Blog

Strah od imigranata

Srđan Vidrić, Zrenjanin

Izgnanstvo je istovremeno
neobično privlačna tema za razmišljanje
i užasan doživljaj u ljudskom iskustvu.
Edvard Said

Pre svega, mi ne volimo da nas zovu izbeglicama.
Jedni druge nazivamo pridošlicama ili imigrantima.
Hana Arent

Kreirajući sliku o Drugom, najčešće polazimo od predrasuda i stereotipa koji nisu najpreciznije utemeljeni u stvarnosti, nego se zasnivaju na pukim pretpostavkama, nagađanjima i „čula-kazala“ pričama. Potpadanjem pod predrasude i stereotipe uglavnom pokazujemo sopstvenu neobaveštenost, neobrazovanje, nedostatak empatije i želje da se, makar i na trenutak, izmestimo iz lične „udobnosti“ i sagledamo Drugog u njegovoj „pravoj“ suštini. Jedna koleginica mi je pričala kako je pre nekoliko godina vodila jednu grupu učenika osnovne škole u Banju Koviljaču na ekskurziju i, pošto je decu teško držati na okupu, ona im je rekla da se ne razdvajaju i ne odlaze suviše daleko jer „tamo ima azilanata“. Deca su, ne znajući značenje te reči, ali sluteći negativnu i preteću konotaciju, odlazila jedna kod drugih i govorila: „Nemoj tamo da ideš, ima azilanata!“ ili „Napašće te azilant i šta ćeš onda!?“ Na ovom primeru vrlo jasno uočavamo način na koji funkcioniše a priori izgrađen stav o nečemu o čemu se ne zna apsolutno ništa. Međutim, to su deca i može im se oprostiti strah i neznanje. Ali šta je sa nama koji pripadamo svetu odraslih? Znamo li mi značenje reči azilant ili imigrant? Znamo li mi uistinu šta znači biti azilant ili imigrant? Plašim se da ne, jer sećanje je krhka i porozna stvar.

U muzeju „Srbi na Krfu 1916-1918“, koji se nalazi u istoimenom gradu i koji je poznat pod nazivom „Srpska kuća“, postoji jedna fantastična fotografija koja prikazuje Krfljane, okupljene na dokovima svog grada, kako iščekuju i posmatraju dolazak i iskrcavanje pripadnika srpske vojske i naroda kojih je, po nekim podacima, u krajnjem obračunu bilo više od sto trideset hiljada (i brojevima – 130.000!). Sećam se da sam, posmatrajući tu fotografiju, razmišljao o mogućoj strepnji i strahu koju su osećali i domaćin i gost u trenucima u kojima se to odigravalo. Važno je napomenuti i to da je grad Krf u tom periodu imao manje stanovnika nego što je bilo naših izbeglih sunarodnika.

Ljubomir Saramandić, kustos ovog muzeja i veliki poznavalac istorije Prvog svetskog rata, ispričao je okupljenim turistima da su se Grci pokazali kao veliki domaćini, što su izbegli Srbi i te kako umeli da cene. Po njegovim rečima, za vreme boravka na ovom ostrvu, nije zabeležena ni jedna krađa, niti, kako kaže Saramandić, jedna slomljena grana masline. I domaćin i gost pokazali su veliko razumevanje i empatiju, što je i predstavljalo ključ za dobre međuljudske odnose. Šta se, međutim, desilo sa svetom u proteklih sto godina? U vremenu kada je reč imigrant postala jedna od najčešćih reči u javnom diskursu, pronalazi li iko razumevanja za ljude na koje se ta reč odnosi? Ima li igde samilosti i empatije za ljude koji napuštaju ratom zahvaćenu Afriku i Bliski istok i pokušavaju da se domognu pojedinih zemalja Zapadne, Centralne i Južne Evrope? Da li je strah „domaćina“ postao veći od straha koji oseća „gost“?

Hana Arent, u svom tekstu „Mi izbeglice“, i Edvard Said, u svom tekstu „Razmišljanja o izgnanstvu“, prave razliku između izbeglica i imigranata. „Iako je tačno da je izgnanik svako ko je sprečen da se vrati kući“, kaže Said, „među izgnanicima, izbeglicama, iseljenicima i emigrantima ipak se mogu povući izvesne razlike. Izgnanstvo potiče od prastare prakse proterivanja. (...) Sa druge strane, izbeglica je tvorevina dvadesetog veka. Reč 'izbeglica' poprimila je političko značenje, sugerišući ogromnu masu nevinih i zbunjenih ljudi kojima je neophodna hitna međunarodna pomoć, za razliku od 'izgnanika' koji sa sobom nosi konotacije samoće i duhovnosti. (...) Iseljenik sa izgnanikom deli samoću i otuđenost, ali iseljenik ne pati zbog krutih zabrana. Emigrant uživa ambivalentan status“, jer je „emigrant svako ko emigrira u drugu državu“. Nešto slično zapaža i Hana Arent, govoreći iz ličnog iskustva: „Izbeglica je ranije bila osoba koja je prinuđena da u drugoj zemlji potraži utočište zbog svog političkog stava ili zbog nečega što je učinila. (...) Mi smo uticali na to da se promeni značenje pojma izbeglica. Sada su izbeglice oni među nama koji su bili loše sreće da u novu zemlju pristignu bez ikakvih sredstava, prinuđeni da prihvate pomoć od Komiteta za izbeglice. Pre (Drugog svetskog – dodao S.V.) rata nas je još i više pogađalo kada bi nas neko nazvao izbeglicama. Činili smo sve da ubedimo druge da smo samo obični imigranti. (...) Da, mi smo bili imigranti i pridošlice koje su napustile svoju zemlju, ili iz čisto ekonomskih razloga ili zato što nam jednog lepog dana naprosto više nije odgovaralo da u njoj ostanemo“.

Koji god bio razlog zbog kojeg danas, i već nekoliko godina u nazad, svi ti Sirijci, Libijci, Avganistanci, Somalijci, Pakistanci, Marokanci, Iračani, Iranci, Albanci i ini državljani Azije, Afrike i Evrope napuštaju svoje domove i kako god ih mi klasifikovali i imenovali, svakako zaslužuju više razumevanja i poštovanja, naročito od evropskih zemalja koje se diče demokratijom i vladavinom ljudskih prava, nego što u ovom trenutku dobijaju. Nije na odmet podsetiti se i Univerzalne deklaracije o pravima čoveka, usvojene i proklamovane od strane Generalne skupštine Ujedinjenih nacija rezolucijom od 10. decembra 1948. godine. Evo šta kaže član 13: „1) Svako ima pravo na slobodu kretanja i izbora mesta stanovanja u granicama pojedine države. 2) Svako ima pravo da napusti bilo koju zemlju, uključujući vlastitu, i da se vrati u svoju zemlju.“; a evo i člana 14: „1) Svako ima pravo da traži i uživa u drugim zemljama utočište od proganjanja. 2) Na ovo pravo niko ne može da se poziva u slučaju gonjenja za krivična dela koja nisu političkog karaktera ili zbog dela koja su u suprotnosti sa ciljevima i načelima Ujedinjenih nacija.“

Umesto razumevanja i poštovanja, današnji imigranti nailaze na prezir, gađenje, mržnju i diskriminaciju, a upravo je „diskriminacija odlično društveno oruđe za međusobno ubijanje bez prolivanja krvi“ (Hana Arent). U koju god zemlju, na rubu Evropske unije, pokušali da uđu, susreću se sa visokim i gotovo nepremostivim bodljikavim žicama i bedemima, koji su u tu svrhu i postavljeni na tim mestima. Da bi se domogli boljeg života i pobegli od strahota građanskih ratova, imigranti pristaju na sve, pa čak i na to da budu prevoženi u, slabo je reći, neljudskim uslovima. Krijumčari su spremni da im uzmu i po nekoliko hiljada evra kako bi ih prevezli tranzitom do granica EU i prepustili na milost i nemilost tamošnjoj policiji.

Postoje svedočanstva, a o tome je pre nekoliko godina pisao naš nedeljnik „Vreme“, kako su pojedini imigranti, da bi došli do novca potrebnog za prevoz, prodavali sopstveni bubreg, nakon čega bi takođe bili izigrani. I posle svega, postavlja se pitanje, šta činiti sa tolikim brojem izbeglih, prebeglih i odbeglih lica? Nakon žica i bedema, šta je sledeće? Mitraljeska gnezda? Ako već tim ljudima ne možemo ili ne želimo pomoći, siguran sam da im ne bismo trebali ni odmagati. Zarađivanje na tuđoj muci pre je odraz malodušnosti i pokvarenosti, nego lukavstva i domišljatosti. Malo razumevanja i empatije bilo bi više nego dovoljno za početak sagledavanja tuđih problema.

„Izbeglice koje su primorane da idu iz jedne zemlje u drugu samo su prethodnici svojih naroda – ukoliko sačuvaju svoj identitet“, pisala je pred kraj već pomenutog i citiranog teksta Hana Arent. Uveren sam da bi se sa njom složio i Miloš Crnjanski, čije reči s kraja Druge knjige seoba danas tako potmulo zvuče – „Bilo je seoba i biće ih večno, kao i porođaja, koji će se nastaviti. Ima seoba. Smrti nema!“

Autor je master profesor književnosti i jezika iz Zrenjanina