Dosije

Mišljenje

Crna Gora i NATO: Ko još pita narod?

Nikola Kosović

Članstvo Crne Gore u Organizaciji Severnoatlantskog ugovora (NATO) vrlo retko se u političkim krugovima u regionu dovodi u pitanje. Iz nekog razloga, gotovo je uvreženo mišljenje da je datum stupanja u NATO za Crnu Goru samo pitanje meseci. Međutim, da li je baš tako? Činjenica je da je zvanična vlast u Podgorici, već gotovo 25 godina na čelu sa Milom Đukanovićem, veoma jasno opredeljena za put prema Evroatlantskom savezu i Evropskoj uniji (EU). Isto tako, većina od postojećih 28 članica NATO-a bi vrlo rado videla Crnu Goru kao sledećeg partnera, što izjave zvaničnika kako ovih država, tako i samog NATO-a, relativno često, makar deklarativno, potvrđuju. Međutim, dok, prema poslednjem istraživanju Centra za demokratiju i ljudska prava (CEDEM) iz Podgorice iz jula ove godine, u crnogorskom društvu postoji gotovo dvotrećinska saglasnost među stanovništvom sa procesom evropskih integracija, to zasigurno nije slučaj sa evroatlantskim.

Pre nego što se uđe u detaljniju analizu rezultata ovog istraživanja, nije na odmet napomenuti da je ono finansirano od strane kancelarije NATO-a u Briselu, američke ambasade u Podgorici i ambasade Mađarske u Crnoj Gori, što govori da bi dobijene podatke možda trebalo uzeti uz dozu opreza. Jedan od potencijalnih razloga za oprez jeste i to što mnogi visoki strani zvaničnici poput Viktorije Nuland, pomoćnice američkog državnog sekretara, i Jensa Stoltenberga, generalnog sekretara NATO-a, često ističu da je jedan od preduslova za prijem Crne Gore u NATO natpolovična podrška ovom procesu od strane građana ove države. Ovo dalje implicira da bi deo nevladinog sektora koji podržava evroatlantske integracije Crne Gore, u koji CEDEM bez sumnje spada, bio itekako zainteresovan da trenutnu situaciju u crnogorskom društvu prikaže upravo takvom.

Drugo istraživanje kojim se ovaj tekst bavi jeste ono koje je u oktobru 2014. godine sprovela konsultantska agencija „Defakto“ iz Podgorice, ponovo uz podršku ambasade SAD u Crnoj Gori, a koje se tiče stavova mladih o odnosima NATO-a i Crne Gore. Oba ova istraživanja biće korišćena u svrhu pokazivanja da trenutna politika usmerenosti Crne Gore prema NATO-u nema legitimitet, te da postojeći planovi o donošenju odluke o pristupanju Crne Gore ovoj organizaciji isključivo u parlamentu, a bez referenduma, ne mogu i ne smeju biti prihvaćeni i realizovani. Pre svega, politika evrointegracija, kao što je na početku teksta ukazano, uživa gotovo dvotrećinsku podršku ukupnog stanovništva, kao i jasnu natpolovičnu većinu omladine Crne Gore. Prema podacima CEDEM-a, 63.3% građana smatra da Crna Gora treba da bude članica EU, dok je protiv svega 23.2% ispitanika. Nešto drugačija, iako ne drastično, je situacija i među studentima: 57.3% je saglasno sa članstvom, dok je 31.1% protiv istog.

Sa druge strane, situacija sa integracijama u NATO se veoma razlikuje. Naime, rezultati CEDEM-ovog istraživanja pokazuju da je 37.3% građana protiv pristupanja Evroatlantskom savezu, dok je manji broj njih, 36.6% za dalje integracije. Pored toga, studenti su više nego jasno opredeljeni protiv NATO-a: svega 28.8% podržava, a čak 55% njih je protiv članstva Crne Gore u ovoj organizaciji.

Međutim, podaci koji izazivaju zadovoljstvo onih koji zagovaraju pristupanje Crne Gore NATO-u, jesu oni koji se tiču trenda podrške i protivljenja evroatlantskim integracijama. Naime, od jula 2013. godine, prema podacima CEDEM-a, podrška članstvu Crne Gore u NATO-u je u konstantnom porastu. Tada je procenat onih koji su podržavali ovakve korake iznosio 31%, u septembru 2014. 35.4%, a u julu 2015. godine već pomenutih 36.6% građana. Sa druge strane, suprotan trend opadanja je još izraženiji u procentima onih koji se protive putu Crne Gore prema ovoj organizaciji: u julu 2013. njih je bilo 52.1%, u septembru 2014. 44.5%, a prema poslednjem istraživanju taj broj je dodatno opao do 37.3%.Dakle, prema podacima CEDEM-a, za svega dve godine, razlika u procentima između onih koji se protive članstvu Crne Gore u NATO-u i onih koji ga podržavaju smanjila se sa preko dvadeset na manje od jednog procenta. Postoje čak projekcije koje govore da bi u narednih nekoliko meseci mogla da se ponovi situacija iz decembra 2011. kada je jedini put broj onih koji podržavaju NATO integracije Crne Gore bio veći od protivnika istih – 38.3% je tada bilo za, a 36.1% protiv ovih koraka.

Međutim, kao što je napisano na početku teksta, ove podatke CEDEM-a bi trebalo uzeti sa dozom opreza iz već pomenutih razloga. S tim je saglasan i Gojko Raičević, predsednik Mirovnog pokreta „Ne u rat – Ne u NATO“, koji je otvoreno kritikovao CEDEM zbog tendencioznog istraživanja, nazivajući ga „lažnim“, „mešetarenjem“ i „mamcem za naivne“. Naime, Raičević je u razgovoru za „Novi Polis“ istakao da su osnovni uzroci lažnog „porasta“ popularnosti NATO u crnogorskom društvu „želje za dodvoravanjem pro-evroatlantski orijentisanih organizacija, pa i trenutne vladajuće elite u državi, svojim zapadnim feudalnim gospodarima“. Prema njegovim tvrdnjama, „CEDEM i njemu slične organizacije prevarama i izmišljenim ili izrežiranim istraživanjima trude se da opravdaju ne samo u očima zapadnih saveznika, već i javnosti u regionu, pa i u Crnoj Gori, želju vrhuške države da se o pitanju članstva u NATO-u odluči isključivo u parlamentu, a ne na referendumu, gde bi, bez sumnje, ono bilo ubedljivo odbijeno“.

Sa druge strane, Aleksandar Dedović, izvršni direktor NVO „Alfa centar“ iz Nikšića, ističe da je porast popularnosti Severnoatlantskog saveza prirodan proces, pogotovu u svetlu pojačane kampanje i podrške sve većeg broja struktura. U razgovoru za „Novi polis“ Dedović je istakao da građani prepoznaju potrebu za stabilnim okruženjem, ali i da je rast podrške „manjim delom posledica boljeg poznavanja i razumevanja atlantskih integracija, a većim oslobađanja građana od straha da iznesu svoj stav, bez obzira koliko se razlikovao od drugačijeg, većinskog, naročito u ambijentu u kojem se veoma pažljivo osluškuje stav onog koji može da zaposli ili omogući kakva-takva primanja, pogodnosti i beneficije“. Sa Dedovićem je saglasan i Nenad Koprivica, izvršni direktor CEDEM-a, koji je u intervjuu za „Novi polis“ izneo stav da su NATO integracije „ključni spoljnopolitički prioritet Crne Gore, te se realizacija ovog prioriteta logično dovodi u vezu sa zaokruživanjem njene nezavisnosti“. Pored toga, Koprivica smatra da je glavni problem protivnika evroatlantskih integracija nepostojanje organizovane kampanje i činjenica da glavne opozicione strukture, koje su protiv ulaska u NATO, nisu toliko glasne, već imaju stav da ovo pitanje nije prioritet. Upravo u intenziviranoj NATO kampanji, pre svega od strane Demokratske partije socijalista (DPS), Koprivica i vidi osnovne razloge za povećanu podršku crnogorskom putu u NATO.

Ono što može da deluje zabrinjavajuće jeste da, iako čak 80% studenata veruje da bi pitanje članstva Crne Gore u NATO-u trebalo da bude odlučeno na referendumu, dok svega 8.1% njih misli da o tome treba da odluči parlament, te da bi protiv članstva glasalo 48.2% njih, a za svega 28.5%, čak 56.4% studenata smatra da će Crna Gora, bez obzira na to, postati članica ove organizacije. Sve ovo svedoči o osećaju bespomoćnosti i nemoći omladine u Crnoj Gori koja ne vidi svoju ulogu u rešavanju tako važnog pitanja poput članstva svoje zemlje u NATO-u. Naprotiv, čitav ovaj proces oni vide kao nešto što će, bez obzira na njihovo angažovanje i njihove želje, vladajuće elite rešiti po sopstvenom nahođenju. Tome u prilog idu i podaci o informisanosti crnogorskih studenata o osnovnim podacima vezanim za ovaj vojni savez.

Naime, svega 12 od 650 studenata, koliko ih je učestvovalo u istraživanju, dalo je svih pet tačnih odgovora na pitanja sa slike iznad. Čak 30% uzorka, odnosno 195 studenata, nije dalo niti jedan, a još 29.1%, odnosno 189 njih, svega jedan tačan odgovor, što je više nego porazna činjenica. Sve ovo, na kraju, svedoči o nedostatku političkog aktivizma, a samim tim dovodi u pitanje i demokratičnost crnogorskog društva, što bi moglo biti predmet neke posebne analize. Budući da se u slučaju politike evropskih integracija pitanje legitimiteta ne treba postavljati, jer ih, kao što je rečeno, podržava većina stanovništva, podaci vezani za put Crne Gore ka NATO-u impliciraju neophodnost daljeg razmatranja. Drugim rečima, neophodno je sagledati koji su osnovni uzroci nedostatka podrške NATO integracijama, kao i koje su posledice ovakvih pokazatelja.

Pre svega, nema sumnje da su loše uspomene na agresiju NATO-a na bivšu Saveznu Republiku Jugoslaviju i Crnu Goru kao jednog od njenih delova još uvek sveže u sećanjima mnogih državljana ove zemlje. Naime, građani Crne Gore ne zaboravljaju nastradale civile i decu, što izrazito negativno utiče na njihov stav prema NATO integracijama, po čemu su veoma slični građanima Srbije. Pored toga, kao najčešći argumenti protiv članstva ističu se i narušavanje odnosa sa tradicionalno bliskim Srbijom i Rusijom, ekonomski izdaci koji bi pratili proces učlanjenja, a koji se ogledaju u neophodnosti modernizacije crnogorske vojske i smanjenju njenog brojčanog sastava, kao i potencijalno učešće crnogorskih vojnika u vojnim misijama širom sveta.

Sa druge strane, iako mnogobrojni, argumenti za članstvo ne deluju posebno ubedljivo. Načelno, oni mogu se grupisati u one koji se tiču ubrzavanja procesa evropskih integracija (političke), ekonomske i bezbednosne. Prvu grupu čine argumenti kojima se zagovara ideja da bi članstvo u NATO-u Crnu Goru dovelo praktično pred vrata EU. Iako je moguće da bi pristupanje NATO-u donekle olakšalo određena pregovaračka poglavlja i ubrzalo neke reforme, postoje najmanje tri uverljiva kontra-argumenta korišćenju ovih tvrdnji u korist propagiranja članstva u ovom savezu. Prvo, sve reforme sektora bezbednosti, pa i one koje se tiču transparentnosti, demokratizacije i otvorenosti društva, mogu se, uz postojanje dovoljno snažne političke volje, bez mnogo problema sprovesti i bez članstva u ovoj organizaciji. Drugo, ne postoji nijedan način na koji bi neko mogao da garantuje da bi pristupanje NATO-u u određenom vremenskom roku garantovalo i članstvo u EU, budući da ova dva pitanja nemaju apsolutno nikakve veze jedno sa drugim, niti su na bilo koji način uslovljena. Konačno, prema Lisabonskom ugovoru, svaka država članica EU ili potencijalni član ima garantovano pravo da održi svoj status neutralne zemlje, a, dakle, da ne bude članica niti jednog vojnog saveza poput NATO-a. Drugim rečima, ne postoji nikakva uslovljenost članstva u EU članstvom u Evroatlantskom savezu niti garancija da ono ubrzava proces evrointegracija.

Druga grupa argumenata tiče se ekonomskog prosperiteta i najzastupljenije stanovište jeste da bi pristupanje NATO-u povećalo investicije i poboljšalo standard stanovništva. Ove tvrdnje su ponovo neosnovane, budući da su investitori u velikoj meri nezainteresovani za to da li je određena država članica nekog vojnog saveza ili ne, dok su, sa druge strane, pitanja unutrašnje političke i ekonomske stabilnosti, transparentnosti, efikasnosti pravosuđa i drugih državnih institucija, brzine birokratije i administracije samo neke od stvari na koje racionalni investitori obraćaju pažnju. Pored toga, ukoliko se pogledaju primeri ekonomskih trendova u Albaniji, Rumuniji, Bugarskoj, pa čak i Hrvatskoj, otkad su ove države postale članovi NATO-a, jasno je da ne postoji nikakav garant da bi dalje NATO integracije povećale broj i vrednost stranih investicija u Crnu Goru.

Bezbednosni aspekt jeste verovatno onaj na koji bi NATO, kao vojni savez, trebalo najviše da utiče. Garancija bezbednosti granica i teritorijalnog suvereniteta, zaštita od terorizma i sličnih globalnih oružanih pretnji, od destabilizacije regiona i potencijalne agresije jesu samo neki od argumenata za evroatlantske integracije Crne Gore. Međutim, pitanje je koliko je ijedan od tih argumenata opravdan. Da li postoji ijedna teritorijalna pretnja po suverenitet ili granice Crne Gore? Koji je to sused potencijalni agresor na ovu zemlju? Koja teroristička organizacija trenutno predstavlja realnu opasnost po građane Crne Gore? Budući da su na sva ova pitanja odgovori očigledni (ne, nijedan, nijedna), bezbednosni argument postaje beznačajan. Naprotiv, pristupanje vojnom savezu i narušavanje principa neutralnosti bi moglo da ima negativne posledice po bezbednost Crne Gore. Naime, u svetlu zaoštravanja odnosa Zapada i Rusije u proteklih nekoliko meseci, pristupanje NATO-u bi dodatno pogoršalo ionako sankcijama već narušene odnose Crne Gore sa Rusijom. Pored toga, usled postojećih aktivnosti NATO-a protiv globalnog terorizma, Crna Gora bi postala potencijalna meta za neke od terorističkih grupacija, iako to u ovom trenutno objektivno nije.

Svi ovi razlozi jasno govore u prilog da rezultati istraživanja prema kojima je većina ljudi u Crnoj Gori protiv članstva u NATO-u ne treba da budu iznenađujući. Naprotiv, deluje da većina građana razmišlja racionalno kada se protivi članstvu Crne Gore u NATO-u. Međutim, kakve su realne posledice ovakvih stavova, pogotovu ukoliko se zna da su, kao što je već pomenuto, vladajuće političke elite u Crnoj Gori jasno orijentisane prema daljim integracijama?

Najozbiljnija posledica jeste jasno dovođenje u pitanje legitimiteta ovih poteza trenutne vlasti u Crnoj Gori. Postavlja se pitanje po kom osnovu i po kom demokratskom principu Milo Đukanović i ostatak državnog aparata vode Crnu Goru prema NATO-u, ukoliko je, jasno je i njima, većina stanovništva protiv toga. Lako je reći da je taj legitimitet stečen na prethodnim izborima, kada je Demokratska partija socijalista (DPS) po ko zna koji put odnela pobedu, ali ova tvrdnja ne stoji iz prostog razloga što pobeda na izborima ne daje vladajućoj stranci ili koaliciji neograničenu vlast u svakom pogledu na period trajanja mandata. Primer ovoga može biti i to da pobeda na izborima ne daje pravo partiji ili koaliciji da samovoljno odluči da promeni tekst ustava ili dokine državni suverenitet. Budući da bi članstvo u NATO-u imalo ograničavajući efekat na crnogorski suverenitet, vrlo je opravdan zahtev da se putem referenduma proveri podrška naroda ovim koracima, odnosno njihov legitimitet, što je zapravo i osnovni argument i osnovni zahtev protivnika članstva Crne Gore u NATO-u. A ukoliko je vlast u Podgorici tako sigurna da vodi državu u pravom smeru, da su NATO integracije toliko korisne, pa, u krajnjoj liniji, i da ima demokratsko, na vladavini naroda zasnovano pravo da preduzima korake prema članstvu, zbog čega odbija, zbog čega se plaši sprovođenja referenduma? Zar ne bi bilo lakše i za vlast i za čitavu Crnu Goru da se jednom za svagda razreši ovo pitanje, te da se čitava zajednica okrene ili ka daljem produbljivanju saradnje i ubrzanom pristupanju NATO-u, ili, pak, zaustavi dalje integracije, zadrži trenutni nivo saradnje sa ovom organizacijom i okrene se daljoj demokratizaciji, ekonomskom prosperitetu i jačanju socijalne kohezije? Ko ima koristi od konstantne podeljenosti crnogorskog društva po nekim od najvažnijih državnih pitanja?

Odgovore na ova pitanja treba tražiti u Karađorđevoj ulici u Podgorici. Ono što je izvesno jeste da bi donošenje odluke o pristupanju Crne Gore NATO-u bez sprovođenja referenduma bilo nedemokratsko, suprotno volji većine naroda ove zemlje (makar sudeći po rezultatima istraživanja), a u velikoj meri i iracionalno, što je pokazano u ovom tekstu. Međutim, autor ovih redova deli zabrinutost studenata Crne Gore da će se koraci ka članstvu u Evroatlantskom savezu nastaviti bez obzira na to šta većina kaže. Osnovni uzrok ove zabrinutosti jeste upravo ranije pomenut nedostatak demokratičnosti crnogorskog političkog sistema, koji odlikuju klijetelistički odnosi naroda i vlasti, potpuna dominacija jedne partije u svim sferama društva – od politike i sektora bezbednosti, preko ekonomije, do kulture, nauke i obrazovanja, kao i rascepkanost, zakržljalost, tromost i nesposobnost opozicije da se bilo šta u njemu promeni. Kao posledica toga, u Crnoj Gori ne postoji politička snaga koja bi organizovano, institucionalizovano i legitimno mogla da se suprotstavi potezima vlasti, a dok se tako nešto pojavi, crvena zastava sa zlatnim orlom već bi se mogla vijoriti u Bulevaru Leopolda Trećeg u Briselu.

Autor je diplomirani politikolog za međunarodne odnose i student master studija političkih nauka na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti