Blog

Masa i(li) narod

Srđan Vidrić, Zrenjanin

Pitanje o kojem razmišlja Prokonzul jeste da li se masa može opet pretvoriti u narod.

Na šta tačno mislimo kada kažemo da neko mesto, neki grad ili neka država predstavlja raj na zemlji? Da li pod tim podrazumevamo izgled samog mesta, društveno uređenje, visok stepen tolerancije i prosvećenosti ljudi koji tamo žive, odsustvo hipokrizije, kriminala, korupcije, narkomanije i prostitucije, niske poreze, sigurne banke, veliki broj radnih mesta, slobodu štampe i govora, uzornog i promišljenog vladara ili nešto sasvim drugo? Nije li, u razmišljanju o jednom takvom mestu, važno i pitanje tretmana ljudi, tačnije odnosa i ophođenja vlasti prema njima? Mogu li se smatrati srećnim ljudi koji žive u materijalnom blagostanjui neprestanom tehnološkom napretku, ako tavore u duhovnom i emotivnom siromaštvu, bez (prave) prilike da se i na tom polju obogate? I da li je, najzad, „bogata“ masa u prednosti u odnosu na „siromašan“ narod? Na neka od ovih, kao i na niz drugih pitanja pokušao je da odgovori Ernst Jinger u svom romanu Heliopolis, objavljenom 1949., a kod nas prvi put prevedenom 2012. godine u izdanju Službenog glasnika, a u prevodu Božidara Zeca. 

Pre nego što pređem na analizu pojedinih aspekata Heliopolisa, moram reći da me je iznenadila veoma slaba recepcija ovog romana kod nas. Koliko mi je poznato, osim uzgrednih napomena i citata koje sam pronašao u tekstovima Slobodana Vladušića, ovim romanom se niko nije ozbiljnije pozabavio, barem ne otkada je preveden.[1] Budući da je bremenit značenjem i da anticipira mnogobrojne tekovine 21. veka, nedostatak ozbiljnijeg čitanja i tumačenja dodatno začuđuje i razočarava. Bilo kako bilo, treba naglasiti da je u pitanju (anti)utopijski roman koji u sebi sadrži dosta filozofskog potencijala i koji zaslužuje veću pažnju šire čitalačke javnosti.

Naime, radnja je smeštena u izmišljeni prostor fikcionalnog grada Heliopolisa, u kojem je stanovništvo polarizovano i okupljeno oko dve suprotstavljene političke i ideološke struje – Namesnikove i Prokonzulove – koje su, dugogodišnjim suparništvom, svoje građane dovele na rub građanskog rata. Njihovi stavovi i pogledi na svet su dijametralno suprotni i nespojivi, ali se ponekad obojica služe istim sredstvima kako bi došli do vlasti i moći. Oličeni u institucijama Centralne uprave (Namesnik) i Palate (Prokonzul), ovi „ideolozi“ se upiru da stvore, odnosno reinkarniraju, novog, odnosno starog čoveka. Vlast samo formalno pripada Prokonzulu, dok Namesnik uspeva svojim propagandnim aparatom da se nametne stanovnicima grada i ozbiljno ugrozi položaj svog suparnika. Kao glavni lik pojavljuje se komandant u Prokonzulovoj vojsci – Lucije De Ger – promišljen i razborit čovek, čiji svetonazori prevazilaze njegovo zvanje, što na kraju i dovodi do toga da napušta svoj poziv i zauvek odlazi iz Heliopolisa. Treba reći i to da se, kao treća politička i ideološka opcija, pojavljuje Regent, čovek koji se povukao sa mesta vladara i koji strpljivo čeka svoju novu šansu. Njegov „politički program“ saznajemo tek na kraju, kada se čini da komandant De Ger ostaje bez utočišta.

Baveći se pitanjem mase i elite, Ernst Jinger je, kroz koncepte svojih junaka, ocrtao konture savremene proizvodnje i regrutacije jednog i drugog. Iz razgovora koji je Lucije vodio sa svojim šefom, otkrivamo na čemu se temelje pretenzije „modernih“ i „konzervativnih“ pretendenata na vlast, što je najbolje ilustrovati jednim podužim citatom: „Namesnik želi da kolektiv, istorijski neutemeljen, uzdigne na nivo države; mi stremimo društvenom poretku koji je istorijski ukorenjen. Mi hoćemo slobodu čoveka, njegovoga bića, njegovoga duha i njegove svojine, a državu samo utoliko ukoliko treba te vrednosti štititi. Zato se naša sredstva i metodi razlikuju od Namesnikovih. Namesnikov cilj jest nivelacija, uravnilovka, atomizacija društva, u kojem će vladati apstraktni red. Kod nas, međutim, čovek će biti gospodar. Namesnik teži perfekciji tehnike, a mi savršenstvu čovekovom. (...) Namesnik želi tehničku superiornost. (...) Nasuprot tome, nama je cilj stvaranje nove elite. Naš eksperiment neuporedivo je teži; mi plivamo protiv struje. Dok uravnilovka nalazi materijal u svakom čoveku, nama je za naše namere potreban čovek kao celovita ličnost, ali takav se retko nalazi, a i kada se nađe, samo je približno celovit. U tom pogledu Prokonzul nam služi kao uzor, kao nosilac istinskih vrlina na kojima treba da se temelji vlast. U njemu su netaknuti ne samo aristokratski već i demokratski principi. (...) S tim ciljem on pokušava da oko sebe okupi najbolje ljude“ (146. str).    

Ako se za trenutak vratimo na citat koji je uzet kao moto ovog teksta, videćemo da Jinger, osim što razmatra strukturu mase i elite, pravi distinkciju i između mase i naroda. Naravno, možemo postaviti pitanje ima li uopšte razlike među njima i, ako ima, u čemu se ona ogleda? Međutim, iz podužeg odlomka, koji sam ciljano ovde preneo, uočavamo da ta razlika nesumnjivo postoji i da se tiče čovekove prosvećenosti i osvešćenosti sobom, kao i zapažanjem kako ga drugi, u ovom slučaju vlasti, tretiraju. Vođeni ovim, možemo zaključiti da je masi vrlo često potpuno svejedno ko je predvodi, sve dok udovoljava njihovim prohtevima ili ih drži opčinjene svojom autoritarnom ličnošću (zvuči poznato?). Nasuprot tome, narod (ili elita) teži kontinuitetu i za svoje predstavnike i zastupnike bira isključivo „duhovne aristokrate“ (Hose Ortega i Gaset). Otuda je i razumljiv zaključak šefa Prokonzulove vojske da je istinskih predstavnika elite, odnosno naroda, uvek malo. Ako je to sve tako, odakle onda ona kovanica – „narodna masa“? Da li je u tom slučaju masa predstavljena kao skupina ljudi iz naroda ili je u pitanju otuđeni deo istog? Da li smo 1941. (vojni puč), 1968. (studentske demonstracije) ili 2000. godine (državni udar) na ulicama Beograda imali narod, masu, narodnu masu ili od svega po malo? Čime su vođene ove kategorije, sa kojih strana su podsticane, čiji je ulog bio veći i ko je bio spreman dalje da ide? Da li je ikako moguće uticati na to da masa (ponovo) postane narod ili da se narod preobrati u masu, pod uslovom da među ovim pojmovima zaista možemo da napravimo razliku? Ovo su samo neka od pitanja koja se nameću kada Jingerovu prozu suočimo sa (našom) konfuznom stvarnošću, iz koje nije lako izvući prave odgovore. Ono što na kraju ostaje jesu pitanja koja upućujemo sami sebi, a koja glase ko smo zapravo mi i ko želimo da budemo?

[1]Njime se sedamdesetih godina bavio Dragoš Kalajić u delu Mapa (anti)utopija, čitajući ga i prevodeći sa italijanskog. (Ovaj podatak se može pronaći na internetu.)

Autor je master profesor srpskog jezika i književnosti iz Zrenjanina