Blog

Mali „nesporazum“ sa Sokratom (III)

Umeće starenja

Luna Gradinšćak, Subotica

U vreme zalaska i propasti grčkog društva, humanistički ideal, kako to ističe Mihailo Đurić, a lično verujem i pojam staranja o sebi, dobijaju najuzvišeniji i najčistiji izraz. Grci su, izgleda, i po gasnuću blještavila svoje države u hladnijem istorijskom periodu hteli da sačuvaju vrednosti koje su ogrejavale jednu civilizaciju. Humanizam, po svaku cenu, reklo bi se. Da je ovakva težnja prisutna, rasvetljava  činjenica da je u postplatonovskom periodu i nadalje, pojam staranja o sebi, iako vidno klackava konstanta u svakom pojedincu, postao ne izbor, nego imperativ – jedna stalna obaveza protegnuta kroz ceo život. Pojedinac se formira putem staranja o sebi, nezavisno od profesije kojom se bavi, što će reći da praktikovanje uzvisivanja duhovnog bića predstavlja nadpoziciju u odnosu na sve ostalo što pojedinca kroz život prati i okružuje. Profesionalna orijentacija nema veze sa pravom na poznavanje svog unutrašnjeg „ja“.

Brušenje svog bića tokom mladosti[1] i glačanje bića tokom starosti stoje kao postolje u izgradnji nas samih. Svačije pravo biće da se formira prema univerzalnim potragama za duhovnim nadahnućem. Način na koji će se ovako nešto ostvarivati Fuko vidi kroz prizmu „oklopa“ odnosno neke vrste sigurnosnog mehanizma. Čovek trenira sebe i priprema se za starost kao pobedonosni period života. Starost jeste cilj, a ne osećaj teskobe i nemoći. Percepcija starih Grka očigledno je suprotna od one koju je danas globalizacija konstruisala kao posledicu. Dok nam se danas nameće slika starosti kao nečeg arhaičnog, slabog, bezvoljnog, nekadašnji praktikanti staranja o sebi smatrali su je najvećim smislom životnog luka. Staranje o sebi nosi tačku krajnje sublimacije onog „ja“, to je tačka u kojoj je „ja“ konačno dostiglo samo sebe. Iako se, prema Fukoovim rečima, ovakav doživljaj pojma starosti smatra nekim vidom „dovršavanja svog života pre smrti“, on zapravo nosi koncepciju „raja“ pre smrti. Starost, što se sada vrlo lako može ustanoviti, nije faza opadanja života, niti faza kraja života, već krajnji cilj i nagrada vremena provedenog u čežnji da se dosegne valjana vrlina.

Ono što nas dovodi do toga da starost percepiramo na suprotan način, jeste iskorišćavanje ljudske već uveliko oslabljane i izlomljene volje. Oduzimanjem elementarnih egzistencijalnih prava čoveka, pojedinac je nateran da žudi i priželjkuje. Samim tim, izreka da se od života ne bi trebalo išta očekivati nema smisla i okreće čoveka na drugu stranu ulice. Samim tim je oduzeto pravo da se o ovoj tezi bilo šta prodiskutuje. Smisao ovakvog postulata značio bi da se čovekove potrebe ne vezuju za materijalna stremljenja, već za samu suštinu unutrašnjosti duše. Time bi se došlo do toga da se ni mlad ni star ne oseća vezanim za čulne draži i fizičke/spoljašnje impulse koje deluju na površini našeg bića i troše našu energiju. Dučić je isticao Ciceronovo gledište u kojem ljudska slabost dolazi od ljudskih poroka, a ne od ljudskih godina. Ono što je osiromašena volja proizvela jeste nedostatak hrabrosti, nedostatak snage, nedostatak izdržljivosti prema ovom zadatku, samim tim se zadatak staranja o sebi ne shvata važnim.

Dolazi se do toga da je ova dužnost, koji su stari Grci postavili kao imperativ (naslućujući šta čoveka sve čeka!) postaje povlastica za one koji „imaju“, „poseduju“ i ne brinu o osnovnom preživljavanju. Međutim, Sokratovo konstantno ponavljanje važnosti osvešćivanja sopstvenog „ja“ proizašlo je iz osećaja za gubljenjem idealnog slušaoca, prema tome, nastaje potraga za onim koji bi bio kadar da ovaj zadatak razume u značenju na kojem on uistinu jeste. U tom slučaju, podela osnovana na pojmu staranja o samom sebi, kako Fuko primećuje, u Sokratovom vremenu neće se račvati na aristokratsku sredinu s jedne, i osiromašenim klasama s druge strane, već na one kadre da saslušaju i samim tim pokušaju da razumeju, i one koji neće uspeti da ga čuju. Tako ovo načelo mora biti ponavljano uvek i svuda.

Odraz pojma starenja u ogledalu sadašnjice jasno je vidljiv u upotrebi čoveka u korporativnim sistemima (pogledati tekst: „Korporativni Novi Jerusalim“ Slobodana Vladušića, Nedeljnik, 28. maj 2015, str. 55). U ovom tekstu jasno je naznačeno da izabranik Guglovog štaba može biti samo jaka, mlada i modernizovano sposobna jedinka, tehnološki profilisana, duševno isprogramirana. Jednom rečju, sposobna, a samim tim ona kao ostarela nema nikakvu funkciju u društvenom sistemu, pa tako ni u gradu-štabu „večne mladosti i uspona“, što je jasno sugerisano odsustvom bolnica i groblja. Oduzimanjem prava na starost kao uzišeno stanje života, eliminisanjem njene zrelosti i uzornosti, desakralizacija starenja kao nezaobilazne životne stanice i na kraju krajeva zasluženo potrebne životne forme, znači onesposobiti čoveka, sakaćenje izgradnje čovekove ličnosti i uništavanje lepe nijanse duhovnosti koja nas čini ljudskim bićima. Stoga bi nužno bilo, za početak, razbiti ogledalo u nama i pokušati nazreti drugačiji odraz onoga što bi značilo umeti ojeseniti.

Autorka je master profesor srpske književnosti i jezika iz Subotice 

[1] Prema starim Grcima čovek je mlad do šezdesete godine, nakon čega ne nastupa starenje kao proces u ljudskom životu, već se starac postaje, on je nešto poput titule.

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)