Blog

"Homo strancus" i rđava mati

Marko Tošović, Višegrad-Novi Sad

Re­vo­lu­ci­je su rđa­ve maj­ke. Pri­ča se ka­ko pro­ždi­ru svo­ju dje­cu, svo­je le­glo, svoj okot. A mo­žda su re­vo­lu­ci­je sa­mo rđa­va dje­ca – pri­ča se ka­ko jedu i svo­je rodi­te­lje, svo­je oče­ve? Bi­će da su re­vo­lu­ci­je pod­ jed­na­ko rđa­ve i kao maj­ke i kao dje­ca. A mo­žda su rđa­vi sa­mo oče­vi, maj­ke i dje­ca re­vo­lu­ci­ja? Od­ga­ja­ne kr­vlju, ranja­va­ne i od svo­je dje­ce i od svojih oče­va, re­vo­lu­ci­je su iz­gu­bi­le ra­zum i po­če­le da za­ri­va­ju zu­be i kan­dže u sop­stve­no me­so – u me­so ko­je ih je stvo­ri­lo i u me­so ko­je su stvo­ri­le. Bi­lo je ka­sno da opro­ste rodite­lji­ma: ni­su že­lje­le da iz­gle­da­ju ta­ko. Bilo je ka­sno da opro­ste dje­ci: ni­su že­lje­le ta­kva da po­sta­nu. Je­du­ći svo­je oče­ve, pro­ždi­ru­ći svo­ju dje­cu, re­vo­lu­ci­je su, za­pra­vo, pojele se­be. A mo­žda su, u stva­ri, dje­ca re­vo­lu­ci­je pro­ždra­la svo­ju maj­ku? Ili su revoluci­ju po­je­li nje­ni oče­vi?

A šta je sa evo­lu­ci­ja­ma? Da li i one pro­ždi­ru ono što po­ro­de, ili ono što ih je ro­di­lo? Ni­po­što. Evo­lu­ci­je ne je­du svo­ju dje­cu. A mo­žda bi tre­ba­lo? Mo­žda bi tre­ba­lo da se kat­kad ugle­da­ju na svo­ju mla­đu, kr­vo­loč­ni­ju i zu­ba­ti­ju sestru? Ili je i re­vo­lu­ci­ja če­do evo­lu­ci­je? Ne znam. Ali evo­lu­ci­ja je, ipak, rđa­va ma­ti. To što joj dje­ca ni­su na meni­ju ne či­ni je bo­ljom. Ona je rđa­va za­to što ne bri­ne o sva­kom dje­te­tu pod­jed­na­ko. Za­to što ne­ku dje­cu pu­sti da ži­ve, a da ne sazna­ju šta zna­či ži­vje­ti. I upra­vo ta ne­zbri­nu­ta dje­ca evo­lu­ci­je, ona ko­ji­ma se ona ni­je do­volj­no po­sve­ti­la, svje­do­če o nje­nom nesavršenstvu, nje­noj alj­ka­vo­sti i br­zo­ple­to­sti, nje­nom ota­lja­va­nju po­sla i nje­nom nemaru. Posto­ja­nje ta­kve dje­ce i sa­mu evo­lu­ci­ju do­vo­di u pi­ta­nje. Evo­lu­ci­je mo­žda ni­su spo­sob­ne da pro­žde­ru ono što iz­ro­de, ali su spo­sob­ne da iz­ro­de ono što bi ih mo­glo pro­ždra­ti: iz či­ste gla­di, ni­ka­ko iz osve­te, jer ne mo­že se sve­ti­ti onaj ko­ji je ne­svje­stan sop­stve­nog hen­di­ke­pa, a ka­mo­li kriv­ca za isti. Pro­ždi­ra­njem evo­lu­ci­je ona se poništava, a sa njom i sve ono do­bro što je evo­lu­ci­jom či­ni.

Mno­ge na­u­ke su sklo­ne da to ne­sa­vr­šen­stvo evo­lu­ci­je tu­ma­če kao njen tok una­zad. Tok ko­ji je iz­ne­vje­ra­va i ot­kri­va nje­ne sla­bo­sti i dis­kon­ti­nu­i­te­te dovodeći u pi­ta­nje njenu pro­gre­siv­nu li­ne­ar­nost. Ta­ko je, na pri­mjer, evo­lu­ci­ja ko­ja je iz­ro­di­la homo sapiens-a, homo poeticus-a, homo politicus-a i dru­ge homo va­ri­jan­te ro­di­la i homo strancus-a – bi­će ko­je po­ka­zu­je u ko­li­ko lo­šoj for­mi mo­gu da bu­du ma­ma-evo­lu­ci­je. Homo strancus je do­bio ime po uzo­ru na na­ziv zajednice/sku­pa u ko­joj se učvr­šću­je i oku­plja, za­hva­lju­ju­ći ko­joj egzi­sti­ra. Naučni­ci tvr­de da se evo­lu­tiv­ni tok una­zad već du­že ne mi­če sa istog sta­di­ju­ma. Ne­ki su čak sklo­ni da tu stag­na­ci­ju tu­ma­če kao kraj­nju mo­gu­ću tač­ku po­me­nu­tog toka. Sve iz­nad to­ga homo strancus-a pri­bli­ža­va to­ku una­pri­jed. Sve is­pod to­ga zanimljivo je sa­mo zo­o­lo­zi­ma. Upr­kos svo­joj pro­sto­ti, homo strancus je slo­žen feno­men ko­ji se ne mo­že razumje­ti na osno­vu te­o­ri­ja jed­ne od mno­go­broj­nih na­u­ka, ma ko­ja to na­u­ka bi­la.

Bi­o­lo­zi su do­ka­za­li da homo strancus pri­pa­da po­ro­di­ci bes­kič­me­nja­ka, ali ne mogu da usa­gla­se te­o­ri­je ve­za­ne za po­ri­je­klo nje­go­ve bes­kič­me­no­sti. Jed­na naučna stru­ja tvrdi da je homo strancus je­din­stven fe­no­men ko­ji je to­kom evo­lu­ci­je us­pjeo da od­ba­ci kič­mu ka­ko bi lak­še mo­gao da se na­sta­ni u re­la­tiv­no ma­lim, mrač­nim, vla­žnim i to­plim otvori­ma. Homo strancus ni­je ra­to­bo­ran po sva­ku cije­nu: ako ne mo­že iz otvo­ra da iz­gu­ra druge homo strancus-e on će ra­do di­je­li­ti život­ni pro­stor sa nji­ma, upr­kos to­me što mu je tijesno. Dru­ga na­uč­na stru­ja za­stu­pa te­o­ri­ju da je bes­kič­me­nost uro­đe­na oso­bi­na izvornog homo strancus-a ko­ja mu omogu­ća­va da se pri­la­go­di sva­koj si­tu­a­ci­ji, a da je ljudski lik ono što do­la­zi kasnije.

Fi­zi­ča­ri, he­mi­ča­ri i ma­te­ma­ti­ča­ri za­jed­nič­kim sna­ga­ma do­ka­za­li su da je ponaša­nje homo strancus-a re­la­tiv­no jer od­no­si ti­je­la i funk­ci­je unu­tar opreč­nih skupova mo­gu da po­pri­me pot­pu­no no­ve di­men­zi­je. Za do­ka­zi­va­nje te­o­ri­je do­volj­na su dva sku­pa. Npr., ti­je­lo A1 se u sku­pu H na­la­zi u har­mo­nič­nom od­no­su sa ti­je­lom B1. Ia­ko je vrijednost ti­je­la A1 u broj­ča­nom smi­slu ve­ća od vri­jed­no­sti V1, realna vri­ jed­nost oba ti­je­la rav­na je nu­li. Ne­ki tvr­de du su bro­je­vi sa ko­ji­ma tije­la unu­tar sku­po­va ope­ri­šu pre­vi­še kom­plek­sni, te da kom­plek­snost tih broje­va i sa­ma ti­je­la či­ni iskompleksiranim. Harmo­ni­ju izme­đu ti­je­la A1 i V1 uslovlja­va is­klju­či­vo pri­pad­nost istom sku­pu či­ji kona­čan re­zul­tat, upr­kos nul­toj vri­jed­no­sti svih ti­je­la, oba­ve­zno ode u mi­nus.

Sta­nje unu­tar sku­pa Y iden­tič­no je sta­nju unu­tar sku­pa H, no in­te­re­sant­no je posma­tra­ti od­no­se ti­je­la iz opreč­nih sku­po­va. Fi­zi­ča­ri tvr­de da naelektrisanje ti­je­la ko­ja pri­pa­da­ju sku­pu Y, čak i na naj­ma­nji au­di­tiv­ni na­dr­žaj ko­ji aso­ci­ra na bi­lo ko­je tije­lo iz sku­pa X, po­sta­je iz­ra­zi­to ne­ga­tiv­no, te se pretpo­sta­vlja da bi do­dat­ni na­dra­ža­ji do­ve­li do eks­plo­zi­je. Iden­ti­čan od­nos i re­ak­ci­je evi­dent­ne su i kod ti­je­la iz sku­pa H pre­ma oni­ma u sku­pu Y.

Ri­zi­ku­ju­ći sop­stve­ne ži­vo­te, na­uč­ni­ci su iz ne­po­sred­ne bli­zi­ne posmatra­li tran­sfe­re ti­je­la iz jed­nog sku­pa u dru­gi. Ti­je­lo V1 pre­šlo je u skup Y, dok je ti­je­lo V2 pre­šlo u skup H. Ne sa­mo da kon­tak­ti ti­je­la A1 i V2, od­no­sno A2 i V1, u no­vim okolnostima ni­su do­ve­li do eks­plo­zi­je već je i jak in­ten­zi­tet trenja, ka­rak­te­ri­sti­čan za su­sre­te ovih ti­je­la dok su pri­pa­da­la su­prot­nim skupovi­ma, pot­pu­no ne­stao. Ona ko­ja su se, za vrije­me pri­pad­no­sti raz­li­či­tim sku­po­vi­ma, me­đu­sob­no od­bi­ja­la po­put zra­ke sun­ca o staklo, sa­da su po­če­la magnetski da se pri­vla­če. Dej­stvo sku­po­va je ma­gič­no, ali je ipak pri­mjećen je­dan in­te­re­san­tan mo­me­nat: ti­je­lo V1 od­jed­nom je po­pri­mi­lo iz­ra­zi­to negativ­no naelek­tri­sa­nje u od­no­su na ti­je­lo A1. Pre­ma istom onom A1 pre­ma ko­jem je nekada vibrira­lo po­zi­tiv­no sa ne­kim neo­bič­nim svje­tlu­ca­njem. A1 je ta­ko­đe iz­ne­na­da posta­lo izrazi­to ne­ga­tiv­no „ras­po­lo­že­no” pre­ma ti­je­lu V1. Pre­ma istom onom V1 ko­jem je do ju­če velikodu­šno pru­ža­lo to­plo­tu sop­stve­nog otvo­ra i ogr­li­cu sopstve­nog povoca. Istu onakvu toplo­tu i ogr­li­cu ka­kvo ono do­bi­ja od otvo­ra i povodaca ne­kih ta­mo A, ko­ja u hijerarhi­ji sku­po­va ima­ju još ve­će broj­ne vrijednosti. Ista for­mu­la pre­sli­ka­na je na novona­sta­le od­no­se A2 i V2.

Pri­rod­ne na­u­ke su da­le ogro­man do­pri­nos u iz­u­ča­va­nju homo strancus-a, ali su zane­ma­ri­le nji­hov od­nos pre­ma oni­ma iz­van. Evi­dent­no je da fil­ter omo­ta­ča sku­po­va ne pro­pu­šta one ko­ji že­le da ži­ve mi­mo povo­da­ca i to­plih otvo­ra, jer bi nji­hov ula­zak ugro­zio do­ma­ći­na. Oni kojima su dra­že dru­štve­ne i hu­ma­ni­stič­ke na­u­ke pro­stor sku­pa su de­fi­ni­sa­li kao pro­stor u ko­jem do­bro­ta, ple­me­ni­tost, čast, hra­brost, čoj­stvo, zna­nje, pamet i ta­le­nat ni­su ključ­ne ljud­ske vri­jed­no­sti ni­ti vr­li­ne. Je­di­na vri­jed­nost unu­tar skupa ko­joj su sve dru­ge vri­jed­no­sti podređe­ne je vrijednost par­tij­ske kar­ti­ce. Zahvaljujući toj vri­jed­no­sti homo strancus-i se me­đu­sob­no pre­po­zna­ju, me­đu­sob­no dru­že ili međusob­no mr­ze. Posjedo­va­nje ta­kve vri­jed­no­sti, po­sje­do­va­nje par­tij­ske kar­ti­ce, ima moć da neutrali­še sva­ku bez­vri­jed­nost, dok nje­no od­su­stvo po­ni­šta­va sve vrijedno­sti i sve vr­li­ne. Ona, na kra­ju, ho­mo stransus-u u od­su­stvu sopstvenog omogućava da do­bi­je identi­tet stran­ke, jer bez stran­ke ko­joj pri­pa­da ho­mo stransus je, u od­no­su na one ko­ji su ne­ko, ko­ji su lič­nost, ipak ni­ko.

I ni­šta.