Blog

Oči pune zvezda

Jelena Marićević, Novi Sad

                                           „I kao zvezde ugašene, koje

                                           Čoveku ipak šalju svetlost svoju,

                                           I čovek vidi sjaj, oblik, i boju

                                            Dalekih zvezda što već ne postoje,

                                            Tako na mene, sa mračnoga zida,

                                            Na iščađaloj i starinskoj ploči,

                                                                                                           Sijaju sada, tužna Simonida —

                                                                                                           Tvoje već davno iskopane oči!“

Malo ko ne bi prepoznao Rakićeve stihove iz pesme o čuvenoj gračaničkoj fresci iskopanih očiju. Verujem da malo ko ne bi zasuzio kad likom ugleda i dušom oseti prostor manastira iz 1321. godine, raj i pakao na izlazu, kraljevske lukove i kupole. Muse je video izvor motiva ugašenih zvezda u stihovima Ogista Doršena, Matoš u pesmi „Oči“, Silija Pridoma, u kojoj se zvezde porede sa zenicama koje se gase. Mihailo Pavlović pominje i Pridomovu pesmu „L'idéal“, koja govori o tek nastalim zvezdama, čija svetlost još nije doprla do zemlje, a Rakićeva govori o obratnom – ugašenim zvezdama čija svetlost još stiže do naših očiju, iako zvezde više ne postoje.

U pesmi „Siehst du den Stern“, švajcarskog pesnika Gotfrida Kelera, prisutan je motiv o ugašenoj zvezdi koja nam svetli, ali ne očima kojih nema, već sa ljubavlju koja je iščezla... Međutim, ni Keler, ni Pridom, ni Doršen, nisu imali negde na poprištima svojih otadžbina onu oskrnavljenu crkvu sa neugasivim bojama jedne nesrećne freske, da njihovim stihovima i zvezdama pozajme od svoje večite lepote, kao što Simonida deli svoju lepotu sa Rakićevom pesmom i daje od svetlosti svojih očiju svetlost ugašenim zvezdama našeg pesnika.[1]

Do Gračanice treba doći i osetiti iskopane oči sopstvene otadžbine koje ipak i uprkos svemu sijaju, kao Simonidine!

Zahvaljujući Domu kulture u Gračanici, naporu i volji njenih Ljudi koji su organizovali okrugli sto o književnom delu Dušana Kovačevića (4. juna 2016. godine), povodom nagrade Zlatni krst kneza Lazara na Vidovdanskom pesničkom bdeniju 2015, obreli smo se i u Gračanici, sada već pravom srpskom gradu,[2] ali i u Prizrenu gde je održan skup. Nije to bio standardan skup; bio je to kovačevićevskim jezikom govoreći pravi „sabirni centar“. Među ruševinama crkve Svetog Spasa u gradu u kome više gotovo da nema Srba, čuo se srpski jezik; na mestu iznad grada, a ispod tvrđave, pod vedrim nebom, uz intenzivni osećaj katarze.

Lokalitet Kovačevićevog „sabirnog centra“ bio je imaginarna Gornja Dobrava (Dobrava je, na primer, naselje opštine Leposavić na Kosmetu), a stvarna Felix Romuliana, koja je pločom sa natpisom coincidentia oppositorum(u filmu) povezana sa lokalitetom mrtvih (u tuniskoj Dugi), pa je tako preko profesora i arheologa Mihajla Pavlovića svet mrtvih komunicirao sa svetom živih. I na mestu prizrenske crkve osećala se aura simboličke energije, slaganja suprotnosti kroz vreme - negdašnja srpska prestonica i sadašnji grad u kome gotovo da nema Srba, ali uspeva da se čuje srpski jezik, na simboličnom mestu, a ni na nebi ni na zemlji.

Ako u jednom epifanijskom trenutku zamislimo Prizren kao fresku Simonide, onda iskopane oči, tj. iskopano i oskrnavljeno, utuljeno srpstvo najednom može da zasvetli, iako zvezda više nema. Kako i čime? Bogoslovijom Sv. Kirila i Metodija, Vladičanskim dvorom, manastorim Svetih Arhangela, crkvama Svetog Spasa, Bogorodice Ljeviške, hramom Svetog Đorđa, neodricanjem i prisustvom, ali i pisanom rečju, perom i glasom, koji je nekad pesnički, a nekad i u znaku drame...

Autorka je saradnik u nastavi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu

[1] Milorad Pavić, “Zmaj, Rakićeva 'Simonida' i jedna pesma Gotfrida Kelera“, u knjizi: Jezičko pamćenje i pesnički oblik, Matica srpska, Novi Sad 1976, str. 410-415.

[2] Dragomir Kostić, „Gračanica postaje grad“, Vidovdanski glasnik, god. 24, br. 23, Dom kulture Gračanica, Gračanica 2015, str. 49-50. U Gračanici se stalno nešto dešava, naglasio je Dragomir Kostić u članku. Zaista, uz projekcije filmova, pozorišnih festivala, likovnih kolonija, književnih večeri, naučnih skupova, Gračanica postaje jedan od ozbiljnih centara srpske kulture na Kosovu i Metohiji.

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)