacija, prevoda iz strane štampe, video i muzičkih priloga... Vreme je da se naši autori kao i urednici Novog Polisa malo odmore kako bismo još bolje nastavili u budućnosti. Pauza u objavljivanju novih tekstova koja će trajati do 15. avgusta biće i odlična prilika da Vas na našoj Facebook stranici povremeno podsetimo na neke od sjajnih tekstova iz naše arhive. 

Vreme je da se napune baterije kako bismo uskoro opet svi nastavili da gradimo naš zajednički Novi Polis. Svim saradnicima, čitaocima i prijateljima Novog Polisa želimo prijatan odmor. Vidimo se uskoro!

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link) 

 Koji?

 Onaj zadrigli u odelu, al' izgleda učen neki čovek.

 A, onaj profesionalni presipač iz šupljeg u prazno. Šta je rekao?

Da ćemo živeti bolje već 2019. ili 2020. godine, kad izađemo iz nekog ‘procesa teških reformi'. Je li, sinko, kako to da te teške reforme skoro uvek podrazumevaju propast, a ovi sa televizije nam kažu da je to zapravo nešto dobro? Koliko su fabrika već ‘reformisali' i ‘restruktuirali', a radnika sa posla isterali? Čim spomenu te reforme, ja se štrecnem. Kud ću ja, ako i matičnu službu reše da reformišu? Nit' sam za penziju, nit' sam mlada da ponovo obijam pragove. I šta se više u’vatili za ove strance, k'o da iz njih sunce sija! K’o da nam život samo od njih zavisi! Mislim, jesu oni u odnosu na nas sila, al' nismo, bre, pupčanom vrpcom za njih vezani! Vala, ako ova nakaza treba da nam bude uzor (već iznervirano pokaza prstom na ekran sa koga se smešio lik jedne istaknute „visoke predstavnice EU“), ako ovo sreću treba da nam donese, onda bolje da je i nemamo. Uvodili nam sankcije, bombardovali nas, oteli Kosovo, svaki dan nas ucenjuju i ponižavaju, a ovi analitičari nam kažu da su nam to prijatelji. Kako to? Aj reci mi sinko, Boga ti, ti si završio te silne škole, valjda bolje od mene znaš.

 Ne znam, majka, nisam pametan. A i ne pratim televiziju. Nemoj ni ti, bolje ti je. Čuvaj zdravlje.“

Tako je otprilike tekao kraći skorašnji razgovor između moje majke i mene nakon njenog pažljivog praćenja emisije na jednoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom, u kojoj je nekoliko dosadnih „nezavisnih analitičara“ komentarisalo rezultate izbora, odnose Srbije i EU i aktuelne geopolitičke događaje, epohalno otkrivajući „toplu vodu“ i „rupu na saksiji“, tj. uglavnom ponavljajući fraze koje svaki dan slušamo.

Delom zbog takvih emisija, delom zbog kompletne medijske scene u Srbiji, ja zaista odavno ne pratim televiziju (izuzev sportskih, filmskih i pojedinih muzičkih programa). Sve informacije o društvenim, kulturnim i političkim dešavanjima crpim sa interneta i društvenih mreža, ceneći da su pomenuti medijumi jedini koliko-toliko slobodni. Slobodni, u pravom smislu te reči, dakle, bez (auto)cenzure, destilovanog „politički korektnog“ govora, nametnutih laži i ostalih svilenkastih okova kojima nas robe moderni mediji. Može se reći da je u tu kategoriju „istinski slobodnih“, po mom mišljenju, spadao i „Novi Polis“. Kvalitetni, britki, zanimljivi tekstovi autora sa kojima uglavnom delim iste vrednosti, jednostavan, ali upečatljiv dizajn i moderne ideje na iskonskim temeljima koje promoviše ovaj internet magazin učinili su da postanem njegov stalni pratilac i posetilac. Međutim, sudbina je htela da neplanirano postanem jedan od njegovih autora. Kako je do toga došlo?

Krajem oktobra i početkom novembra 2015. godine odvijala se studentska akcija protiv prijema tzv. „Republike Kosovo“ u Unesko, čiji sam bio jedan od pokretača i organizatora. Na inicijativu mog kolege i prijatelja, prezimenjaka Nemanje, stupio sam u kontakt sa jednim od osnivača „Novog Polisa“, kako bi nam pomogao u našoj borbi za očuvanje kosovsko-metohijskih svetinja. Na bilo koji način. Tada je to bilo zaista neophodno, s obzirom da nismo imali neku naročitu podršku. Nakon žive elektronske prepiske, video sam da se radi o umnom i opuštenom čoveku, pravom intelektualcu, sa kojim vredi uspostaviti saradnju. Brzo i lako smo se dogovorili oko najvažnijih stvari. Moj prvi „zadatak“ bio je da dam intervju za „Novi Polis“ o tome kako je tekla naša akcija, šta nas je motivisalo da je pokrenemo, kako smo u njoj uspeli da pobedimo (tada je već odlučeno da tzv. „Republika Kosovo“ neće postati član Uneska), šta nam je činiti dalje i kakva je perspektiva potencijalnog udruživanja mladih akademaca iz Srbije, Crne Gore, Republike Srpske i našeg rasejanja. Potrudio sam se da na sva pitanja odgovorim iskreno, istinito i poprilično opširno, uz pružanje nekih manje poznatih detalja naše akcije. Na moje iznenađenje, ali i radost, intervju pod nazivom „Ništa nije propalo kad propalo sve je“ prošao je mnogo bolje od očekivanog! Više od 1.300 „lajkova“, nekoliko stotina „šerova“, ko zna koliko pregleda i brojne čestitke koje sam dobio svedočili su da smo učinili pravu stvar. Moja prva cigla u bedemu zajedničkog Novog Polisa bila je ugrađena. Postao sam njegov „građanin“. Nakon nje, „ugradio“sam još nekoliko. I nisam se pokajao. Naprotiv!

Kada u ovom tužnom, apsurdnom i ludom vremenu pada svih pravih vrednosti postanete deo nečeg autentičnog, koje u sebi ima elemente kulturnog, plemenitog, intelektualnog, nacionalnog i univerzalnog, to je samo po sebi neki uspeh. Ako ništa drugo, znate da niste sami. Znate da tamo negde postoje ljudi koji se nisu predali. Oni koji se nisu prepustili kolotečini, oni koji se ne baškare u mulju naše rijaliti svakodnevice, oni koji se nisu utopili u „mrtvom moru“ koje preti da proguta sve nas. Oni koji veruju. A onda shvatite da su oni svuda oko vas. Treba ih samo razbuditi! Treba ih samo podsetiti da su oni ti koji trebaju da menjaju svet! „Kako, naivni idealisto“, zapitaće neko od vas. Tako što ćeš sebe i svet oko sebe promeniti na bolje! Makar za milimetar! Pročitaj neku dobru knjigu, posadi drvo ili cvet, pomozi roditeljima, komšijama, prijateljima, svojim bližnjima, ustani starijima u busu, upoznaj svoju zemlju, otkrij njene lepote i znamenitosti, poseti naše crkve i manastire, oseti tajanstvenu tišinu Visokih Dečana, Pećke Patrijaršije i Gračanice, zapali sveću u Jasenovcu, Jadovnu i Prebilovcima, učestvuj u humanitarnim akcijama, ne bacaj smeće van kontejnera, neguj svoju okolinu, budi pažljiv i ljubazan prema devojkama, predano uči, stiči nova znanja, povezuj se sa drugima sličnim sebi... I eto! Zar to ne bi bila stvarna, suštinska promena tvog malog sveta...? Na bolje, razume se. A kada bi svako od nas to učinio, zar naša država, naše društvo, naš sistem, naša okolina, naš život, ne bi mnogo bolje izgledali? Siguran sam da bi! Tj. verujem da bi. Ako i ti veruješ, pridruži nam se. Učestvuj u izgradnji Novog Polisa. Ugradi i ti svoju ciglu. Pomozi nam da zajedno izgradimo bedeme obnove i odbrane naših izvornih vrednosti. Pravih vrednosti. Vrednosti vrline.

Autor je doktorand na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)

Svojevremeno je Albert Ajnštajn rekao kako je svet opasno mesto za život, ne zbog ljudi koji su zli, već zbog dobrih ljudi koji ništa ne preduzimaju. Čitav jedan vek nakon što je ovaj čuveni fizičar izgovorio svoju misao pitamo se da li je čovek sada spreman da ispolji najveću ljudsku vrednost i pomogne drugima? Odgovor na ovo pitanje možemo dobiti i u gestu studenata Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu koji već mesec dana prikupljaju knjige za osnovnu i srednju školu u Goraždevcu na Kosovu i Metohiji, želeći na taj način da doprinesu lepšem i lakšem obrazovanju srpske dece, ali i širenju bogate srpske kulture i tradicije. Stoga vas pozivamo da se priključite akciji studenata i pružite svoj doprinos, budući da ništa ne čini čoveka toliko srećnim kao iskreno uverenje da je dao sve od sebe i postao vredan osmeha jednog deteta.

Knjige koje želite da poklonite možete doneti u kancelariju Studentskog parlementa Filozofskog fakulteta koja se nalazi na trećem spratu, broj 338 ili u kancelariju organizacija P12 u prizemlju. Radnim danom od 10 do 13 časova. Ukoliko niste u mogućnosti da donesete knjige na fakultet, možete ih poslati na adresu: Studentski parlament Filozofskog fakulteta, Zorana Đinđića br. 2, Novi Sad 21000.

Akcija traje do 20. maja.

Spisak knjiga: https://www.facebook.com/groups/958146537602851/permalink/958160977601407/

Grupa: https://www.facebook.com/groups/958146537602851/?fref=ts 

Piše A. fon V. starešina cenzora srpske cenzorne grupe, 1915. a beleži  Vladislav Pandurović u knjizi   Srpska Pisma iz svetskog rata, objavljenoj u Osijeku (Sprska štamparija), 1923. Tokom rata V.P. bio je angažovan u cenzorskom odeljenju, ratnih zarobljenika, u sklopu austrijskog Crvenog krsta.  Docnije je ta humana namera pretočena i usavršena u špijunsku mrežu, Kundštrase.

Budući obrzovan čovek, i mada austrijski oficir,  imao je svest o važnosti sakupljenog materijala, imao je osećaj odgovornosti i obaveze prema svom poreklu.  Pisma koja je sačuvao i kasnije objavio, uglavnom su iz reda inhibiranih, što će reći zaustavljenih. Takvih pisama u srpskoj grupi, kaže on, bilo je vanredno mnogo.  Ova knjiga, kaže autor, može biti od korisiti filolozima, književnicima, sociolozima, i na kraju filozofima. U njoj se može osetiti kako su mislili i kako su se osećali srpski zarobljenici, zapravo, srpski narod tokom rata, jer su pisma išla, svakako, dvosmerno. Zapravo, ova knjiga vrvi od mnoštva malih-velikih životnih priča i svakako  bi dobrodošla i kao lektira svima nama, a svako bi bilo korisno i dirljivo posvetiti joj bar jedan školski čas.

Zanimljivo je da je celokupna  austrijska policijska struktura, bila uključena u razvrstavanje pošte interniranih. U aprilu 1915.  navedeni starešina cenzora srpske grupe traži od ratnog ministarstva da se srpskim zarobljenicima dozvoli neograničeno dopisivanje. Jer, kako kaže, on poznaje srpsku psihu, i zna da je kod njih najrazvijeniji kult porodičnog života, te da su slabi na odvojenost od porodice, i žude za što češćim pismenim saobraćanjem. On kaže da se preko te korespondencije mogu utvrditi položaji srpske vojske.  Tako je i zvanično,  u okviru Crvenog krsta razvijen sistem špijunaže pomoću prepiske zarobljenika i ranjenika sa porodicama i prijateljima. Nekoliko službi, zapravo grupa, sistematično (kako to samo mogu Germani, kako mi volimo da kažemo), počinje svoje delanje.  Bile su to grupa za sortiranje, grupa za imitiranje i grupa za dešifrovanje.

U zamršenoj korespondenciji Velikog rata, srpski vojnici i oficiri, kaže se, vanredno su uredno pisali.  Na početku oprezno,  često u šiframa, ali vremenom su se opuštali i neretko iscrpno beležili svoja stradanja. Pisali su  detaljno, i, o svemu:  gde je ko zarobljen, gde ranjen,  gde poginuo, na  kom položaju je koja jedinica tad bila, gde je ko prekomandovan, i slične stvari, što se pokazalo kao odličan izvor informacija  austrijskoj  komandi.

Veliko je svedočanstvo u ovim pismima. O stradanju i trpljenju, o raspoloženju naroda, o njegovom osećanju, o moralu i etici. Zaista, tužna, velika i nepohodna kazivanja epohe zabeležena su na ovim stranicama. Priređivač, takođe, svedoči o povezanosti slavenskih cenzora,  i o lojalnosati jednih  prema drugima. A sadržina tih pisama, bez obzira na pismenost i i materijalno stanje, bez obzira na  društveni položaj, svedoči i o jednoj svetloj osobini naših dalekih predaka: pred njihovim očima život se projavljuje „kao u zavičaju trešnje“. Neupitno veruju u pobedu.   Iz svakog reda hrupi život. Taj narod prognan, porobljen, vešan, trven...pokazuje svoj vitalizam u svakom napisanom retku. Pišu, i misle, životno i bodro, kao da se drugačije i ne može desiti, nego da prežive. Pored svojih ličnih tegoba i nedaća, svest o Otadžbini, uvek je prisutna. Svakako, ovaj veliki Kundštrase plan,  velike carevine, može se smatrati prethodnicom današnjih  internet društvenih  špijunskih mreža,  na kojima ostavljamo i ono što se ne traži od nas. Celu ličnu kartu, topos svih svojih misli, namera, osećanja...

Međutim, ova knjiga i pisma dalekih predaka, nisu samo, i nisu nikako ono što je neprijatelj želeo da budu: mapa poraza. Ona su i više i svetlije od toga.  Ona su svedočanstvo našeg opstanka. Duh  našeg  rasparčanog jedinstva.  (I neka se mi ne sekiramo, a neka se ni naši cenzori preveć ne raduju.) U tom smislu Novi Polis može biti jedna takva knjiga. Kroz koju će neki daleki potomci moći osetiti da su u dubokoj neokolonijalnoj zabavi, mislili i pisali neki ljudi, iz različitih geografskih tačaka... u jednom drugom ključu,  na fonu verovanja da nisu sva sećanja  na prodaju.

Tome u prilog i obaveštenje da je obnovnjeno izdanje knjige Vladislava Pandurovića, povodom stogodišnjice Velikog rata u, gle, komedijanta slučaja, izdavačjkoj kući pod nazivom Prometej.

Autorka je pisac i urednik književne tribine u SKC Beograd

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link) 

Deca iz Danilograda koja su tek godinu-dve starija od anticivilizacijskog čina nazivanog „Milosrdni anđeo“ su nam unela sveću u kompradorski mrkli mrak. Generacija koja raste! Ima ovaj narod budućnost. Uprkos evroatlanstkim reformatorima, koji su, naravno, javili da će da – kažnjavaju! Jer nečiji napor da bude Čovek, da se drži čojstva, predstavlja uzurpaciju „imovine JU Gimnazija ‘Petar I Petrović Njegoš’ Danilovgrad“ i  „nepoštovanje obrazovnog sistema i obrazovno-vaspitne ustanove“. Neporedak mora nekako pokazati znake poretka. Pa bilo to i karikaturalno.

U stvari, ove blesave i beslovesne reči su tačne. Tačne su u svetu koji, u ime Velikog brata, održava vlada koju zaboli glava kad neko i spomene reč suverenitet. Tačne su i svetu koje okružuju države istih takvih vlada. United States of Compradoria je svet u kome je onaj Andersonov dečak koji vidi da je car go najveći neprijatelj čovečanstva još od postanka sveta.

Ovaj od javnosti sklanjani „incident“ podsetio me je na jedan događaj koji sada već pripada izuzetnim stranicama naše istorije. A u kome su glavni junaci bili „mališani iz sarajevske gimnazije“, tako ih je opisao očevidac.

Evo: iako je Aneksiona kriza (od oktobra 1908.) dodatno podigla temperaturu bolesnom evropskom kontinentu, svakodnevni život u Bosni i Hercegovini održavao se mirnim. Oni koji po logici društvenog položaja „imaju šta da izgube“, pa su u svakom zlu spremni na kompromis, jasno su pokazivali lojalnost Caru a „među najžešćim pristalicama aneksije bila (je) sve uticajnija elita srpskih trgovaca u gradovima, naročito u Sarajevu, ali i u Banjaluci i Mostaru“. I crkveni vrh se držao da je „svaka vlast od Boga“ pa je „Evgenije Letica, mitropolit Srpske pravoslavne crkve u Sarajevu, čak služio blagodarenje u čast aneksije“.

I baš tom prilikom došlo je do „incidenta“ koji je najavio istoriju. Jedan svedok je pisao da kad je „mitropolit Letica sa uzdignutim rukama prizivao blagoslov božji za vladara i vladarski dom austrijski, kleknulo je sve na kolena sem jednog reda mladih ljudi poređanih po godinama i razredima koji je stajao kao ukopan i nem. Bili su to mališani sarajevske gimnazije“.

Britanski pisac „na terenu“ Miša Gleni vek kasnije uočava dvostrani smisao te scene: „Ovo je bio prvi javni protest mladih intelektualaca, iako je ovaj događaj bio podjednako značajan i zbog podrške koju je aneksiji pružila srpska elita. Pripadnici Mlade Bosne osudili su svoje roditelje kao saradnike koje je kupila kolonijalna vlast“. Nedeljko Čabrinović je „bio u naročito nezgodnom položaju jer je njegov otac radio kao profesionalni špijun za austrougarsku policiju“.

Možda je Gleni neprecizan, ali bilo je to u zemlji u kojoj se „znalo“ da su sve kafedžije obavezne da dojavljuju vlasti odmah, jutrom, šta se zanimljivo zbivalo u objektima u kojima se priča najbliže onom šta se misli, a činjenica jeste da je „posle mnogo teškoća u životu, starom Čabrinoviću pošlo za rukom da otovori jednu manju kafanu u Sarajevu“ i da je „malo-pomalo, stekao i izvestan imetak, ali je, kao protivuslugu, lokalnoj policiji s vremena na vreme morao da čini izvesne usluge. Neki su ga čak sumnjičili da je bio policijski konfident“.

Dve decenije kasnije, kad je njegov sin promenio tok istorije, stari Čabrinović je u leto 1925. pokušao da izvrši samoubistvo u Beogradu, zbog, kako je listu „Balkan“ objasnio „nepravdi prema njemu i glasina da je bio austrijski špijun“.

Svaka sličnost sa vremenom današnjim i junacima našeg doba i njihovom budućnošću neizbežna je.  

To su činjenice života koje mladog čoveka nepovratno  teraju „da spere ljagu“ pred društvom u kome je „moj rod“ iznad cene moje glave. „Tokom ispitivanja posle atentata, Čabrinović je otkrio da njegova grupa nije nameravala da se zaustavi kod ubistva Franca Ferdinanda i generala Oskara Poćoreka, vojnog zapovednika u Bosni. Zaverenici su bili osudili na smrt i mitropolita Leticu i tri vodeća srpska trgovca i političara iz Sarajeva“, zabeležio je Gleni.

Posebna osetljivost mladih generacija na nepodnošljivu nepravdu i sužavanje sloboda fenomen je odavno registrovan u „civilizaciji kapitalizma“. Još od „Jada mladog Vertera“ (1774) društvo koje sve procese gleda kroz trgovinu i sve pretvara u robu, pa i čoveka, proizvodi „svetski bol“ (Weltschmerz) zbog „nesuglasica sa okolnim svetom i građanskim poretkom“. „Suvišni čovek“ tada može da potone u  „kolektivni osećaj žalosti i bespomoćnosti“ ili da se upusti u obračun sa tim svetom.

Deca iz Danilovgrada su glas buntovnika u dugom nizu a kojima je mučno da gledaju kako jedan sistem i njegove „domaće sluge“ jedan slobodni narod pretvara u roblje a ljude ostavlja bez najelementarnijih sloboda, i sve u ime ljudskih prava „Milosrdnog anđela“. Oni, ta „generacija koja raste“, više su od onog što kažu. Kao što su bila i ona deca koja nisu htela da poslušaju mitropolita Letici i kleknu.

Ne znam šta o „deci iz Danilovgrada“ misle NATO komesari, ali nešto svakako misle. Kao što je i posle aneksije odjelni predstojnik u Zemaljskoj vladi u Sarajevu baron Kolas govorio „da u zvaničnoj politici postoji strah od dece (Angst vor Kinder)“. Opservacija činovnika Velikog carstva bila je tačna. Manifest otpora tog mladog pismenog sveta već je mogao da stane u četiri stiha: /Mi znamo sudbu i sve što nas čeka,/No strah nam neće zalediti grudi,/Volovi jaram trpe a ne ljudi - /Bog je slobodu dao za čovjeka./ (Aleksa Šantić, 1907). Svako vreme ima svoju pesmu. Ovo je doba ocvalog rokenrola, pa je dobro i kad se nešto otpeva: / Zašto su tvoji meci/ išli ka mojoj deci/ o njima sanjam i maštam/ decu ne mogu da praštam/.

Ovaj narod više ništa ne očekuje od generacije koja „izvodi reforme“. Kad bi „reformatori“ jednog jutra otišli sa svojim „prijateljima“ svi bi osetili olakšanje. Pa i oni sami. Ali pošto „prijatelji“ „reformatore“ smatraju samo „korisnim idiotima“ (useful idiots), tog događaja neće biti. Nove generacije će, kao i uvek u istoriji, morati da umarširaju u javni život i da kompradorima i njihovim „prijateljima“ bez milosti reknu kako nama više njihove usluge nisu potrebne. Tako se uvek osvajala sloboda.

Lepo je to i jasno napisano na onom papirnom aviončiću koji je aterirao na patos danilovgradske gimnazije: „Ne zaboravljamo“ Samo kompradori zaboravljaju. Oni znaju i da se njima to neće zaboraviti. Ne može. Jer posle toga nestaje te zajednice.

I zato, sve što duva u krila „generacije koja raste“ zaslužuje da bude podržano od građanina koji sanja o „novom polisu“. To je iskonski dug. On je u arhetipu svake ljudske jedinke i kolektivnoj svesti svake zajednice.

I, ne, ne mislite kako je „novi polis“ daleko, pa je zato svaki racionalan otpor uzaludan. Pa, izračunajte koliko je proteklo od onog trena kad je „mitropolit Letica sa uzdignutim rukama prizivao blagoslov božji za vladara i vladarski dom austrijski“ i kad je „kleknulo je sve na kolena sem jednog reda mladih ljudi poređanih po godinama i razredima koji je stajao kao ukopan i nem“ - do dana kada je na zidu u mračnoj ćeliji u Terezinu ruka jednog od najčuvenijih sužanja pravednika u prošlom veku ispisala opelo Carstvu s kojim je otišlo i jedno doba: /Naše će seni hodati po Beču/lutati po dvoru, plašiti gospodu./ Nepuna decenija. 

Ali dotad mora se čuti i „naša reč“. Ako sami ne brinemo kako da se i ona čuje, drugi će sigurno samo brinuti da se ona ne čuje. Nemajte iluzija. U svetu u kome živimo niko vam neće dati šansu bez beskompromisne borbe. „Civilizacija kapitalizma“ je, setite se, prvo ismejala vitezove i fer-plej. A onda trošila beskrajnu energiju da sebe predstavi kao „ljude od integriteta“. I ona licemerno propoveda mir, a priznaje samo otpor. Kao što je govorio stari Lok: “Revolt is the right of the people”.

Autor je predavač na Učiteljskom fakultetu u Beogradu, bivši urednik nedeljnika NIN

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)

Jedna davno napisana naučno-fantastična pričica opisivala je svet u kojem svi prave izložbe, koncerte, poje pesme, drame, projektuju svoje filmove, pišu i izdaju romane, te opisuje situaciju u kojoj desetine umetnika sa nestrpljenjem iščekuje dolazak poslednjeg čoveka koji je ostao – publika.

Životna sredina u informacijskom dobu nije samo topos sa svojim klimatskim, predeonim, zemljišnim, biljnim i životinjskim specifičnostima. Naše savremeno „ja“ dobrim je delom uronjeno u sadržaje elektronskih medija, ili sopstvenih infosfera (kreiranim u društvenim mrežama) odakle se hrani informacijama koje grubo klešu ili na suptilnije načine vajaju naš mentalitet. Drugim rečima, kada su informacije u pitanju, bićemo ono što jedemo. Dalje se obično svali krivica na neko od domaćih ili stranih medijskih deponija estradnog smeća, zbog kojih se stiče utisak da samo pametni ljudi ćute. Ova priča najčešće završi u ehu kuknjave, ili pođe sa vapajima za starim dobrim cenzorsko-komesarskim vremenima, ali ćemo ovde, na ovom mestu, pokušati drugačije.

Protekla dekada eksplozije društvenih mreža stavila je u ruke svakom pojedincu da bude glavni i (ne)odgovorni urednik sopstvene infotopije, koju manje-više (ne)uspešno deli sa drugima. Neko će reći da je ovo dobro, neko da je loše (vidi „Kult amatera“ Endrjua Kina (Andrew Keen)) - ja ću reći da je to zadatost koja nameće nove izazove i iskušenja. Svi smo u iskušenju da uz pomoć nekakve gluposti ili lažnih informacija krenemo prečicom do pet minuta slave. Pred svima nama, glavnim i odgovornim urednicima svojih naloga na društvenim mrežama, izazov je da u mnoštvu sadržaja kojim smo bombardovani uspemo da proberemo ono što će zaista unaprediti kvalitet života našeg i nama najdražih i najbližih duša.

Kada sretnem ljude sa idejom i vizijom da organizuju portal koji će baštiniti logos koji poštujem i jezik koji volim u duhu kritičkog mišljenja, gde pišu ljudi bez straha da ispričaju priču u koju veruju ili razrade ideju u tekstu dužem od 140 karaktera i širem od jedne internet meme, priznajem, prvo što mi padne na pamet jeste Don Kihot. Sa druge strane, razmišljam, ako bismo se zaista svi poveli za menadžerskim pravilima informisanja, ako bismo svi otišli s one strane Bernajeve Propagande, onda bi ubrzo broj reči i rečenica koje smo sposobni da izgovorimo i pročitamo spao na jedan slog – Gu!

Otud moj motiv da učinim nešto za Novi Polis. Zato što znam da tu nema vorholovske slave, nema plitkih dosetki i prostakluka, nema šljaštećih gedžeta, niti odela od zlata. Zbog toga i verujem u Novi Polis. Zamišljam ga kao jednu malu baštu u kojoj raste hrana za moju dušu. Nije mi teško da pomognem.

...

I nije me stid da budem Sančo Pansa.

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)

Finansirali smo se putem naših ličnih donacija i donacija ostalih pojedinaca, koji su razumeli smisao Novog Polisa. Nismo želeli da strane fondacije i finansijeri određuju koncept sajta i tema kojima bi se bavili. U tom slučaju mnogi tekstovi koji ste čitali na našem sajtu bili bi cenzurisani, mnoge teme prećutane, mnogi autori izbrisani.... A to je i razumljivo, jer bi u tom slučaju to bio njihov sajt, a ne naš i vaš.

Vremenom su nam se pridružili brojni ljudi. Neke od njih smo poznavali, a neke ne. Oni su, međutim, redovno ili povremeno, sarađivali sa Novim Polisom ili su, u skladu sa svojim mogućnostima, donacijama omogućili da sajt postoji. Upravo zahvaljući njima i njihovom poverenju na sajtu se od njegovog nastanka, pa sve do danas, pojavilo više stotina originalnih priloga, pisanih specijalno za naš sajt. Svim autorima koji su do sada objavljivali i koji objavljuju na ovom sajtu, želimo da se zahvalimo. Oni su, radeći volonterski, bez novčanih nadoknada, pokazali da nije sve gotovo i da grupa ljudi i bez podrške države, stranih fondova i ambasada, može da napravi jedan ovakav sajt.

Da bi Novi Polis, ovakav kakav jeste, nastavio da postoji i da raste, potrebna nam je, međutim, i Vaša pomoć. Sajt naime, ne čine samo autori i čitaoci, već i operativni i grafički urednik koji provodi ceo dan u društvu sajta. Zahvaljući njemu, Novi Polis ima u proseku tri grafički opremljena i lektorisana apdejta dnevno.

Zato smo odlučili da pokrenemo AKCIJU 500 x 500: ukoliko bi 500 čitalaca sajta, uplatilo po 500 dinara na račun udruženja građana Novi Polis, time bi se obezbedila najnužnija finansijska podrška i sajt – ovakav kakav jeste i kakav ste navikli da bude – nastavio bi da traje. U suprotnom, sajt će se ugasiti i Novi Polis će biti srušen.

Od vas ne tražimo milostinju, već tražimo da nam se pridružite u aktivnoj borbi za vrednosti koje neguje Novi Polis. Sve još uvek zavisi od nas: nas koji gradimo Novi Polis i vas koji ga čitate. Zato bismo želeli da i vi postanete ,,građani” Novog Polisa, jer je to jedini način na naš zajednički ,,grad” opstane. Stoga ćemo Vam za vašu minimalnu donaciju od 500 dinara, obezbediti:

• člansku kartu Kluba prijatelja Novog Polisa sa vašim imenom.
• nedeljni ili mesečni newsletter kojim ćete biti unapred obaveštavani o događanjima u Novom Polisu: tekstovima koji su nam stigli, tekstovima koji se pripremaju, temama kojima se bavimo.
• mesečno PDF izdanje našeg sajta u kome bi bilo objavljeno nekoliko najboljih tekstova iz prošlog meseca.
• vaše mesto na listi članova sajta Novog Polisa, tri meseca nakon početka akcije, osim ukoliko ne želite da ostanete anonimni.

Sem toga, svaki ,,građanin” Novog Polisa, baš kao na drevnom antičkom trgu, imaće mogućnost da predloži redakciji neku temu ili osobu koja bi zaslužila da se pojavi na sajtu.  

Ukoliko želite da podržite Akciju 500 x 500 dinarskim prilogom, zamolili bismo Vas da uplatite sredstva na račun Udruženja građana Novi Polis: 355-3200490558-25, Vojvođanska banka, a da zatim skeniranu ili fotografisanu uplatnicu pošaljete na info@novipolis.rs

U slučaju da ste u inostranstvu, Vašu donaciju možete uplatiti na devizni račun Udruženja građana Novi Polis: 355-3200491158-68 Potencijalnim donatorima iz inostranstva ćemo proslediti i Instrukcije za usmeravanje priliva iz inostranstva po iskazivanju zainteresovanosti putem mejla.

Ukoliko želite i možete da podržite naš sajt na neki drugi način, zamolili bismo Vas da nam se javite na imejl adresu sajta: info@novipolis.rs

Ko su dosadašnji autori Novog Polisa pročitajte u Impresumu 

Jedan od najlepših starih gradova-republika u Italiji, Sijena, već vekovima dva puta godišnje postaje podeljena i sukobljena, kada svi stanovnici, od najmlađih do najstarijih žive za Palio – jednu od najstarijih trka konja u svetu. To je svojevrsni vremeplov koji magično oživi renesansne kostime, zastave, grbove i trube i svojom iskonskom snagom zaustavi sve i potpuno opčini i posmatrače i učesnike. To je istinska bitka za prestiž pretvorena u simbolično nadmetanje konja i jahača i to na iznenađujućem mestu – u samom središtu Sijene, na najvećem gradskom trgu. Stari ritual živi svojim intenzivnim životom i danas sa nikad smanjenim strastima koje nemaju skrupula – uzburkani mediteranski mentalitet i tamna tradicija političkih intriga prošlih vremena nesmetano, kao duh opsedaju svakog, i građane i moćnike, i niko nije pošteđen, ni igrači, ni konji.

Rediteljka filma, Kozima Spender, koja je inače odrasla u Sijeni, razvija ovaj vizuelno atraktivni, raskošni spektakl prikazujući nam Palio iz vizure četiri generacije najboljih, najvažnijih pobednika trka, od onih koji su najsjajnija istorija do najnovijeg i najmlađeg koji se priprema za bespoštednu borbu da bi mogao da ostvari svoj najveći san. Autorka je „Palio“ zamislila i razvijala kao pravi uzbudljivi bioskopski film, sjajne fotografije, pažljivo isprepletanih dramaturških tokova, koji svoj dramski vrhunac postiže u scenama koje vas zaista ostavljaju bez daha! Izuzetno zaslužan za najatraktivnije trenutke u filmu, posebno one tokom samih trka, jeste sjajni montažer Valerio Boneli, nagrađen za svoj vrhunski rad na prestižnom Tribeka festivalu u Njujorku

„Palio“ je veliki i nezaboravni bioskopski praznik!

Reč reditelja: Odrasla sam uz Palio, tako da sam imala jedinstvenu poziciju koja je omogućavala da steknem poverenje svih uključenih u film, a liku naratora u filmu su bila otvorena vrata koja su normalno zatvorena za sve izvan tih krugova. Ipak, kao stranac (radim iz Londona i moje poreklo je anglo-američko), delim ambivalentan odnos džokeja prema Sijeni i to sam i želela da uhvatim u filmu.

Kozima Spender

Rođena i odrasla u Italiji kao ćerka britanskih umetnika. 
Preselila se u Englesku sa 14 godina. Diplomirala antropologiju i istoriju umetnosti na Univerzitetu u Londonu. 
Završila Nacionalnu filmsku i televizijsku školu u Londonu 2001. godine. 
Svoje prve dokumentarne filmove radila je a BBC; režirala i komercijalne muzičke spotove. 
Živi u Londonu.

Izabrana filmografija

VAŽNO JE BITI ELEGANTAN (The Importance of Being Elegant), 2004.

DOLCE VITA AFRICANA, 2008.

BEZ GORKOG (Without Gorky), 2011.

PALIO, 2015.

Već od prvog trenutka, od prvog zadivljujućeg prizora, pred nama se otvara nesvakidašnja, poetična priča o dvojici braće i o još uvek nesmirenoj životnoj istoriji koja ih okružuje i ispunjava. Ovaj dokumentarac vas vodi seoskim putevima oivičenim livadama, u predivna, rascvetala polja, u tamne šume kroz koje hodaju dva starca harizmatičnog izgleda - jedan je slikar, stalno u traženju onog što uzbuđuje njegov kreativni duh, a drugi izgleda kao njegov odraz u ogledalu, koji je kao u bajkama uspeo da se oslobodi fizičke veze s likom i postao njegova suprotnost - nemi, pouzdani pratilac i zaštitnik. I šta god da se dešava, od lutanja predelima prepunih boja i utisaka, preko dugih vožnji bez vidljivog cilja i razloga, do svakodnevnih situacija u kojima razgovaraju i ćute istovremeno ili važnih i dramatičnih trenutaka; između dvojice braće teče neprekidno, uzbudljivo strujanje koje ocrtava neke od dubokih tajni života i ljudske komunikacije. Sve to povezuju čarobni prizori porodičnih filmova, koji kao lajt motiv filma svedoče o metafizičkoj sferi u egzistencijama junaka.

Vojćeh Staron je autor koji priča o nevidljivom, dokumentujući i gradeći, pre svega, atmosferu prostora i dešavanja. Staron je slikar i pesnik, kada kao snimatelj otkriva protagoniste u različitim ambijentima ili se približava njihovim upečatljivim portretima. Kao režiser, svoju složenu strukturu i priču razvija iz prividno jednostavnih prizora i situacija, u koje uspešno ponire duboko ispod materijalne pojavnosti realnog. Najzad, svemu tome dodaje novi, vrlo poseban vizuelni utisak koji stvaraju arhivski snimci amaterskih filmova.

Pobednik festivala u Lajpcigu, „Braća“ vas opčinjavaju svojom pažljivo osmišljenom likovnošću, poetičnošću prizora i potreta i snažno govore o vezama koje prožimaju čoveka, o ljubavi, lutanju i traženju.

Reč reditelja: Dugo sam tražio odgovor na pitanje o čemu je ovaj film, koji će biti njegov glavni motiv i njegova struktura. Međutim, znao sam od samog početka da će to biti film o odnosu braće. Konačna struktura filma pojavila se kao rezultat godinu dana dugog procesa montaže. Morao sam da eliminišem mnoge tokove da bih postigao neku vrstu univerzalne i jasne priče.

Vojćeh Staron

Rođen 1973. u Poljskoj. Diplomirao na grupi za kameru na Filmskoj školi u Lođu. Radio kao snimatelj i direktor fotografije na brojnim dokumentarnim i igranim filmovima različitih režisera. Dobio više značajnih nagrada za svoje dokumentarne filmove i snimateljki rad; kao direktor fotografije dobio je Srebrnog medveda na Festivalu u Berlinu 2011. za izuzetno umetničko dostignuće. Bavi se profesionalno fotografijom i imao je puno samostalnih izložbi. Fotografije su nagrađivane međunarodnim priznanjima.

Izabrana filmografija

SIBIRSKA LEKCIJA (Syberyjska lekcja), 1998.

EL MISIONERO, 2000.

ARGENTINSKA LEKCIJA (Argentyńska lekcja), 2011.

BRAĆA (Bracia), 2015.

92 minuta 

režija: Ježi Šlatkovski

Ovogodišnji pobednik najvećeg evropskog festivala dokumentarnog filma u Amsterdamu, IDFA, bez sumnje je jedan od najboljih dokumentaraca nastalih u poslednjih nekoliko godina. Početna ideja autora je bila da napravi film o psihijatrijskim ustanovama i pacijentima u Rusiji, a već tokom prvih istraživanja odjednom se pojavio Oleg, mladić zarobljen autizmom, i njegova majka uverena da njen sin može i treba da u životu uradi više. Posebno kad su u pitanju devojke. I Oleg počinje da vodi bitku da bi naučio kako da postane Don Žuan, da makar malo probije oklop iza koga je sigurno sakriven od sveta i devojaka. Kamera počinje da prati njegove terapije, koje se polako umnožavaju i pretvaraju u zanimljivu odiseju - od konvencionalnih razgovora, do šokantnih, grotesknih zahvata i konačno pozorišta.

Prateći junaka, Ježi Šlatkovski, sa svojom ekipom u kojoj važno mesto zauzima sjajni snimatelj Vojćeh Staron, uspeva da bude prisutan u trenucima kriza, rasprava i svađa, da zabeleži trenutke otvaranja i zatvaranja glavnog junaka, da uhvati emocije i blokade, a da nijednom ne ugrozi intimnost trenutka, niti da prekorači nevidljive granice dostojanstva učesnika. Na snimanju ove vrhunske studije ljudskog stanja autor i ekipa kao da su uspeli da ostvare idealni, nedostižni zahtev filmskih stvaralaca - postali su nevidljivi.

Dokumentarac jednog od majstora evropskog dokumentarizma, inteligentno i fokusirano režiran, istančane fotografije izrazito toplih boja, kamere uvek usklađene s ritmom dešavanja, izuzetno konstruisanih unutrašnjih ritmova, ovaj Film, polazeći od uvek zanimljivog i intrigantnog pogleda na "kišnog čoveka", razvija duboku, toplu i dirljivu priču o osobi kreirajući pravog, sjanog i ubedljivog filmskog junaka!

Reč reditelja: Najbolje priče su obično rezultat koincidencije, slučajnih susreta i sreće. Prvi period snimanja bio je duboko nepripremljeno uranjanje u svet ruske psihijatrijske nege, bez velikih očekivanja. Ruska producentkinja Elena Pelarskaja i ja smo slučajno čuli Olega i njegovu majku kako se svađaju na psihijatrijskoj klinici u Nižnjem Novgorodu o Olegovoj nesposobnosti da zakaže sastanak s devojkom. Predstavili smo se i ja sam s njima podelio izvesna sećanja na sopstvene romantične neuspehe - to je bio početak dugotrajnog prijateljstva.

Ježi Šlatkovski

Rođen je 1945. u Poljskoj. Diplomirao na katedri za klasičnu filologiju na Univerzitetu u Torunu, a 1973. diplomirao na katedri za žurnalizam Univerziteta u Varšavi. Tokom studija, 1972. godine, počeo da radi na poljskoj televiziji, prvo kao reporter, zatim kao reditelj reportaža i dokumentarnih filmova. Napustio je Poljsku 1982. i nastanio se u Švedskoj, gde živi i radi i danas. Režira dokumentarne filmove za švedsku televiziju i Švedski filmski institut, a sarađuje sa finskom, danskom i norveškom televizijom. Od 1993. sarađuje i sa nemačkom ZDF televizijom i ARTE satelitskim kanalom. Nakon odlaska iz Poljske napravio je više od 30 dokumentarnih filmova uglavnom na socijalne teme, a mnoge od njih uradio je u Rusiji. Od 2011. sarađuje sa Poljskim filmskim institutom, a od 2012. radi kao mentor na Akademiji za dokumentarni film u Varšavi. Dobio je nagradu Evropske filmske akademije, Feliks, 1996. godine. Član je Evropske filmske akademije.

Izabrana filmografija

TROUGAO SMRTI (Dödens triangel), 1990.

DECA TUNDRE (Dzieci tundry), 1994.

VENDETA – ALBANSKA KRVNA OSVETA (Vendetta - Albańska zemsta krwi), 1996.

ŠVEDSKI TANGO (Schwedischer Tango), 1999.

LAPONSKA BOLEST (Lappsjukan), 2001.

KADETI I DEVICE (Kadetter och oskulder), 2003.

MY AMERICAN FAMILY, 2004.

POGLED IZ TAME (Utsikt från Värtan), 2005.

NAJBOLjE DRUGARICE (Bästisar), 2006.

RAJ (Paradiset), 2007.

FABRIKA VOTKE (Vodkafabriken), 2010.

DON ŽUAN (Don Juan), 2015.

Don Juan - Trailer from Ginestra Film AB on Vimeo.

Ima li čega praznijeg od divnih morskih letovališta zimi? Baš u to vreme mira i oseke, u jedno od takvih mesta dolazi Jakob Brosman sa svojom ekipom kada svi mali lokalni problemi postaju veliki događaji, a njihovi istaknuti protagonisti počinju da liče na junake Felinijevih filmova. Na Lampeduzi sve to još prati, kao velika, neželjena senka, drama i prisustvo Ljudi iz čamaca, spasavanih dramatičnim akcijama pri burama i olujama, nekad uspešno, često i ne, ali uvek opasno. I kao vrhunac - rasprave u duhu žive tradicije antičkih foruma - da li ribari mogu da opstanu, da li će Lampeduza dobiti brod, šta rade Afrikanci pred crkvom? Duhovito i mediteranski razigrano, sa puno buke i strasti, ali i sa empatijom i istinskim razumevanjem za ljude, okolnosti i stanja. Slojevito ispričana priča o sudaru svetova – Afrike i Evrope, ostrva i kopna, provincijske zabiti i centra, i neizbežno, ispod svega, siromašnih i bogatih.

Izvesno je da od stradanja i žrtava najčešće ne uspevamo da vidimo spasioce i one koji ih prihvataju, a Jakob Brosman je za ovaj dokumentarac o jednom od najvećih aktuelnih problema Evrope izabrao neočekivanu, obrnutu vizuru. Ironično nam pokazujući gde su uperene kamere „očiju sveta“ i šta sve kao „svevideće“ ne mogu i ne uspevaju da vide, autori filma pažljivo posmatraju, još pažljivije analiziraju i grade složenu dramaturšku strukturu i kompoziciju. Tim specifičnim i istančanim postupkom omogućavaju nam jedinstvene uvide u nebrojeno puta obrađivani fenomen, vodeći ka pravoj kulminaciji – vrhunski uzbudljivo dokumentovanoj drami spasavanja u kojoj prvi put doživljavamo da istinski strepimo za sve, za podjednako ugrožene spasioce i nesrećnike s mora.

Sjajni dokumentarac razvijene mediteranske priče pune duha u kojoj sve više učestvujemo dok je gledamo - strepimo, zabavljamo se, ljutimo se, grdimo i vičemo, tugujemo i najzad, svi zajedno otkrivamo da iza svega stoji jedna hladna i distancirana, nedodirljiva moćnica!

Reč reditelja: Lampeduza je divno mesto, fantastično za odmor; tamo ima ljudi koji razumeju život, iako povremeno moraju da se bore sa najosnovnijim stvarima. 
Ima mnogo ekipa koje snimaju na Lampeduzi, naročito u periodu odmah nakon neke tragedije. Sve te ekipe uglavnom imaju isti pristup i pitaju ista pitanja. U našem slucaju, ljudi su primetili da smo došli zimi i da smo ostali - a ako sam postavljao bilo kakva pitanja, ona nisu bila ona uobičajena. Imao sam fantastičnog prevodioca; bez nje ne bih uspeo da savladam jezičku barijeru. Ljudi su onda počeli da uvažavaju činjenicu da smo mi zaista želeli da razumemo situaciju i ljude.

Jakob Brosman

Rođen 1986. u Beču. 
Studirao pozorišnu i filmsku scenografiju na Univerzitetu primenjenih umetnosti u Beču. 
Bavi se pozorištem, fotografijom i dokumentarnim filmom

Izabrana filmografija

DNEVNI RAD (Tagwerk), 2011

LAMPEDUZA ZIMI (Lampedusa im Winter), 2015.