Kada sam diplomirao na osnovnim studijama Univerziteta Kalifornije u Los Anđelesu 1988. godine, verovao sam da engleski jezik počiva na vrhu akademske piramide. Odsek se dičio sa skoro 1.700 diplomaca; opšti predmeti koje sam predavao studentima koji nisu sa Anglistike akademske godine nakon što sam predao disertaciju imali su po 400 studenata; a profesori i nenastavno osoblja širom akademske zajednice bili su radi da saznaju šta je to „dekonstrukcija“. Odsek je tražio od svakog studenta anglistike da pohađa dvosemestralni opšti predmet, od Beovulfa do V. H. Odena, u čijem je silabusu stajalo da vam je „sve ovo engleski, čitav dijapazon!“.

Pre toga, u engleskom za jedanaesti razred,[1] isto su nas učili za američku književnost, veličanstveno zaveštanje od Hotorna do Hemingveja, koje je impliciralo da je i sama država veličanstvena. U engleskom jeziku se pronalazio smisao prošlosti. Bez odseka za anglistiku kao predvodnika, univerzitet nije mogao da bude prvoklasna institucija.

Ovakvo stanovište nije bilo vezano samo za kampus. Godinu dana ranije, knjiga uglednog književnog teoretičara sa Univerziteta Virdžinije bila je šest meseci na listi bestselera Njujork Tajmsa – ne Sumrak američkog uma, Alana Bluma, već Kulturološka pismenost E. D. Hirša, u kojoj je čuveni spisak termina iz priloga bio prepun književnih tema. Njujork Tajms je 1986. godine profilisao odsek za engleski jezik na Jejlu i njihovog gurua, Žaka Deridu, što ih je proslavilo i pomalo ocrnilo. Ko je tada uključio televizor, mogao je gledati akademike Stenlija Fiša i Ketrin Stimpson kako se raspravljaju sa Vilijamom F. Baklijem Mlađim i Dinešom D'Souzom oko političke korektnosti, kao što se to dogodilo na forumu koji je moderirao Majkl Kingsli avgusta 1991. godine. Potom, 1984. godine, Nacionalni zadužbina za humanistiku Vilijama Beneta objavila je Ponovno prisvajanje nasleđa: Izveštaj o humanistici u visokom obrazovanju, u kojoj se žali što su se ideologija i teorija raširile naukom o književnošću – ali ova publikacija je samo potvrdila važnost profesora engleskog jezika.

Baš je neobično sa današnje tačke gledišta: konzervativci i liberali se prepiru oko književne tradicije, debatuju da li je Šekspir neophodan i pitaju se da li je Zori Nil Herston mesto uz Foknera. Kada je Džesi Džekson govorio 1987. godine na Stenfordu kao zagrevanje za još jednu kandidaturu za predsednika (njegova Rejnbou koalicija iz 1984. tada je još bila u zamahu), studenti su izmarširali vapeći za neophodnošću opšteg obrazovanja na fakultetu, mahom na književnim predmetima: „Hej hej, ura ura, ne treba nam Zapadna kultura“!

Mi, diplomirani anglisti, voleli smo da slušamo o ovakvim dešavanjima. U to vreme sam bio poslušni liberal koji je ipak voleo Velike knjige[2] i Zapadnu civilizaciju. Nisam želeo da se ti predmeti ukinu, ali puka činjenica da je pažnja javnosti bila usmerena na studije književnosti bila je nagrada sama po sebi. Mi koji smo tek stupali u ovo polje, mogli smo da poverujemo da živimo u centru američke kontroverze. To je bilo nadahnjujuće. Iako nas politika nije previše zanimala, naše arhivske pretrage po biblioteci i iscrpna kritička tumačenja Vlati trave i Magbeta bila su značajna. Ljudi su se zanimali predmetom našeg istraživanja.

Naravno, to nije trajalo dugo, samo par godina, dok su trajali takozvani „Ratovi kanona“ koji su oslikavali kontroverzu oko toga ko treba, a ko ne treba da bude uvršten u standardni zapadni književni kanon. Sve se to svršilo do sredine devedesetih, kada su „Ratovi kultura“ prerasli u homoseksualce-u-vojsci i „Ugovor sa Amerikom“, praćeni Bilom i Monikom. Engleski je takođe počeo da uzmiče. Godinu dana nakon Džeksonovog govora, akademici sa Stenforda ukinuli su obavezan predmet „Zapadna kultura“.

Književni odseci su izgubili svoj udeo na tržištu; broj diploma sa osnovnih studija vrteo se oko 50.000 u vreme kada je vrtoglavo rastao broj svršenih studenata: od 1,16 miliona 1995. godine, do 2,01 milion 2018/2019. Zapravo, poslednjih par godina, Engleski je pao na oko 40.000 diploma godišnje, dok se udeo anglista smanjio sa 4,3% 1995. godine, na 3,7% 2004. godine, sve do mršavih 1,9% 2018/2019. I književnost je izgubila na uticaju unutar samih odseka. Profesori su radije govorili o studijama kulture, kvir teoriji i postkolonijalizmu, nego o Hamletu ili Emi Bovari.

Do 1998. godine, kada sam postao redovni profesor na Univerzitetu Emori, konzervativne odbrane zapadne civilizacije i Velikog američkog romana nije više bilo u fakultetskoj zbornici. Samo godinu dana ranije, knjiga profesora Džona Elisa sa Univerziteta Kalifornije u Santa Kruzu nosila je jednostavan i sadržajan naslov: Izgubljena književnost: Društvena agenda i korumpiranost humanistike.

Teorije koje su preovlađivale devedesetih odbacile su književni jezik radi živopisnih tema seksualnosti, politike i rase. Svako se zalagao za različitost, dodajući teoriju roda, medijske studije i druga atipična naučna polja svojim profesionalnim profilima ili su se barem tako izjašnjavali u prelomnim trenucima, na primer, tokom glasanja odseka u vezi sa uslovima na anglističkim predmetima. Dok su konzervativni kritičari Rodžer Kimbal, D'Souza, Benet i dr. pisali knjige od koje se svaka prodavala više nego stotinu akademskih tomova zajedno, profesori su netremice i predano radili na svom projektu razgrađivanja. Ideja jezgrovite zapadne ili američke književne tradicije nije bila na tapetu.

Mnogo godina kasnije – pošto sam radio van kampusa u Nacionalnoj zadužbini za umetnost i nakon toga, u časopisu Prve stvari (dok sam još predavao na Emoriju) – verovao sam da je opadanje studija književnosti sveakademski proces. Jezik teorije je bio previše zakukoljen osim za stručnjake i previše akademika su delovali kao nesnađene šeprtlje van svoje profesionalne oblasti. Ko bi drugi osim ekscentričnih doktora nauka slušao Džudit Batler kako govori o rodu i seksu u svojoj bujnoj prozi? Zašto bi iko drugi shvatao ozbiljno profesora engleskog koji deklamuje „istine“ imperijalizma i hladnoratovske politike? Šta profesori engleskog jezika znaju o ovim pitanjima?

I drugi su tako mislili. Kada sam počeo da se krećem u konzervativnim krugovima ranih dvehiljaditih, često sam mogao čuti da postoji utešna strana politizacije humanističkih nauka. Hvala Bogu pa su marksisti i zagovornici multikulturalizma bivakovali na književnim odsecima, tako se govorilo. Barem na njih niko neće obraćati pažnju. Pad broja upisanih tumačen je kao dobrodošao; znak da razumni studenti s pravom zaobilaze radikalnu profesuru. Nastanjeni u sve manje popularnim kulama od slonovače, ovi profesori neće biti toliko štetni. Njihovo brbljanje o kapitalizmu, patrijarhatu i beloj rasi privući će manje publike, dok će ljudi koju se stvarno razumeju u ta pitanja (ekonomisti, društvenjaci i biolozi), odmah prepoznati da je to brbljanje.

Pogrešili smo; sada to shvatam. Da, profesori književnosti ostavili su književnost i uronili u društveno-političke teme za koje nisu bili školovani da ih razumeju, ali izigravanje eksperata za rasu, rod i politiku nije bio cilj. Pozitivan napor društveno-političke analize nije bio pravi cilj, niti je to bilo osnaživanje anglistike. Pravi cilj je već ostvaren i stoji nam pred očima: urušavanje književne tradicije, književnog kanona Zapada i američkog književnog kanona. I pored toga, politički umereni i slobodoumni liberali na fakultetu (bio sam jedan od njih) nisu hteli to da priznaju. Naše agresivnije kolege koje su htele da proguraju „različitost“ samo su htele raznolik silabus, kako su tvrdili, i mi smo im poverovali, jer da nismo tako postupili, pripisali bismo im niže, destruktivne pobude, što ne bi bilo kolegijalno. To ne bi bilo liberalno.

Nakon što su se zagovornici multikulturalizma otarasili starog kanona, njihovo obećanje bogatijeg i potpunijeg multikulturalnog plana rada se nikada nije materijalizovalo. Pošto je Stenford ukinuo predmet „Zapadna kultura“, našli su mu zamenu koja promoviše različitost, očekujući od svih profesora koji su se odrekli starog predmeta da predaju novi. E pa, oni nisu hteli da se pojave. Stenford je imao poteškoća da natera profesore da uđu u takve učionice. Ovakav ishod samo je potvrdio njihovo stanovište. Nisu želeli taj novi i unapređeni humanistički nastavni plan i program koji dodaje Toni Morison Šekspiru, koji dodaje žene i majke kraljevima i generalima na predmetima istoristike. Ne, revolucionari su jedino želeli da se ratosiljaju Zapadnog/američkog nasleđa. Nije im bio cilj da dele prostor sa tradicionalistima, bez učtivog: „Možemo li svi da se slažemo?“. Tradicija je morala da nestane i tačka. „Različitost“ je bila smicalica i taktika, korak ka bacanju ljage na staro.

Upalilo je. Kada pogledamo anglističke odseke danas, ne vidimo organizovan, kumulativni kontinuitet nastave koji garantuje da će studenti naučiti podvrste ženske književnosti, afro-američke književnosti i mitove američkih domorodaca, uz klasičnu američku književnost. Umesto toga, imamo bućkuriš predmeta koji zalaze u politiku identiteta, medije i različite ideološke kritičke teorije, tako da im pojedini romani i pesme služe kao pokriće. Ni doslednosti, ni koherentnosti, osim oštrog protivljenja svemu što podseća na ponovno uspostavljanje starog.

Ovo je jedan od većih uspeha levice. Razmotrimo reakciju na par najvećih govora jednog američkog političara u novijoj istoriji. U Varšavi, 6. jula 2017. godine, predsednik Tramp je izneo viziju prošlosti Zapada koja seže do „Ratova kanona“ osamdesetih godina prošlog veka. Citirao je Kopernika, Šopena, papu Jovana Pavla II i poljske prvake u nauci, muzici i religiji. Govorio je o „nacionalnim ličnostima“ i „htenju da branimo svoju civilizaciju“ i potrebi za Bogom. „Ispisujemo simfonije,“ kazao je. „Slavimo naše drevne junake, prihvatamo naše vanvremenske tradicije i običaje“. Pod „našim“, mislio je na Evropu i Ameriku, na Zapad i naposletku je ukliknuo: „I naša civilizacija će trijumfovati“.

Tri godine kasnije, 4. jula, održao je prigodan govor na Maunt Rašmoru gde je objavio da „1776. godina predstavlja vrhunac hiljada godina zapadne civilizacije“. Produžio je sa hvalom za četiri lika Vašingtona, Džefersona, Linkolna i Tedija Ruzvelta, koji su „pravi primer bezmernog poverenja u naš nacionalni identitet i kulturu“. Usledila je pohvala Bafalo Bilu, Divljem Bilu Henkoku i braći Rajt, kao i Džesiju Ovensu i Džordžu Patonu, Voltu Vitmanu i Marku Tvenu, Irvingu Berlinu i Eli Ficdžerald, Bobu Houpu i Elvisu Prisliju i između ostalih – kanonu američkog izražavanja i poduzeća, fenomenalnom nasleđu američke izvrsnosti.

A kako su mediji reagovali na ova prisećanja? Članak u Foren Polisiju naslovljen je „Trampov govor na Maunt Rašmoru je na ivici fašizma“. Njujork Tajms je nazvao govor „huškanjem na kulturološki rat“, „mračnim govorom koji poziva na podele“, dok ga je Asošijejted Pres optužio za „propagiranje rasnih podela“, a za Voks, govor je „ulivao strah“.

Reakcije na varšavski govor su bile istovetne. Piter Bajnart je u Atlantiku taj govor označio kao „rasnu i versku paranoju“, dok ga je Gardijan proglasio za „mračni nativizam“, Voks za „manifest krajnje desnice“, a Slejt za „retoriku belačkih nacionalista“. Vašington Post je govor nazvao „pištaljkom za pse belačkih nacionalista“, a Vilidž Vojs je rekao da zvuči kao nešto što se moglo čuti u „berlinskoj pivnici tridesetih godina“.

Istini za volju, oba govora su imala one koji su ih branili, u Nešenel Rivjuu i drugde, mada kako čovek može odgovoriti na histerično kategorisanje Trampovih reči kao začetka fašizma? Sećam se da sam gledao Si-En-En odmah nakon događaja u Varšavi i čuo kako jedna gošća opušteno kaže za govor da je nedvosmisleni primer belačke supremacije, kao da je to očigledna činjenica, neosporna. U njenom svetu, ovo je bila usvojena mudrost: Zapadna civilizacija je izjednačena sa belačkom supremacijom, jasno i bez izuzetka.

Paušalno izreći tako tešku optužbu na nacionalnoj televiziji koja se emituje na aerodromima širom zemlje samo pokazuje da „Ratovi kanona“ iz kasnih osamdesetih nisu bili puko akademsko prepucavanje. U to vreme, jedino mesto gde se takvo radikalno izjednačavanje moglo čuti bilo je unutar svega nekoliko tvrdokornih levičarskih organizacija ili u opskurnim univerzitetskim kuloarima, ali svakako ne u mejnstrim medijima.

Ono što je nekada bila osobena i žučna akademska optužba, danas je ustaljeno liberalno mišljenje. Slogan „Neka Amerika ponovo bude velika“[Make America Great Again], 1984. godine ne bi uvredio nikoga na javnoj sceni. Bio bi samo odjek drugog slogana iz tog vremena: „Jutro u Americi“[3]. S druge strane, 2016. godine, MAGA je evocirala kod akademika, intelektualaca i novinara slike Nirnberga – ili su se barem pravili da je tako – i njihovo pretvaranje donosilo im je pažnju i profesionalno napredovanje.

Ne bi bilo tako da univerziteti nisu utrli put ka tome.Moramo prepoznati i priznatisve posledice pada američkog književnog kanona. Da bismo označilipolitiku „Amerika na prvom mestu“ kao ustanak krajnje desnice prvo moramo da raspršimo drugu Ameriku, onu koja postoji kod Emersona, Hotorna, Melvila, Toroa, Daglasa, Vitmana, Dikinson, Tvena, Vartona itd. Stari silabus je svedočio da Amerika ima kontinuitet „američkosti“, izvanredno nasleđe s kojim treba da se poisvetimo i da ga upijemo. Usvajanjem tog nasleđa, zemlja je bila ujedinjena, njena prošlost postojana i koherentna – bila je dobra. Književni kanon joj je bio pokriće. Koliko god zazirala od Engleskog za jedanaesti razred, omladina je razumela svoju zemlju kroz Hestera Prina i Haka Fina i Getsbija, Rip van Vinkla i Džoudsove. Ovi književni likovi obrazovali su ono što je svakom narodu potrebno: književni opus sa nacionalnim prizvukom. Kada se narodu to oduzme, sakrije nasleđe od novih generacija, pojam nacije se slabije obrazuje u srcima i umovima. To za posledicu ima slabiju sklonost kod mladih Amerikanaca da brane svoju zemlju.

Ovo je bio strašan poraz konzervatizma i ključna pobeda levice. Reakcija na Donalda Trampa ukazuje na značaj akademskih okršaja iz prethodnih decenija za suprotnu stranu. Dok se desnica fokusirala na zakonodavstvo i ekonomiju, strateška vizija levice gađala je kulturološke temelje, igravši na duge staze što je ishodilo Vouk uraganom koji sada besni kroz institucije od Berklija do Vol Strita, En-Ef-Ela, Mornarice i Vojske Spasa. Da, može se povući crta od Hermana Melvila i Roberta Frosta do ojačane granice i Prvog amandmana. Građani koji ne znaju ništa o najvećim govornicima američkog jezika nemaju duboko poimanje same Amerike. Pojedinac ne može biti odan bezobličnoj prošlosti.

[1] Srpski ekvivalent ovom američkom razredu bio bi treći razred srednje škole. (prim. prev.)

[2] Velike knjige Zapadnog sveta predstavljaju sabrane književne klasike u 54 toma koje je izdala „Enciklopedija Britanika“ u SAD-u 1952. godine. (prim. prev.)

[3] Kolokvijalni naziv televizijske reklame „Ponosniji, jači, bolji“, emitovane u sklopu predsedničke kampanje republikanskog kandidata Ronalda Regana. (prim. prev.)

Tekst prvobitno objavljen u časopisu Chronicles. Originalni članak dostupan na: https://chroniclesmagazine.org/society-culture/as-english-goes-so-goes-the-u-s/

Pišete mi već peto ljutito pismo sa zahtevom da se izađe na ulicu kako bi se, u ime podrške Ukrajini, svrgnuo Putin sa vlasti.

Neosporno je – ono što se događa ovih dana, za skoro sve nas koji živimo u Rusiji, bio je šok i težak udarac. Ovo je prava katastrofa. Osećala sam ogroman bol i strah u ovim danima kao nikada ranije – a sigurna sam da većina građana Rusije misli i oseća isto. Osećamo svoj deo odgovornosti za ono što se dešava, i ne možemo bez užasa da gledamo kako granate padaju po raznim delovima Ukrajine, kako ljudi sede u podrumima i na stanicama metroa, kako beže iz gradova, kako ginu od nasilnika.

Međutim, najgore od svega je, možda, ono što svi razumemo – sve su to samo posledice katastrofalnog sleda događaja, koji smo svi, verovatno, mogli da sprečimo pre deset, petnaest godina.

Ali, svejedno, ja zaista cenim vašu uključenost u tok događaja u Ukrajini i tako aktivno učešće u njima koje imate, barem na rečima.

Ne sumnjam da ste sa istom istrajnošću pozivali svoje prijatelje iz Sjedinjenih Američkih Država i svoje sugrađane i komšije iz zemalja NATO-a da odmah prekinu rat u Iraku, Libiji, Siriji, Jemenu, Avganistanu. Naravno, osudili ste monstruozno bombardovanje Jugoslavije i rasparčavanje ove nekada slobodne i nezavisne zemlje – lično, ja se toga nešto ne sećam, no hajde da verujemo da ste osudili.

Nekoliko oružanih sukoba tinja na sadašnjoj mapi sveta, od kojih su većinu pokrenule zemlje NATO-a. Ne čini li vam se savršeno logičnim da se Rusija pribojavala da podeli sudbinu zemalja koje je uništila NATO vojska, pa se zato Putin okrenuo Zapadu sa zahtevom za bezbednosne garancije?

Štampa, koju kontrolišu NATO zemlje, naravno, odavno vas je uverila da je Putin totalitarni agresor i da su svi njegovi postupci i reči diktirani ličnim ambicijama. Ali, verujte mi – u ovom slučaju Putin je govorio u ime većine Rusa. Možda vam se čini neobičnim, ali većina nas ne želi da nam SAD i zemlje EU donesu demokratiju – jer nismo videli nijedan, iskreno, ni jedan jedini primer u poslednjih trideset godina, da je ovaj vihor promena, kroz revolucije dostojanstva, lala i ruža, doneo „demokratizovanim“ zemljama išta drugo, osim naglog osiromašenja, neobuzdane korupcije i građanskog rata. Istina, nema nijednog primera blagostanja, ekonomskog rasta, širenja prava i sloboda u zemljama u koje su dolazili američki savetnici i drugi dobri Samarićani zemalja NATO-a.

Znate li ko su ovi Samarićani?

Dozvolite mi da vas podsetim kroz činjenice.

Na teritoriji drugih zemalja, uključujući granice Rusije, nalazi se 177 američkih i NATO baza, američki vojni budžet od 778 milijardi dolara i 307 milijardi ukupnog budžeta ostalih zemalja NATO-a.

Vojni budžet Rusije je samo 60 milijardi. Vojno prisustvo Rusije je u samo 9 zemalja.

Ko je tačno ovde agresivni totalitarni tiranin?

Da podsetim, Rusija je pre dva meseca tražila od Sjedinjenih Američkih Država i NATO-a bezbednosne garancije, kao i pregovore o međusobnoj kontroli naoružanja i povratak na sporazume o raznim vrstama  naoružanja.

Na to smo dobili jasan odgovor: NE.

Kome, pak, kažu DA?

Naravno, Ukrajini, koju NATO zemlje već dugi niz godina snabdevaju oružjem, zatrpavaju svojim savetnicima i konsultantima, pozvanih u razne međunarodne organizacije, gde složno i dugoaplaudiraju.

Rezultat ovih saveta/sastanaka i konsultacija (u Ukrajini) je razočaravajući: problemi u privredi, ogromna korupcija, kolaps industrije i izvoz svega što vredi u inostranstvo. Gde tačno – bićete iznenađeni. Stvarno, zar u iste te zemlje NATO-a? Da, pogodili ste!

Šta je još bio rezultat demokratizacije i evropskog puta Ukrajine? Pad broja stanovništva – ljudski resurs je takođe skup i cenjen na svetskom tržištu;

- faktička zabrana ruskog jezika; zabrana opozicionih partija i pokreta;

- zatvaranje svih donekle nezavisnih medija;

- neviđeno povećanje političkih ubistava;

- neobuzdavanje zločina; osveta nacističkih ideja;

- građanski rat i gubitak teritorija.

I, naravno, mržnja prema ruskim susedima delimično je produkt svega navedenog.

Kap koja je prelila čašu u moru demokratskih reformi u Ukrajini bio je predlog zakona o istupanju zemlje iz sporazuma o ovekovečenju sećanja na hrabrost i herojstvo naroda ZND [1]u Velikom otadžbinskom ratu.

Dragi prijatelju!

Pišete mi da Rusi nisu bili ugnjetavani u Ukrajini – bar ne znate za to. A ako se nisu slagali sa Vladom, mogli su slobodno da odu. Odnosno „kofer – stanica – Rusija“, čujem kako govoriš, moj evropski, demokratski, prosvećeni, tolerantni i slobodoumni prijatelju? Iskreno, zaprepašćena sam.

Hajde da razjasnimo, gde to Rusi treba da idu, a da ne smetaju zemljama NATO-a – ne živiš li ti u jednoj od njih? Koliko daleko moramo da se pomerimo da ne bismo narušili vaš mir? Možda odmah u koncentracione logore i krematorijume, kao Jevreji tokom Drugog svetskog rata? Da, znam da vaša zemlja ima bogato iskustvo u ovoj oblasti, kao i mnoge druge zemlje EU. Pa, mi recimo imamo iskustvo Nirnberškog procesa koje je pokrenula, organizovala i sprovela moja zemlja uz pomoć saveznika. Možda ćemo to morati da uradimo uskoro.

Pišete da su vaši ukrajinski prijatelji strašno uvređeni na to koliko malo Rusa ih podržava u „fašističkoj Rusiji“ – baš tako to i navode?

Ali, šta je u ovome čudno?

Osam godina slušamo uvrede sa druge strane granice. Rusnji, mokašnji, ugri, burjati – ove reči su iz nekog razloga postale uobičajena uvreda u svim ukrajinskim resursima, u medijima i u ličnoj komunikaciji. Setimo se i „Moskovljane na grane, Moskovljane na noževe“.

Osam godina smo, bespomoćno stežući pesnice, gledali nacističke bakljade sa transparentima nacističkog pokreta „Bandera” u centru Kijeva i drugim gradovima. Videli smo kako se ruše spomen-obeležja sovjetskim herojima-oslobodiocima i podižu spomenici ozloglašenim saučesnicima nacista, ubicama stotina hiljada civila. Slušali smo zlobne priče o okupaciji, gladi, ugnjetavanju Ukrajinaca od strane Rusije – iako svi znamo da je to propagandna laž, budući da je kao deo Ruskog carstva, a potom SSSR-a, Ukrajina delila sve naše zajedničke istorijske tragedije, ali i pobede, uz činjenicu da su Ukrajinci oduvek bili deo ruske kulturne sredine, tehničke i vladajuće elite ravnopravno sa Rusima i drugim narodima.

Takođe, usuđujem se da vas podsetim da je tokom sovjetskog perioda Ukrajina bila najprosperitetnija, tehnički najnaprednija, vodeća republika sa širokim ovlašćenjima lokalnih vlasti. Knjige na ukrajinskom jeziku izlazile su u milionskim tiražima, u svakoj školi je to bio obavezan predmet. Kao i ruski, to je jezik komunikacije među različitim narodima SSSR-a, a danas Rusije. Da podsetim, Rusija danas ima oko sto devedeset naroda koji žive u prijateljstvu i dobrosusedstvu i nastoje da sve sukobe i sporove rešavaju mirnim putem.

Danas, Ukrajina je na svetskoj ekonomskoj rang listi pala na nivo najsiromašnijih zemalja Azije i Afrike.

Verujte mi, beskrajno sam povređena i postiđena zbog ovog rata. Jer, verovatno smo mogli drugačije da postupimo, mogli smo i ranije da odbranimo Ukrajinu, a ne da vam je damo da je proždrete.

Ali, sada je već kasno. Sve se dogodilo onako kako se dogodilo.

Mi sprovodimo operaciju spasavanja ostataka Ukrajine od konačnog uništenja. A ujedno spasavamo i sebe.

Jer, u Ukrajini rade četiri sovjetske nuklearke koje predstavljaju realnu pretnju svetu – oprema na njima godinama nije popravljana, a korišćenje nestandardnih gorivnih sklopova svakog minuta može dovesti do katastrofe. Rukovodstvo Zaporoške nuklearne elektrane, uzete pod kontrolu naših trupa, već daje strašne izjave. Oni nam dostavljaju dokumentaciju o udesima i kvarovima Vestinghaus gorivih sklopova i spremni su da svedoče na sudu. Možda će uskoro ceo svet znati da se Putin odlučio na tako radikalan korak ne zato što je lud, već da bi zaštitio Rusiju, Ukrajinu, Evropu i svet od ludaka.

Dragi evropski prijatelju!

Upozoravate me da je rat ogromna trauma za naciju, koja traje dugi niz godina, i prenosi se na generacije koje dolaze.

Mi to znamo.

Ali, mi Rusi znamo i da rat nije samo trauma. To je još uvek čin u kojem se razdvajaju dobro i zlo.

I, uprkos svim žrtvama i katastrofama, glavni ishod rata nije žaljenje za mrtvima, niti je licemerni univerzalni humanizam.

Glavni rezultat rata je pobeda.

I pobeda će biti naša. Jer, iza nas nije samo snaga. Iza nas je istina.

Pa, prenesi to svojim ljudima tamo, dragi evropski prijatelju.

Srdačan pozdrav, Olga Pogodina-Kuzmina

Sa ruskog prevele Bogdanka Živanović i Luna Gradinšćak

[1]Zajednica nezavisnih država (rus. Sodružestvo Nezavisimыh Gosudarstv, SNG).

Nas sedamnaestorica pošli smo po veoma slaboj mesečini; napredovanje je bilo mnogo naporno. U ponoć smo opet stali da se odmorimo jer je bilo beskorisno da napredujemo dalje. Čileanski radio preneo je cenzurisanu vest u kojoj se kaže da ima 1.800 vojnika koji nas traže, navodeći da se zona u kojoj smo se sklonili nalazi između reka Asero i Oro. Ta vest je izgleda puštena u etar da bi nas prevarili.

Nakon što je ovo zapisao u dnevnik, između učestalih napada astme koji su ga i te noći užasno gušili, osetio je veliki umor. Pokušao je da zadrži dah, ali mu ni vežbe disanja više nisu pomagale. Tištao ga je pritisak u grudima, mračio mu misli, kao da mu je neko stavio kamen na pluća i seo na njega.

Inhalator mu je uništen tokom borbi, pa mu je preostala još samo jedna injekcija epinefrina koji su zvanično povukli iz upotrebe, mada ga je on i dalje koristio. Ustezao se ceo dan da je upotrebi. Mučila ga je zebnja da su kurira koji mu je uvek donosio nove količine kortikosteroida, uhapsili ili ubili.

Pet dana je prošlo, a od njega ni traga ni glasa.

Dok su ostali gerilci spavali, premoreni od dugog marša i tanke večere, ustao je sa suve zemlje i sporim korakom se udaljio od grupe. Noć je jedino vreme kada je mogao da bude sam sa sobom.

Sedeći naslonjen na drvo i s glavom zaronjenom između kolena, kolebao se. Uz teško disanje pokušavao je da sabere misli i pronađe izlaz iz neprijateljskog obruča koji se polako stezao oko njih. Nacionalna garda bolivijskih rendžera bila im je za petama, dok se manevarski prostor za skrivanje svakog dana sve više sužavao usled sve učestalijih američkih napada iz vazduha.

Put se pružao ka Rio Grandeu i delti reke Njakauazu.

Strahovao je da bi opet mogli da upadnu u klopku, kao pre mesec dana kada je na reci ubijeno devet gerilaca zajedno sa Tanjom Gerilkom. Desno je put vodio ka tromeđi Igera–Jaguej–Pukara. Kroz Jaguej su već prošli, prevrtljvi seljaci ni tada nisu bili oduševljeni njihovim prisustvom, naročito otkako su iz aviona bacali letke sa njegovim skiciranim portretom. Naviknut na ovakve situacije, naslućivao je da sutrašnji dan može biti presudan za nastavak gerile.

Straha nije bilo, samo rešenosti.

Šuma mu je bila u krvi. Ta izmeštenost zapatila se u njegovom telu i umu, toliko je godina proveo u njoj da je osećao da ga je sasvim promenila. U njemu se stvorilo nešto šumsko i primordijalno, plemensko i samačko. Nešto što je čoveka i civilizaciju vraćalo na početak, u iskon.

Sve važno u njegovom životu dogodilo se upravo tu, u šumi.

Prva misao o svetu i šta je svet.

Prvo putovanje motociklom po Argentini sa školskim drugom Albertom Granadom.

Prvi dodir s leproznima u Peruu, nakon koga je odlučio da život posveti borbi za slobodu.

Aleidu, najveću ljubav i suprugu, upoznao je u kubanskim šumama Sijera Maestre.

Vest o rođenju prvog sina Kamila dočekala ga je tokom narodnih žetvi šećerne trske u kubanskoj pokrajini Pinar del Rio, na koje je odlazio vikendima da svesrdno podupre industrijsku reformu čiji je bio idejni tvorac.

Fidel ga je u šumi proglasio Komandanteom, ravnom sebi.

U šumi je saznao sve tajne lekarskog zanata na način na koji ne bi nikad mogao da je radio u nekoj od gradskih bolnica.

Iz šume je krenuo u oslobađanje Kube i u ofanzivu na Santa Klaru, poslednje Batistino utvrđenje.

Iz šume je došao, i ako je mogao da bira, neka u šumi dočeka i svoj poslednji trenutak.

Šuma je bila svuda oko njega. Pun Mesec kao ogroman lampion svetleo je u mraku. Proveo je dosta ovakvih noći, ni sam nije znao koliko, ali izvesno je da je mnogo više spavao pod otvorenim nebom nego kod kuće.

Aleida mu je često bila u mislima.

Pitao se da li joj je magnetofonska traka, na kojoj je snimao pesme Pabla Nerude koje joj je čitao, stigla u Havanu. Zamišljao je kako ih sluša dok leži na njihovoj stolici za ljuljanje dok ga njene mekane ruke češkaju po kosi.

Bio je mislima u svom domu, pokazujući deci kako se rasklapa fotoaparat, objašnjavajući šta je to kamera opskura, uz obećanje da će zajedno razviti film u mračnoj komori. Kratak čas fotografije prekinula je Aleida, pozivajući ih na ručak. Osmehnuo se na tu pomisao i u svoj dnevnik, uz isprekidane napada kašlja, zapisao:

Ja sam mešavina pustolova i buržuja, s ogromnom ljubavlju prema domu, ali i čežnjom da ostvarim ono što želim. Dok sam boravio u svojoj birokratskoj špilji, sanjao sam o tome da uradim ovo što sam počeo, a sada sanjam o Aleidi i deci koja nezaustavljivo rastu. Kakvu li čudnu predstavu moraju imati o meni i koliko će im samo biti teško da me jednog dana vole kao oca, a ne kao neko daleko obožavano čudovište koje vole samo iz osećanja dužnosti.

Porodica je živela u njemu, iako su bili razdvojeni planinama i šumama. Što je više mislio na njih, to je odlučnije želeo da ide napred.

Od tih misli otrglo ga je nečije kretanje.

Podigao je glavu stavljajući prst na obarač. Oslušnuo je nekoliko trenutaka, lagano ustao i krenuo prema tim koracima koji su postajali sve učestaliji. Upozorio je nepoznatog da će pucati ako se ne predstavi ili ne zaustavi, iako je znao da ni u kom slučaju neće opaliti. Otkrio bi svoj položaj, pa je odlučio da ga čeka u zasedi.

Koraci su bili čas malo brži, čas malo sporiji, kao da je neko trčao, pa na momente zastajkivao. Kašalj je prestao, čuo je samo ritam svog srca: dam-dam, dam-dam, i šuštanje usled tog kretanja koje mu je unosilo nemir. Stigao je do izlaza iz šume, spustio se na zemlju, i na kolenima sačekao da taj neko izbije na čistinu.

„Straža je zaspala. Budale, mogu da nas pobiju ovako...“, gunđao je sebi u bradu.

A onda se opet čulo odlučno koračanje. Repetirao je pušku i uperio je ka poljani.

Nedaleko od sebe, ugledao je pokretni oklop na četiri noge koji se presijava na mesečini, pretrčavajući mali brisani prostor, a zatim nestaje s druge strane šume. U neverici što vidi džinovskog armadila, odmahnuo je glavom i zakočio pušku.

Ponovo mu je zapištalo u grudima, obuzela ga je slabost.

Pridržao se za drvo da se ne bi srušio, čvrsto ga je obgrlio prislanjajući usne i čelo na hrapavu koru.

Morao je da upotrebi i poslednju injekciju.

Svitanje je bilo još daleko, a novi dan bio je nova borba.

(Laguna, 2019)

Mislio sam, svojevremeno, da napišem jednu istoriju knjige. Ne sa fizičke tačke gledišta. Knjige me fizički ne interesuju (naročito ne knjige bibliofila, koji su obično neumereni), već različite valorizacije koje je knjiga pretrpela. Špengler me je preduhitrio u svojoj Propasti Zapada, gde postoje izvrsne stranice o knjizi. Uz izvesna lična zapažanja, nameravam se pridržavati onoga što kaže Špengler.

U antici nisu imali naš osećaj kulta knjige – činjenica je koja me iznenađuje; gledali su u knjizi nasleđe usmene reči. Ona večno citirana fraza: Scripta maner verba volat, ne znači da je usmena reč efemerna, već da je pisana reč nešto trajno i mrtvo. U usmenoj reči, opet, ima nečeg od krilatosti i lakoće; krilato i sveto, kako je rekao Platon. Svi veliki učitelji čovečanstva bili su, zanimljivo je, majstori usmene reči.

Uzmimo prvi primer – Pitagora. Znamo da Pitagora nije pisao. Nije pisao, jer nije želeo da se veže za pisanu reč. Osećao je, bez sumnje, nešto od onog slovo ubija a duh oživljava, kako je kasnije rečeno u Bibliji. Mora da osećajući to nije želeo da se sputa pisanom rečju; stoga Aristotel nikada ne govori o Pitagori već o pitagorejcima. Kaže nam, na primer, da su pitagorejci propovedali verovanje, dogmu, o večnom vraćanju istog, koju će mnogo kasnije otkriti Niče. To jest, ideju o cikličnom vremenu koja je bila opovrgnuta od strane sv. Avgustina u spisu O božjoj državi. Sv. Avgustin kaže, jednom prekrasnom metaforom, da nas Isusov krst spasava kružnog lavirinta stoičara. Ideja cikličnog vremena intrigirala je i Hjuma, Blankija… i tolike druge.

Pitagora svesno nije pisao, želeći da njegova misao nadživi njegovu telesnu smrt u pamćenju njegovih učenika. Tu je došlo do izražaja (ja ne znam grčki, pokušaću da to kažem na latinskom): magister dihit (učitelj je rekao). To ne znači da su oni bili sputani time što je učitelj rekao; naprotiv, to afirmiše slobodu da se nastavi mišljenje početne misli učitelja. Ne znamo da li je Pitagora pokrenuo doktrinu o cikličnom vremenu, ali znamo da su je njegovi učenici propovedali. Pitagora umire telesno i oni, po jednoj kobi transmigracije – što bi se dopalo Pitagori – nastavljaju da misle i promišljaju njegovu misao, sklanjajući se, kada im se zameri kazivanje nečeg novog, u okrilje pravila: učitelj je rekao (magister dihit).

Ali, imamo i drugih primera. Imamo uzvišeni primer Platona, kada kaže da su knjige kao likovi (mora da je mislio na skulpture ili slike) za koje neki veruju da su živi, ali ako ih nešto upitaju, ne odgovaraju. Onda, da bi umanjio tu nemost knjige, izmišlja platonski dijalog. To jest, Platon se multiplicira u mnoge ličnosti: Sokrata, Gorgiju, i druge. Isto tako možemo pretpostaviti da je Platon želeo da se uteši zbog Sokratove smrti, misleći da Sokrat nastavlja da živi. Pred nenačetim problemom, on je sebi govorio: Šta bi Sokrat o tome rekao? Takva je, na neki način, bila besmrtnost Sokrata, takođe majstora govorništva, koji nije ostavio ništa napisano.

O Hristu znamo da je napisao jedan jedini put nekoliko reči, ali se vetar potrudio da ih izbriše sa peska. Nije napisao ništa drugo za šta bi se znalo. Buda je takođe bio majstor govorništva; njegove propovedi su ostale. Zatim imamo jednu rečenicu sv. Anselma: Dati knjigu u ruke neznalici isto je tako opasno kao i dati mač u ruke detetu. Tako se mislilo o knjigama. Na celom Istoku još uvek postoji koncepcija po kojoj knjiga ne sme da otkriva stvari; knjiga treba, prosto, da nam pomogne da ih otkrijemo.

Uprkos mom neznanju hebrejskog, studirao sam nešto iz Kabale i čitao engleske i nemačke verzije Zohara (Knjiga sjaja)1 i El Sefer Yezira (Knjiga odnosa).2 Znam da ove knjige nisu napisane da bi se razumele, stvorene su da bi se interpretirale, one su podstrek da čitalac nastavi misao.

Antička klasika nije imala naše poštovanje za knjigu, mada znamo da je Aleksandar Makedonski držao ispod svog jastuka Ilijadu i mač, ta dva oružja. Gajio je veliko poštovanje prema Homeru ali ga nije smatrao svetim pesnikom u smislu koji mi danas pridajemo toj reči. Nije smatrano da su Ilijada i Odiseja sveti tekstovi; bile su cenjene knjige, ali su isto tako mogle biti i napadnute. Platon je mogao da protera pesnike iz svoje Republike a da ne bude osumnjičen za jeres. Ovim antičkim svedočenjima protiv knjige možemo priključiti još jedno, vrlo zanimljivo, Senekino. Među njegovim zadivljujućim pismima Luciliju, ima jedno, posvećeno izvesnoj vrlo umišljenoj osobi, za koju se kaže da poseduje biblioteku od sto svezaka. A ko – pita se Seneka – može imati vremena da pročita sto svezaka.

Sada se, naprotiv, cene bogate biblioteke. U antici ima nečeg što nam je teško da shvatimo, što se kosi sa našim poštovanjem knjige. Stalno se na knjigu gleda kao na produžetak usmene reči, no zatim sa Istoka dolazi jedna nova koncepcija sasvim nepoznata antičkoj klasici: sveta knjiga. Uzmimo dva primera, počevši od drugog: muslimani. Oni misle da Kuran prethodi stvaranju sveta, prethodi arapskom jeziku; da je jedan od atributa Boga a ne Božje delo; da je kao njegovo milosrđe ili pravednost. U Kuranu se pominje, u dosta misterioznoj formi, i majka knjige. Majka knjige bi bio jedan primerak Kurana ispisan na nebu. Postao bi platonski arhetip Kurana, i ta ista knjiga – to kaže Kuran – ta knjiga je ispisana na nebu, ona je atribut Boga i ona prethodi stvaranju sveta. Tako proklamuju uleme ili muslimanski učenjaci.

Zatim imamo druge, nama bliže primere: Bibliju ili konkretnije Toru ili Pentateuh.3 Smatra se da su ove knjige diktirane od strane Svetog Duha. Ovo je vrlo zanimljivo: pripisivanje knjige različitih autora i starosti jednoj jedinoj duši; ali u samoj Bibliji se kaže da Duh nadahnjuje gde god želi. Hebreji su došli na ideju da sjedine razna literarna dela različitih epoha i da stvore jednu jedinu knjigu pod nazivom Tora (Biblija na grčkom). Sve ove knjige, pripisuju se jednom jedinom autoru: Duhu.

Jednom su Bernarda Šoa upitali da li veruje da je Sveti Duh napisao Bibliju. Odgovorio je: Svaku knjigu koju vredi nanovo čitati, napisao je Sveti Duh. To jest, knjiga treba da ide dalje od namere svog autora. Namera autora je jedna bedna ljudska stvar, pogrešiva, ali knjiga mora da sadrži više. Don Kihot, na primer, više je nego satira među knjigama o viteštvu. To je jedan apsolutan tekst u koji se ne upliće, apsolutno nizašto, slučaj ili slučajnost. Pomislimo na posledice ove ideje. Na primer, ako ja kažem:

Tekuće vode, čiste i kristalne,
drveće što je u njih zagledano,
zelena trava, hladovite sene

očigledno je da se tri stiha sastoje iz po jedanaest slogova. Autor je to svesno želeo. Ali šta je to u poređenju sa jednim delom napisanim od strane Duha, šta je to u poređenju sa koncepcijom o Božanstvu koje čini ustupak literaturi i diktira jednu knjigu. U toj knjizi ništa ne može biti slučajno, sve treba da bude opravdano, treba da budu opravdana slova. Razume se, na primer, da početak Biblije: Berešit bara elohim počinje sa B, zato što se to podudara sa blagosloviti. Radi se o knjizi u kojoj ništa nije slučajno, apsolutno ništa. To nas dovodi do kabale, dovodi nas do studije slova, do svete knjige diktirane od strane božanstva, koja postaje suprotna onom što su u antici mislili. Oni su mislili nestalnim načinom muza.

Gnev mi Ahilov, muzo, pevaj, kaže Homer na početku Ilijade.

Ovde muza odgovara inspiraciji. Naprotiv, ako se misli na Duh, misli se na nešto konkretnije i snažnije: na Boga koji čini ustupak literaturi. Na Boga koji piše knjigu; u toj knjizi ništa nije slučajno: ni broj slova ni količina slogova svakog stiha, ni činjenica da možemo praviti kombinacije reči sa slovima, da možemo uzeti numeričku vrednost slova. Sve je to već bilo uzeto u obzir.

Druga velika koncepcija knjige je – ponavljam – da može biti božansko delo. Možda je to bliže onome što mi sada osećamo nego ideji o knjizi koju su imali u antici. To jest, jednoj nepatvorenoj zameni usmene reči. Kasnije opada verovanje u svetu knjigu i zamenjuju ga druga verovanja. Ono, na primer, da je svaka zemlja reprezentovana jednom knjigom. Setimo se da su muslimani nazivali Izraelce Ljudi od knjige; setimo se rečenice Hajnriha Hajnea o onoj naciji čija je otadžbina bila knjiga: Biblija, Jevreji. Imamo zatim jednu novu koncepciju, po kojoj svaka država treba da bude reprezentovana jednom knjigom, u svakom slučaju jednim autorom mnogih knjiga.

Zanimljivo je – ne verujem da je ovo do sada bilo zapaženo – da su zemlje izabrale individue koje ne nalikuju preterano na njih. Neko misli, na primer, da je Engleska izabrala doktora Džonsona4 kao reprezentanta, ali ne, Engleska je izabrala Šekspira, a Šekspir je – kažimo slobodno – najmanje engleski od svih engleskih pisaca. Za Englesku je tipično understatement, to jest, kazati što manje o stvarima. Naprotiv, Šekspir je razvijao hiperbole u metafore, i ne bi nas uopšte iznenadilo da je Šekspir, na primer bio Italijan ili Jevrejin.

Drugi slučaj je Nemačka; jedna sjajna zemlja, tako olako fanatična, bira upravo jednog tolerantnog čoveka koji nije fanatik i koga preterano ne interesuje koncepcija otadžbine; bira Getea. Nemačku reprezentuje Gete. U Francuskoj nije biran autor ali je opšta naklonjenost Igou. Naravno, osećam veliko divljenje za Igoa, ali Igo nije tipično francuski. Igo je stranac u Francuskoj; sa onim obimnim opisima, sa onim opsežnim metaforama, nije tipičan za Francusku.

Sledeći slučaj, još zanimljiviji, potiče iz Španije. Španiju bi mogli da reprezentuju Lope, Kalderon, Kevedo. Ali ne. Španiju predstavlja Miguel Servantes. Servantes je savremenik inkvizicije, ali je tolerantan, to je čovek koji nema ni španskih vrlina ni mana. Kao da je svaka zemlja mislila da treba da je predstavlja neko različit, neko ko može biti pomalo sudbinski lek, terijak, protivotrov za njene defekte. Mi smo mogli da izaberemo Fakundo od Sarmijenta, koji je naša knjiga, ali ne; mi, sa našom vojničkom istorijom, našom istorijom od mača, izabrali smo kao knjigu hroniku jednog dezertera, izabrali smo Martina Fjera; dobro, ako i zaslužuje da bude izabrana kao knjiga, kako mislite da našu istoriju reprezentuje jedan dezerter iz doba osvajanja pustinje? Međutim, tako je to; kao da je svaka zemlja osetila tu potrebu.

O knjizi su na jedan tako briljantan način pisali toliki pisci. Želeo bih da uspostavim odnos prema nekima od njih. Prvo prema Montenju, koji posvećuje jedan od svojih ogleda knjizi. U tom ogledu postoji jedna rečenica koja se ne zaboravlja: Ništa ne radim bez radosti. Montenj beleži da je koncepcija o obaveznoj lektiri lažna koncepcija. Kaže da ostavlja knjigu ako u njoj naiđe na neki težak pasus, zato što u literaturi vidi jednu formu sreće.

Sećam se da je pre mnogo godina izvršena anketa o tome šta je slikarstvo. Pitali su moju sestru Noru i ona je odgovorila da je slikarstvo umetnost davanja radosti pomoću oblika i boja. Ja bih rekao da je literatura takođe jedna forma radosti. Ako čitamo nešto sa teškoćom, autor nije uspeo. Stoga smatram da jedan pisac kao Džojs nije uspeo, pre svega, jer njegovo delo zahteva napor. Jedna knjiga ne sme da zahteva napor, sreća ne sme da zahteva napor. Mislim da Montenj ima pravo. Zatim, on navodi autore koje voli. Citira Vergilija, kaže da više voli Georgike nego Eneidu; meni se više sviđa Eneida, ali to nije važno. Montenj govori o knjigama sa strašću ali kaže da su one, mada oblik sreće, ipak beživotno zadovoljstvo.

Emerson mu protivureči – to je drugi veliki rad o knjigama. U svom izlaganju Emerson kaže da je biblioteka vrsta magične sobe. U toj sobi su začarani najbolji duhovi čovečanstva, koji čekaju našu reč pa da izađu iz nemosti. Treba da otvorimo knjigu, tada se oni bude. Kaže da možemo da računamo na društvo najboljih ljudi koje je dalo čovečanstvo, ali ih mi ne tražimo već vise volimo da čitamo komentare, kritike, ne idući za onim na šta nas upućuju.

Bio sam profesor engleske književnosti tokom dvadeset godina na filozofskom i filološkom fakultetu u Buenos Airesu. Uvek sam govorio svojim studentima da koriste malu bibliografiju, da ne čitaju kritike već izvorna dela. Možda će razumeti malo, ali će uvek uživati i slušati nečiji glas. Rekao bih da je kod jednog autora najvažnija njegova intonacija, najvažnije kod jedne knjige je glas autora, taj glas koji stiže do nas. Ja sam dobar deo života posvetio slovima i verujem da je čitanje jedan oblik sreće; druga forma manje sreće je poetsko stvaranje ili ono što zovemo stvaranjem, a što je mešavina zaborava i sećanja na ono što smo čitali.

Emerson koincidira sa Montenjom u shvatanju da treba čitati jedino ono što nam se dopada. Toliko dugujemo slovima. Ja sam više pokušavao da nanovo čitam nego da čitam i mislim da je ponovno čitanje važnije nego čitanje, osim kad se za ponovno čitanje zahteva čitanje. Ja imam to visoko poštovanje prema knjizi. Mogu to da kažem na način koji će možda izgledati patetičan, a ne želim da bude patetičan; želim da bude izraz poverenja koje ostvarujem sa svakim od vas; ne sa svima, ali u svakom slučaju sa svakim pojedinačno, jer svi je jedna apstrakcija a svaki pojedinačno je istinsko.

Ja nastavljam da se igram da nisam slep, nastavljam da kupujem knjige, nastavljam da punim svoju kuću knjigama. Pre neki dan poklonili su mi jedno izdanje enciklopedije Brockhaus iz 1966. godine. Osetio sam prisustvo te knjige u svojoj kući, osetio sam je kao udes sreće. Tamo je bilo dvadeset i nekoliko svezaka sa gotičkim rukopisom koji ne mogu da čitam, sa mapama i gravirama koje ne mogu da vidim; a opet, knjiga je bila tamo. Osetio sam nešto poput prijateljske gravitacije knjige. Mislim da je knjiga jedna od mogućnosti sreće koju mi ljudi imamo.

Govori se o nestanku knjige; ja verujem da je to nemoguće. Reći će se, kakve razlike može biti između knjige i novina ili ploče. Razlika je što se novine čitaju da bi se zaboravile, isto tako i ploča se sluša da bi se zaboravila, to je nešto mehaničko i prema tome frivolno. Knjiga se čita da bi se zapamtila. Koncepcija svete knjige, Kurana, Biblije ili Veda – gde se takođe kaže da Vede stvaraju svet – može biti prošlost, ali knjiga još uvek poseduje svetlost koju ne smemo izgubiti. Uzeti knjigu i otvoriti je sadrži mogućnost estetskog čina. Koje su reči položene u knjigu? Šta su ti mrtvi simboli? Ništa apsolutno. Šta je knjiga ako je ne otvorimo? Ona je prosto jedan rezervoar od papira i kože, sa listovima; ali ako je čitamo, događa se nešto čudno, verujem da se svaki put menja.

Heraklit je rekao (to sam isuviše često ponavljao) da niko ne zakorači dva puta u istu reku. Niko ne zakorači dva puta u istu reku jer se vode menjaju, ali najstrašnije je što ni mi nismo ništa manje fluidni nego reka. Svaki put kad čitamo neku knjigu, knjiga se menja, konotacija reči je druga. Osim toga, knjige su bremenite prošlošću. Govorio sam protiv kritike i protivurečiću sebi (ali nije važno što ću sebi protivurečiti). Hamlet nije tačno Hamlet kog je Šekspir zamislio početkom XVII veka, Hamlet je i Kolridžov Hamlet, Geteov i Bredlijev. Hamlet je bio ponovo rađan. Isto se dešava sa Don Kihotom. Isto se događa sa Lugonesom i Martinezom Estradom, sa Martinom Fjerom nije isto. Čitaoci su obogaćivali knjigu.

Ako čitamo neku staru knjigu, to je kao da smo i sami pročitali sve vreme što je prošlo od dana kad je bila napisana. Zato je prikladno održati poštovanje prema knjizi. Knjiga može biti puna grešaka, možemo se ne slagati sa autorovim mišljenjima, ali ona još uvek čuva nešto sveto, nešto božansko, ne sa praznovernim poštovanjem, ali svakako sa željom da nađemo sreću, da nađemo mudrost. To je to što sam danas želeo da vam kažem.

Govor na Univerzitetu Belgrano, 24. maja 1978.
Prevod: Anđelija Stanojević i Predrag Marković

Izvor: princip.info

Na vrhu klanca, dve engleske bolničarke, mrtvde od zime i gladi [...]

Jedan vojnik u ritama, sa jednom nogom zavujenom u crvene krpe, sa drugom koju pokriva veliki komad leda, spušta se pod jedno drvo i nestaje u rupi, koju sam kopa [...]

Ljudi koji su zastali da bi odahnuli i koji su izgubili svoje drugove, viču, lupaju svojim nogama o zemlju, kao da su poludeli. Bez hrane, bez pokrivala, koliko će njih ostati na putu? Na svakoj teškoj okuci, pod snežnim nanosima naziru se samo kosturi konja. Poštapajući se, koračamo bez odmora da ne bismo zadremali i da se ne bismo ukočili [...]

Šta je, međutim bilo sa kraljem Petrom i njegovom vojskom? Prvo, on je nekako pokušao da se bori na Kosovu polju... Ako je verovati listu Fosova gazeta, on je svojim trupama uputio ovu dnevnu zapovest: Starost mi je istrgla mač iz ruku. Ja, koji sam vaš kralj, ja nemam više snage da se stavim na čelo mojih vojnika, da ih predvodim u ovom ratu, koji nam je nametnut. Ali ja ostajem sa vama i blagosiljam vas. Ja vas podsećam na moju zakletvu: umro bih u isto vreme, kad bi otadžbina bila poražena.

Drugi su ga videli kako se teško kreće, duž borbene linije, pod kuršumima, da bi se zatim onesvestio.

Pošto, 19. novembra, jedan protivnapad kod Kačanika nije uspeo, veza sa Francuzima postala je nemoguća (Jedino je pukovnik Vasić mogao da se povuče ka Bitolju i da stigne u Solun).

Čas na jednoj kari, kojom su se vukli volovi, čas na jednim starim kolima sa arnjevima, i najzad peške, po snegu, zaustavljajući se svakih dve do tri stotine metara, oslanjajući se na svog ađutanta i nekoliko mladih vojnika, pitomac pariske vojne akademije Sen-Sir u Burbakijevoj armiji uspeo je da savlada prokletu planinu. Ceo život ovog vlada kao da je prošao okružen velikim nesrećama, usred zime! [...]

Da bi se zaštitio od hladnoće, bolesni vojvoda Putnik dao je da se napravi jedna nosiljka, koja bi veoma iznenadila markiza od Rambujea: jedna vrsta crne stolice, jedan uspravni mrtvački kovčeg, sa dve male badže u visini očiju, i dve motke, koje su počivale na ramenima vojnika. Novembra 25. stari starešina krenuo je putem Skadra, preko belog Drima i Vezirovog mosta, i izgubio svaku vezu sa svojim trupama.

Živahniji, predsednik Vlade Pašić, imao je snage da uzjaši jednu mazgu [...]

Prema jednom očevicu, poslednji koji su upravljali povlačenjem bili su general Stepanović, Mišić i Jurišić. Sakupljeni slučajno u Peći, većali su 29. i 30. novembra. Pošto su iz jednog telegrama sa Cetinja doznali da su su se nemačke trupe, osim triju divizija, ponovo ukrcale za Francusku i Rusiju, Vojvoda Mišić je bio mišljenja da se napadnu Austrijanci, koji su neodlučno koristili svoju nadmoćnost i koji su se , odaljeni od svojih baza, zaglibili u blato i sneg. Da bi se uspelo, njegov plan iziskivao je minimum odmora i snabdevanja, od Francuza, manje udaljenih, od Italijana više preplašenih da se tuku. Izveštaji o stanju u velikim jedinicama, naročito u Šumadijskoj bili su takvi da je vojvoda Stepa potvrdio naredbu o povlačenju.

Trebalo je spaliti hiljade kola, gomile zaliha, baciti u vazduh većinu topova, zajedno s njihovom municijom. Da bi podigle moral vojnika i zavarale Albance, vojne muzike svirale su na licu mesta, ali prštanje paljevina i prasak eksplozija nadmašivale su ratne pripeve.

Vojvodi Stepi, pobedniku sa Jedrena, uspelo je da spase dvadesetak topova. Uprkos hladnoći i ledu, artiljerci su uspeli da na rukama izvuku do vrha klanaca to dobro oruđe fabrike Krezo, to veliko komađe čelika, sa kojim su tako često pobeđivali, radije nego da ga unište.

Nije bilo dovoljno preći planine i stići do morske obale. Tamo je trebalo živeti [...]

Trebalo je da čovek sam preživi te časove da bi shvatio neizmerno veliku nesreću srpskog naroda.

Prevod Vojislava M. Radovanovića

Originalni naslov knjige: André Ducasse (1964). Balkans 14/18 ou le chaudron du diable. Paris: Robert LAffont, 123-130.

Privatni sistemi kontrole medija predstavljaju pretnju javnosti iz nekoliko razloga: prvo, zasnivaju se na vlasničkoj kontroli i time teže da zastupaju samo uske interese određene grupe; zatim, zbog rastuće ekonomije obima i razmene, kao i zbog drugih benefita od velikih dimenzija, vlasnici medija vremenom teže koncentraciji približavajući medije većim korporacijskim interesima. Drugo, mediju u privatnom vlasništvu zavise od prihoda stečenih od reklama te su prinuđeni da se nameću za pažnju oglašivača i da služe njihovim interesima da bi napredovali. Dominacija vlasnika i oglašivača predstavlja dvostruku pretnju za javnost komercijalnih medija: oni teže da budu politički konzervativni i protive se kritikama statusa quo u kojem su glavni dobitnici i nastoje da za reklamiranje proizvoda obezbede povoljnu medijsku klimu. Posledica toga je davanje prednosti lakoj zabavi nasuprot kontroverzi, ozbiljnoj političkoj debati ili dokumentarnim programima koji duboko zadiru u problematiku i temeljno informišu preispitujući konvencionalna mišljenja. Zato je tandem mediji - oglašivači skloniji zabavi nego negovanju javnog mnjenja.

Tačno je i da privatni mediji moraju da privuku publiku da bi mogli da služe oglašivačima, međutim, oni su slobodni da to čine na načine koji štite interese vlasnika i koji zadovoljavaju marketinške standarde. Primarni cilj je da se obezbedi što bogatija publika oglašivačima: usluge publici su samo sredstvo, a ne cilj, i biće ostvarene u okviru privatnih kost-benefit kalkulacija. Prema tome, ako dečiji programi ne interesuju oglašivača zbog limitiranog potrošačkog kapaciteta dece ili zato što je reklamiranje u dečijem programima politički ograničeno - deca će biti slabo uslužena. Međutim, ukoliko programi postanu atraktivno sredstvo za prodaju igračaka, prodaja i osmišljavanje programa biće integrisani, jedino ako ih u tome ne spreče netržišne snage. Suština je da potrebe deca nisu na prvom mestu u poslovanju,i Stiven Klajn postavlja pitanje zašto su interesi dece izloženi uticaju televizije, a roditelji primorani da to podrže umesto da se suprotstave.

Komercijalni mediji neće emitovati programe o koncentraciji medija ili uticaju oglašivača na medije i veoma retko će tolerisati napade na zloupotrebu moći korporacija (i oglašivača). To onemogućava lični interes: na primer, Procter & Gamble, svetski korporativni oglašivač broj jedan, eksplicitno zabranjuje pravljenje programa koji bi na bilo koji način mogao da predstavim njihov koncept poslovanja kao proračunat, nemilosrdan, bez ikakvih osećanja ili duhovne motivacije. Takođe se pokazalo da novac od reklamiranja ućutkuje medije kad je reč o temama značajnim za oglašivače. Postoji pouzdan dokaz, na primer, da su medijske kuće koje uzimaju mnogo novca od fabrika duvana za reklamiranje cigareta, manje spremne da u programe uvrste i teme o štetnosti pušenja.

Ukratko, logika tržišne kontrole i ponašanje privatnih medija suprotne su podsticanju i negovanju javnosti. Otuda je razvoj komercijalnih medija rezultirao veoma ozbiljnim oblicima onoga što ekonomisti nazivaju neuspehom tržišta, što se manifestuje slabim tržišnim rezultatima. Tržišno usmereni mediji ne samo što kroz zabavne sadržaj traže veću publiku, na uštrb sfere javnosti, nego nastoje da i te teme razvodne i izbegnu temeljitost i ozbiljnost koje bi mogle da poremete komercijalne poruke. Izbacuju se i materijali koji bi publika možda želela da vidi ali koji izazivaju kontroverzne primedbe oglašivača. Ekonomskim jezikom rečeno, dobiti javnosti kao što je, na primer, bolja politička informisanost građanstva, spada u pozitivne eksternalije. Međutim ova dobit pripada društvu u celini i nije dodatak prihodu komercijalnih medija, i zato će u uslovima tržišne konkurencije biti ignorisana. S druge strane, tržište pokazuje da nasilje i seks privlače više publike, pa će se toga ponuda komercijalnih medija biti njima pretrpana. Ali, eksploatacija nasilja i seksa može biti i društveno štetna čineći auditorijum uplašenijim, nesigurnijim i sklonijim nasilju. Drugim rečima, tržište može da ostvari profit i prikazivanjem takozvanih negativnih eksternalija, isto kao što ojačava svoju poziciju tako što ignoriše pozitivne eksternalije javne sfere.

Tekst je preuzet iz knjige: Globalni Mediji: novi misonari korporativnog kapitalizma

(Edvard S. Herman, Robert V. Mekčesni (2004). Uvod. Globalni Mediji: novi misonari korporativnog kapitalizma. Beograd: Clio, 12-14.)

Monopol na ljudske gene

Uprkos potencijalnoj važnosti tog otkrića u cilju spasavanja ljudskih života, cena testiranja na gene BRCA1 ili BRCA2 je izuzetno visoka. Iznos od četiri hiljade dolara po testu četiri je puta skuplji od kompletnog genetskog sekvenciranja. Jedini razlog zbog kojeg je cena tog testiranja, koji može nekome spasti život, tako visoka  su postupci jedne kompanije, Myriad Genetics. Iako je Vrhovni sud SAD-a doneo odluku da  Myriad nema prava na gene  BRCA1 i BRCA2, zaključivši kako ljudske gene niko ne može patentirati, Myriad i dalje pokušava da uspostavi monopol na testiranje podložnosti raka dojke.

Još više šokira činjenica da je dobar deo troškova za razvoj testova za BRCA1 i BRCA2 već plaćen javnim sredstvima. Istraživanje za identifikaciju tih gena kao ključnog okidača za rak, javno je finansirao Medicinski fakultet Juta.Myriad Genetics je jednostavno start-up koji su osnovali istraživači na tom univerzitetu kako bi stekli vlasništvo nad patentom nakon testiranja.

Prethodno su izumi javnih univerziteta mogli biti ustupljeni privatnom sektoru isključivo kroz neekskluzivne licence. Privatna lica su mogla razviti nove lekove zasnovane na inovativnom otkriću javnog univerziteta, ali je to isto mogla uraditi bilo koja druga kompanija. Zagovornici zakona Bayh-Dole o patentima i trade mark-ovima koji je donet 1980. godine iznosili su argument da se time u suštini obeshrabruju inovacije. Ako jedna kompanija nema ekskluzivno pravo na izum, tada se slabo može profitirati od njegovog daljnjeg razvoja. Zašto da se mučimo sa inovativnošću ako konkurencija može napraviti istu stvar i UGRABITI njihovu profitnu maržu? Izumi bi u tom slučaju ostali da čame na prašnjavim policama.

Ali ono što bi moglo izgledati kao opskuran deo pravnih sitnih slova povezanih sa intelektualnim vlasništvom u stvari je poprište raspada univerzitetskog istraživačkog sistema. Restrikcija javne licence štitila je akademsko istraživanje od pada u zlatnu groznicu intelektualnog vlasništva. Ukidanje restrikcija sunovratilo je dotok kapitala iz privatne sfere koja je grozničavo nastojala da se domogne monopola na najdalekosežnije naučne napore. Privatne osobe sada pomažu u finansiranju akademskih institucija u zamenu za prvenstvo u procesu „prenosa tehnologija“- ekskluzivnog licenciranja javno finansiranih istraživanja privatnoj industriji. Veliki farmaceutski konglomerati kao što su Merck ili GlaxoSmithKline  daju finansijsku podlogu za partnerstva između privatnih i državnih univerziteta na projektima za istraživanje trenutnoo neizlečivih bolesti, s jasnom pretpostavkom da će te kompanije „pokupiti kajmak“ tako što će dobiti ekskluzivne licence na sva otkrića koja budu proizišla iz tog istraživačkog projekta. Ta otkrića, bila ona povezana sa izvornim ciljem projekta ili ne, potom se pretvaraju u preskupe, brendirane lekove.

Ne samo da patenti nameću više cene za potrošače, već navaljuju na pleća istraživačke zajednice veće troškove za intelektualno vlasništvo koji su potrebni za rad na budućem istraživanju. Istraživačke laboratorije moraju da plate hiljade dolara za procese potrebne za unapređenje trenutnih dostignuća što uvećava troškove za bočna istraživanja. (...)

Piramidalna shema

Iako se čini da veći priliv investicija u javno obrazovanje i ubrzavanje razvoja novih tehnologija stvaraju jvno dobro, uticaj kapitala iz privatne sfere nagriza javne univerzitete. U kombinaciji sa sa velikim padom državnog finansiranja obrazovanja Bayh-Dole zakon je pomogao u procesu privatizacije javnog univerzitetskog sistema. Bez tih javnih sredstava univerziteti su više nego ikada zavisni od privatnih investicija kroz grantove i donacije. A novac sa sobom donosi zarazni uticaj kapitala u akademskoj sferi.

Ceh tuče za novac i slavu plaćaju studenti. U poslednjih trideset godina, školarine su se povećale šest puta. Sve manje i manje je prilika za postdiplomske studije, čak i u  oblastima  akademskih istraživanja u koja se mnogo ulaže. Priliv privatnog novca u istraživački sistem nije doprineo povećanju broja radnih mesta u visokoškolskom sistemu. Umesto da zaposle za stalno više naučnika, u pola cene se angažuju potplaćeni postdiplomci da proizvode privlačna istraživanja koja mogu privući pažnju davaoca grantova. Ti studenti zatim steknu diplome u naučnom polju preplavljenom doktorandima koji se direktno takmiče za sve manji broj dostupnih istraživačkih radnih mesta. Rezultat svega toga- krajnje kompetetivno tržište rada na kojem previše ljudi konkuriše za premalo radnih mesta.

U celokupnom univerziteskom sistemu konstantni pritisak da se seku troškovi podrazumeva zamenu redovnih predavača spoljnim saradnicima s niskom naknadom i bez sigurnosti zaposlenja, dok u isto vreme rastu plate administrativnog osoblja i vodećih ljudi na fakultetima. Profesorka ekonomije Pola Stiven sa Državnog univerziteta Džordžija opisuje to kao akademsku piramidalnu strukturu: disproporcija između potplaćenih postdoktoranada i spoljnih saradnika sa minimalnim šansama za akademsku karijeru i opadajući broj redovnih, dobro plaćenih, uglednih naučnika liči na sportsko takmičenje čiji je cilj naučno otkriće. Vlada atmosfera straha od konkurencije što se konačno odražava i na samu nauku. Sve više radova naučnika-zvezda koji nude potpuno nove uvide mora biti objavljeno u prominentnim časopisima da bi se privukla pažnja i grantovi potrebni za održavanje privida  i plaćanje električne energije u laboratoriji. Kao što Stiven kaže: „Što veće-to bolje; više finansijskih sredstava, više radova, više citata, više naučnika- nije važno hoće li na tržištu rada biti mesta za njih“.

Lagati ili ne objaviti

Krajnji rezultat svega toga je ne samo da akademski radnici treba da objavljuju ili da se nose sa svog radnog mesta, nego treba da objavljuju do sada neviđene, provokativne uvide u naše razumevanje sveta(što pretpostavlja daljnje propitivanje u visoko cenjenim časopisima) ili- da se nose. Kako je rekao Stiven Kvejk, profesor bioinženjerstva na Stanfordu- „finansiranje ili glad“. U takvoj matrici postaje zahvalno falsifikovati nalaze, ići prečicama ili tražiti iglu u plastu podataka. Raditi sve kako bi se proizvelo što više radova ili dobilo što više grantova. Došlo je do toga da se među akademski svetom može čuti da „ništa ne košta ako se napravi koja greška, trošak je ako se ništa ne objavljuje“. U meta-analizi objavljenog istraživačkog rada za Public Library of Science Džon P.A. Joanidis okrivljuje upravo finansijsku strukturu istraživanja, primećujući da „što su veći finansijski i drugi interesi i predrasude u istraživačkom polju- to je manje verovatno da će nalazi biti istiniti“:

Privatizacija akademskog istraživanja ne samo da koči naučni proces već podrazumeva da se direktna korupcija (pri čemu privatna industrija plaća naučnike da obmanjuju javnost o toksinima u hrani ili zagađenju vazduha) može nesmetano odvijati. Istraživači koji očajnički traže izvore finansiranja kako bi zadržali svoje pozicije i nastavili sa radom, privlačniji su za izvore finansiranja onih industrija koje pokušavaju iskriviti nauku prema svojim potrebama. Na taj se način samo ohrabruju perverzne subvencije slobodnog tržišta u iskorištavanju prednosti onoga što su nekad u potpunosti bile javne institucije. Ako industrija koja želi da se obogati na kancerogenim hemikalijama finansira istraživanje koje umanjuje ili negira njihove zdravstvene rizike- tada više nauka ne radi u javnom interesu. Na kraju se sve svodi na privlačenje pažnje i novca pod maskom naučnog istraživanja, a ne na nauku po sebi.

Neoliberalni pristup akademskom istraživanju pre svega predstavlja povratak na privatno finansirane korene univerzitetskog sistema pre pojave redovnih zvanja, kada je visoko školstvo bilo jednostavno laboratorija  i propagandni ogranak privatne industrije, a nikako institucija znanja koja nastoji da unapredi nauku u javnom interesu. Tada su profesori radili u ime donatora fakulteta i njegove uprave. Lako su mogli biti otpušteni zbog otvorenih kritika ili objavljivanja istraživanja koja bi mogla narušiti interese fakulteta ili donatora. Podrška radničkim pravima, zagovaranje socijalističkih politika, verovanje u evoluciju, istupanje protiv ropstva ili informisanje javnosti o toksičnim posledicama pare koja nastaje pri obradi bakra, moglo je dovesti do otkaza bez otkaznog roka.

S mogućnošću stalnog zaposlenja i javnim finansiranjem, istraživači su mogli slobodno govoriti i usredsrediti se na teme koje nisu bile kratkoročno zanimljive, usmerene na potrošnju ili stvaranje profita. Bio je to napredak u nauci koji nije imao neposredan potencijal za stvaranje profita, i samim tim mogao se dalje razvijati bez stalne potrebe da se objavljuje ili da se nosi sa univerziteta. U posleratnom periodu vladina ulaganja u akademsku sferu i istraživanje dovela su do mnogih inovativnih otkrića u nauci koja danas uzimamo zdravo za gotovo. Ono što su mnogi pripisali napretku u digitalnoj revoluciji, od interneta i GPS-a do sekvenciranja DNA, jednom su bili veliki i opsežni, javno finansirani projekti koji su se razvijali u univerziteskim kampusima, decenijama pre nego što je osmišljen Bayh-Dole i slični zakoni. Izumi nastali u to vreme nipošto ne čame na prašnjavim policama.

Autor je novinar i pisac iz Vašingtona

Prevod:  Bojan Tomić

Tekst je nastao u okviru projekta "Humanizam u 21. veku". Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.

Spisak se nastavlja. Dece nemaju ni letonski predsednik Rajmonds Vejonis, litvanska predsednica Dalja Gribauskajte i rumunski predsednik Klaus Verner Johanis. Ni Žan Klod Junker, predsednik Evropske komisije nema dece.

Recimo to bez uvijanja; dramatično nesrazmeran broj ljudi koji donosi ozbiljne odluke o budućnosti Evrope ne moraju da brinu  kako će te odluke uticati na  decu ili unuke o čijoj budućnosti bi trebalo da brinu. Oni nisu deo neke porodice, ali je njihova pažnja potpuno usmerana ka osnovnoj i sveobuhvatnoj zajednici kojoj duguju sve- Državi.

Demografija je prilično problematična; stopa nataliteta autohtonih Evropljana iznosi od 0,2 do 1,1. Evropljani se ne obnavljaju, i ako se nastavi ovakav trend- preti im nestanak. Brojevi postaju posebno uznemirujući kada uzmemo u obzir i starost stanovništva, nisku stopu nataliteta, ali i nemogućnost da se podmiruju skupi životni stilovi; šta će biti sa Evropom? Zašto je mrtva ili umire porodica u Evropi i na Zapadu?

U zapadnom svetu, tradicionalna porodica nastavlja da se urušava- svako ko se poziva na tradiciju (300 000 godina nezabeležene usmene i savremene pisane istorije) biva ismejan i marginalizovan dok odbacujemo svaku nadu rezignirani budućnošću bez porodica ili vrednosti koje one reprezentuju. Zauzimanje za porodicu nema gotovo nikakvog odjeka, i onaj koji to čini u najboljem slučaju izgleda kao nostalgičar, u najgorem kao retrogradan i anahron. Da li se radi, ipak, o nečem ozbiljnijem? Da, propast porodice podriva same civilizacijske temelje.  

Još je tridesetih godina prošlog veka Kristofer Doson,katolički istoričar na Oksfordu, u svojoj knjizi Patrijarhalna porodica u istoriji jadikovao kako je propast porodice koja je počela u Renesansi dosegla tačku bez povratka. Svojom dalekovidnošću nagovestio je  ono što mi danas možemo samo činjenično konstatovati. 

Zašto su preovlađujući statizam i  dominantna globalistička politička kultura neprijateljski nastrojeni prema porodici? Kriza porodice nije samo rezultat promenjenih seksualnih obrazaca ili feminističke ideologije, premda su joj doprineli. Ona ima svoje dublje korene. Porodica je izgubila svoj društveni značaj zato što je postala pretnja Državi. Kao preteča i bazična životna zajednica  ona prethodi državi i uvek je držala u ravnoteži sopstvene interese. Ali u poslednjih pedeset godina "država blagostanja" je učinila sve što je u njenoj moći da je razbije. Razdvajajući porodice, ohrabrujući razvode brakova, podržavajući abortuse,  zajednice bez oca, izgrađujući zavisnost od države, država nije samo nemo posmatrala krah porodičnih struktura već je bila aktivan i primaran uzrok tom teškom položaju. Kao što je to neko mudro primetio "država je postala gospodar porodice, za posledicu imamo da je porodica postala rob i sluga Države".

Sa svakom novom generacijom, svedoci smo nastavka obesmišljavanje porodice. Atomizovana i akulturizovana, porodica više nije prepoznatljiva- čak i tamo gde još uvek postoji. Na delu je i potpuna politizacija buntovničkih pobuda, posebno u Evropi. Sami narodi više nisu zajednica mnogobrojnih porodica, već deo centralizovanog Vavilona znanog kao Brisel, nad-države nad državama. Česterton je jednom primetio da je porodica kontrolor državne moći i da njeno slabljenje dovodi do gubitka slobode. Rešenje je video u manjoj ulozi države i sistemu pluralnih društvenih obaveza, koje ne ugrožavaju jedna drugu. Holandski, anti-revolucionarni, premijer Abraham Kujper (koji je i sam imao brojnu porodicu) na prelomu prošlog veka je to nazvao "sfere suvereniteta" i video je sve delove društvenog organizma-porodicu, ekonomiju, školstvo, zajednicu i državu u ravnoteži moći- pod suverenim Bogom, svakog u svom domenu. U našem dobu, religija je relativizovana i svedena na privatnu sferu, čak i ako se još uvek praktikuje u Evropi. Tzv. birokratske elite ili "eksperti" pri vladama ili u obrazovanju (novi prvosveštenici) određuju sve politike- uključujući i one koje tiče porodice. Kao posledica takvog delovanja- porodica je žrtva tog kulturnog rata.

Porodice nisu samo napadnute već su sistematski iskorenjivane. Još jednom se osvrnite na neumoljive brojeve. Pre nekoliko decenija, sociolozi Piter i Brigita Berger su napisali Rat protiv porodice. Tada su izražavali sumnju da su "profesionalci koji nameću rešenja, u stvari, i sami deo problema". Drugim rečima, ako zanemarimo posredničku strukturu porodice- ubili smo dete. I zaista, buržoaska porodica je, izmeću svega ostalog, i rasadnik stavova (usuđujemo se da kažemo i vrlina) - individualizma, privatnosti, preduzetništva, ekonomičnosti, discipline i pristojnosti- koji su i sinonimi za zapadnjačke vrednosti i modernizaciju. Kako obnoviti kulturu u suočavanju sa takvim otvorenim neprijateljstvom? Rađanjem.

Voleti život znači ostvarivati i umnožavati darove koje nam on pruža. Mesto gde se to dešava je porodica. Još je Aristotel mislio da porodica predstavlja prirodu u svojoj najčistijoj manifestaciji; "Porodica je bazična ćelija ljudske zajednice, prvobitna veza ljudskih bića". Evropa danas treba da se okrene od zlatnog idola statizma (verovanja da država treba da upravlja ekonomskom i socijalnom politikom) koji ubija porodicu i prigrli mudri set normi, sastavni deo sopstvenog istorijskog iskustva, kako bi njeni lideri ponovo isticali vrednosti porodičnog života, pre nego što bude prekasno i zauvek nestanu. Amerika, iako pod udarom istih procesa, nije potpuno podlegla. Doduše,  stopa rađanja je najniža u njenoj istoriji sa samo 59 rođenih na 1000 žena. Ali tamo gde je Evropa zadavljena Amerika je tek skrenula na pogrešan put i ne treba da je sledi u tom pravcu.

Čini se da reprodukcija nije više popularna; ljudi odlažu zasnivanje porodice ili se odriču potomstva kako bi se ostvarili u svojim karijerama, procenjujući rastuće troškove odgajanja dece. Neki su nesigurni u budućnost, drugi više veruju u planetu i njen razvoj nego u ljudsku vrstu. Nestaje odgovornost za podizanje dece i izgradnju dugotrajnih međugeneracijskih porodičnih stabala budući da je sve manje i manje učesnika u tom zadatku. Politički ekonomista iz 16. veka Žan Bodin tvrdio je da su ljudi jedino bogatstvo. Sama logika nameće da bi narodi opstali, evropski posebno, uostalom i sama civilizacija, moraju brojčano ojačati.  Bez porodica, ontološki i fizički- ut cedant in nihilum.

Teodor Ruzvelt Malok je naučnik, diplomata i strateg, autor memoara "DAVOS, ASPEN & YALE: My Life Behind the Elite Curtain as a Global Sherpa"

Izvor: breitbart.com   Prevod: Bojan Tomić

Tekst je nastao u okviru projekta "Humanizam u 21. veku". Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.

Vrtoglavom se brzinom moderna umetnost podelila na mnoštvo raznovrsnih smerova i namera. Ne bi bilo ništa lakše nego istaći međusobne razlike. Ali, takav bi napor, radi uspostavljanja razlika i specifičnih obeležja, bio beskoristan ako pre toga ne  bismo istakli zajednički fond koji se, na raznovrsne i ponekad protivrečne načine, učvrstio u celokupnoj modernoj umetnosti. Zar nije još Aristotel napomenuo da se stvari razlikuju upravo po onome po čemu su slične? Budući da sva tela imaju boju, opažamo da im je ona različita. Vrste nisu ništa ako nisu modifikacije roda, i ne možemo ih razumeti dok ne shvatimo da, na svoje načine, imaju zajedničku baštinu.

Nisam posebno zainteresovan za posebne pravce u modernoj umetnosti i, sem nekoliko izuzataka, još manje za posebna dela u okviru istih. Zato i ne očekujem da će nekoga zanimati moji vrednosni sudovi o novoj umetničkoj produkciji. Piscima  koji samo hvale ili kude umetnička dela  bi bilo bolje da se ostave pisanja, tom mukotrpnom zadatku nisu dorasli. Kao što je Clarin[1] govorio o nespretnim dramatičarima, bolje bi bilo da svoje snage posvete nekom drugom poslu, npr. da zasnuju porodicu. A ako su to već uradili? Onda neku zasnuju drugu.

Važno je da u svetu nesumnjivo postoji novi umetnički senzibilitet[2]. Tim novim senzibilitetom nisu obdareni samo umetnici nego i njihova publika. Uprkos mnogobrojnim pravcima i pojedinačnim delima, novi senzibilitet je generička činjenica, na izvestan način – vrelo iz kojeg svi izviru.Vredi se potruditi kako bi se definisao taj senzibilitet. I kad pokušavamo ustanoviti najuopšteniju i najkarakterističniju crtu moderne umetničke produkcije, dolazimo do težnje umetnosti da se dehumanizuje. Ova formula zahteva da se preciznije objasni.

Uporedimo jednu sliku novog stila sa jednom iz, recimo, 1860. godine. Najjednostavnije bi bilo da poredimo predmete koje prikazuju: npr. čoveka, kuću ili planinu. Ispostavlja se da umetnik iz 1860. godine nije ništa toliko želeo nego da predmetima na svojoj slici da isti izgled i spoljašnjost kao što ih i inače imaju, kad se javljaju kao delovi doživljene ili ljudske stvarnosti. On je mogao da ima određene estetske ambicije, ali nas zanima samo činjenica da je njegova najveća briga bila da osigura tu sličnost. Čoveka, kuću, planinu odmah prepoznajemo, oni su naši stari, dobri prijatelji; pred modernom slikom, međutim, u problemu smo da ih uopšte razaberemo. Neko bi pretpostavio da modernom slikaru nije pošlo za rukom da postigne tu sličnost. Ali i neke slike iz 1860. godine su „slabo naslikane“, i predmeti na njima se znatno razlikuju od predmeta u stvarnosti. Ipak, bez obzira na razlike, i same greške tradicionalnog umetnika teže ljudskom objektu; to su posrtanja na putu ka njemu i podudarna su sa onim poznatim objašnjenjem „Ovo je petao“ kojim Servantesov slikar Orbaneja pomaže publici da shvati njegovu sliku. Na modernoj slici stvari stoje upravo obrnuto: nije slikar šeprtlja koji ne ume prikazati „prirodnu“ (prirodnu=ljudsku) stvar jer odstupa od nje, već upravo to odstupanje ide u smeru suprotnom od smera stvarnosti.

Nije reč o tome da se umetnik više ili manje nezgrapno kreće prema stvarnosti; on ide protiv nje. On drsko nasrće izopačujući stvarnost, drobeći njen ljudski aspekt, dehumanizirajući je. Sa stvarima koje prikazuju tradicionalne slike mi možemo uspostaviti imaginarni odnos. Mnogi su se Englezi zaljubili u Đokondu. Sa predmetima na modernim slikama nikakav odnos nije moguć. Lišavajući ih aspekta doživljene stvarnosti, umetnik je spalio mostove za sobom koji bi nas vratili u svakidašnji svet. On nas ostavlja zaključane u u mutnom univerzumu, okružene predmetima sa kojima je nezamislivo bilo kakvo ljudsko bavljenje i tako nas primorava da improvizujemo druge oblike odnosa, potpuno različite od našeg uobičajenog postupka sa stvarima. Moramo da izmislimo nepoznate gestove kako bismo se osposobili za te jednostavne likove. Taj novi način života, koji pretpostavlja poništavanje spontanosti, jeste upravo ono što zovemo razumevanjem umetnosti i uživanjem u njoj. Ne može se reći da takvom životu nedostaju osećaji i strasti, ali ti osećaji i strasti pripadaju flori drugačijoj od one  koja prekriva brda i doline prvobitnog i ljudskog života. Ultra-objekti[3] bude u  umetniku u našoj unutrašnjosti upravo sekundarne strasti, posebne estetske osećaje.

Može se reći: da bi se postigao taj efekat, bilo bi jednostavnije potpuno napustiti ljudske oblike-čoveka, kuću, planinu- i konstruisati sasvim originalne figure. Ali, pre svega, to nije izvodljivo[4]. Čak se i u najapstraktnojoj ornamentalnoj liniji krije značenje na neke „prirodne“ oblike. Drugo, a to je presudno, umetnost o kojoj govorimo nije nehumana samo zato što ne sadrži humane stvari nego i zato što je ona čisti čin dehumanizacije. Dok beži od humanog sveta, mladog umetnika je manje briga za terminus ad quem, za zapanjujuću faunu do koje dolazi, nego za terminus a quo, za humani aspekt koji on razara. Nije reč o tome da se naslika nešto potpuno različito od čoveka, kuće ili planine, nego da se čovek naslika tako da na čoveka što manje liči; da se od kuće sačuva samo ono što je neophodno da se otkrije metamorfoza; da iz onoga što je bila planina izroni kupa, konus, kao zmija iz košuljice. Jer moderni umetnik izvlači estetski užitak baš iz takvog trijumfa nad humanom građom. Upravo zato se on mora uveriti u svoju pobedu prikazujući žrtvu zadavljenu.

Može se činiti laganim takvo uklanjanje stvarnosti, ali nije tako. Nije teško slikati ili izgovarati stvari bez ikakvog smisla, koje su, budući da su nerazumljive, ništa. Treba samo poređati bezvezne reči ili vući nasumične poteze[5]. Ali da bi se konstruisalo nešto što nije kopija „prirode“, a da ipak ima vlastitu supstancu- za to treba umeće koje pretpostavlja, u najmanju ruku, genija. „Stvarnost“ neprestano vreba umetnika kako bi mu onemogućila bekstvo. Koliko li samo treba lukavstva da se na genijalan način pobegne! Kao neki naopačke okrenuti Odisej, on se mora osloboditi svoje svakidašnje Penelope i zajedriti kroz grebenove i klisure do čarobnice Kirke. Ako za trenutak i uspe da izbegne stalne zasede, nemojmo mu prigovoriti zbog oholih gestova, odsečnog poteza Sv. Đorđa pred čijim se nogama izvalila aždaja.  

[1] Pod tim je pseudonimom pisao slavni kritičar Leopoldo Enrique Garcia Alas y Urena (1852-1901)

[2] Tim novim snzibilitetom nisu samo obdareni umetnici nego i ljudi koji su njihova publika. Kad sam rekao da je nova umetnost „umetnost za umetnike“, pod „umetnicima“ nisam mislio samo na one koji je stvaraju nego i na one koji su u stanju percipirati čiste umetničke vrednosti.

[3] „Ultraizam“ je jedan od najzgodnijih naziva skovanih da označe taj senzibilitet

[4] U tom krajnjem smislu je bio učinjen jedan pokušaj (u određenim Pikasovim delima), ali je to bio kolosalan promašaj

[5] To su dadaisti i radili u šali. Zanimljivo je opet istaći (vidi prethodnu napomenu) da se veoma ekstravagantni i promašeni eksperimenti nove umetnosti  sa izvesnom uverljivošću izvode iz njenog organskog načela. Već se ex abundantia, iz njenog obilja, razabire da je moderna umetnost jeinstven i smislen pokret.

Izvor: José Ortega y Gasset, The Dehumanization of Art and Other Essays on Art, Culture, and Literature. 

Tekst je nastao u okviru projekta "Humanizam u 21. veku" . Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.

Na prvi pogled deluje da takva odluka nema mnogo tržišnog smisla. Kad su se prvi Frankenfood protesti prelili u Evropu, lanci kao što su Tesco ili Safeway užurbano su pokušali da zadovolje zahteve potrošača obeležavajući svoje sopstvene proizvode kao genetski nemodifikovane. Kada je Loblaws ušao na tržište zdrave hrane sa svojim proizvodima  President`s Choice Organic, izgledalo je da kreću istim putem. Kompanija je u reklamama ponosno isticala da atestirani organski proizvedeni proizvodi ne smeju da sadrže genetski modifikovane organizme.

A onda potpuna promena stava, saopštena javnosti: ne samo da Loblaws neće posebno obeležavati genetski nemodifikovane proizvode, nego to neće dozvoljavati ni drugim proizvođačima hrane. Rukovodstvo kompanije kaže da jednostavno nema načina da proveri šta je zapravo genetski nemodifikovano, sve je isuviše komplikovano.

Više od 90 % kanadskih građana izjašnjava se u istraživanjima javnog mnenja da želi vidljive nalepnice na proizvodima koje bi isticale da li je modifikovana genetska struktura hrane koju kupuju. Međutim, Galen Veston, predsednik  Loblaws Companies, javno je upozorio da takva inicijativa „ima svoju cenu“. To delimično objašanjava zacrnjivanje markerima; ako Loblaws drži organski proizvedene proizvode koji su označeni kao genetski nemodifikovani, teško će objasniti zašto kompanija ne obaveštava kupce koja hrana sadrži genetski modifikovane sastojke, kao što je slučaj sa gotovo 70 % hrane u Kanadi. Tako se  trgovac odlučio za drastičan izbor; umesto da pruži kupcima neke od informacija koje traže, on im neće pružiti nikakve informacije.

Ovo je tek jedna bitka u ratu koji  poljoprivredna industrija vodi protiv izbora potrošača u sporu oko genetskog inženjeringa- ne samo u Kanadi već u celom svetu. Suočena sa 35 zemalja koje su razvile ili razvijaju zakone o označavanju genetskog modifikovanja, izgleda da industrija čini sve što može da te evropske ili azijske etikete učini jednako zastarelim kao one koje su izgrebane kod Loblaws-a. Kako? Zagađajući većom brzinom nego što države mogu donositi zakone.

Na primer, jedna od kompanija koja je bila prisiljena da ukloni svoje nalepnice je Nature` Path, firma iz Delte u Britanskoj Kolumbiji koja se bavi organskom proizvodnjom hrane. Početkom ovog meseca, predsednik kompanije Aran Stivens rekao je za Njujork Tajms da genetski modifikovani materijal pronalazi svoj put do organski uzgojenih useva. „Pronašli smo tragove u kukuruzu koji je bio uzgajan deset do petnaest godina. Ne postoji dovoljno visok zid koji može da spreči širenje tih stvari“.

Neke kompanije koje se bave organskom proizvodnjom razmišljaju o pokretanju tužbe protiv biotehničke industrije zbog zagađenja, ali zakonska regulativa ide u suprotnom pravcu. Monsanto je tužio Persija Šmejsera, farmera iz Saskačevana, nakon što je njihovo patentirano, genetski modifikovano seme uljane repice doletelo u njegova polja sa kamiona u prolazu i sa susednih polja. Monsanto tvrdi da je Šmejser ukrao njihovu imovinu budući da je raspršeno seme pustilo korene. Sud je uvažio tužbu i naložio farmeru da ispati kompaniji dvadeset hiljada dolara kao i da snosi sudske troškove.

Najpozatiji slučaj kontaminacije je StarLink kukuruz. Nakon što je ta genetski modifikovana kultura  (namenjena ishrani životinja i ocenjena kao neprikladna za ljude) pronašla svoj put u zalihe hrane, vlasnik patenta Aventis je predložio sledeće rešenje; umesto da se promeni ime kukuruza, zašto da se ne odobri konzumacija ljudima? Drugim rečima, promenimo zakon da bi odgovarao kontaminaciji.

Širom sveta potrošači praktikuju obnovljenu političku moć, zahtevajući ponudu organski proizvedene hrane u supermarketima i tražeći od svojih vlada precizno označavanje GMO proizvoda. Međutim, džinovske poljoprivredne kompanije-kojima podršku daju pljačkaški zakoni o intelektualnom vlasništvu- za sve to vreme unakrsno zaprašuju, kontaminiraju, zagađuju i prepliću globalne zalihe hrane da će zakonodavci možda biti prinuđeni da dignu ruke od svega. Kao što kaže kritičar biotehnike Džeremi Rifkin „oni se nadaju da će zagađenje biti toliko veliko da to jednostavno postane fait accompli“.

Kada se jednog dana setimo ovog trenutka, žvaćući svoju genetski modifikovanu Natural Values hranu nalik zdravoj hrani, naš StarLink tacos, odobren za ljude i našeg mutiranog, veštački uzgojenog atlantskog lososa, veoma lako bismo ga se mogli setiti kao jasno određene tačke na kojoj smo izgubili našu stvarnu mogućnost izbora prehrambenih proizvoda. Možda će tada i  Loblaws lansirati novi proizvod da bi konzervirao taj osećaj čežnje; Memories of Consumer Choice.

Autorka je sociolog, novinarka, pisac i antikorporativna aktivistkinja iz Kanade. U svojim knjigama (No Logo i The Shock Doctrine postali su međunarodni bestseleri) pruža beskompromisnu kritiku savremenog načina života, ali i nudi strategije otpora narastajućoj globalizaciji i moći korporacija.

Izvor: Naomi Klein, Fences and Windows: Dispatches from the Front Lines of the Globalization Debate.

Tekst je nastao u okviru projekta "Humanizam u 21. veku". Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.

Lista uključuje velike kompanije kao što je marketinška agencija Dentsu i proizvođač elektronike Panasonik, koji se krive za nelegalan prekovremeni rad. Lokalna poslovnica Pošte Japana, podružnica Holdinga japanske pošte je optužena da nije prijavila povrede nastale na poslu.

Lokalni mediji su kompanije koje zlostavljaju radnike nazvali crnim. Nivo problema je dobio na intenzitetu kada je 2015. godine jedan mladi radnik u Dentsu počinio samoubistvo. Smrt je prepoznata kao karoši kako bi premijera Šinzo Abea ohrabrili da pogura reforme prava radnika.

Lista koja sada ima 334 kompanije, mesečno će se obnavljati. Termin karoši je uveden tokom 1970-tih i još uvek dominira naslovima širom zemlje.

Prema Rojtersu, koji je citirao japanske zvaničnike, na listi se ne nalaze sve kompanije koje su pod istragom. Imena kompanija se otkrivaju samo kada ministarstvo odluči da će time podstaći poštovanje i da će to doprineti opštem dobru.

U martu je Abeova vlada predložila korake za smanjenje prekovremenog rada i bolju zaradu za radnike sa skraćenim radnim vremenom.

Eksperti kažu da će mere, koje će biti predstavljene do 2019. godine, naškoditi kompanijama, koje se već suočavaju sa smanjenjem radne snage zbog ubrzanog starenja populacije. Advokati i aktivisti su rekli da mere nisu dovoljne da zaštite radnike.

Životni vek u Japanu je jedan od najdužih u svetu i iznosi 83,3 godine, ali isto tako ima i najveću stopu samoubistava na svetu. Prošle godine je, po prvi put u 22 godine, broj samoubistava pao ispod 22000.

Japanska nacionalna televizija je izačunala da samoubistva japansku ekonomiju koštaju 4 milijarde dolara.

Izvor: RT

Dokazi nacističkih zločina tokom Drugog svetskog rata u sefovima UN zauzimaju 900 gigabajta elektronske memorije. U međuvremenu, otkrića iz arhiva UN unose sasvim novu paradigmu tog zlosrećnog vremena, u odnosu na manje od 50 suđenja vođama nacizma u Nirnbergu i Tokiju. Ovim rečima profesor Den Pleš, direktor Centra za međunarodne i diplomatske studije prestižnog univerziteta SOAS u Londonu, predstavio je svoju knjigu „Ljudska prava posle Hitlera: izgubljena istorija suđenja ratnih zločina sila Osovine”. 

Profesor Pleš uobličio je knjigu nakon desetogodišnjeg istraživanja u kome je ključni izvor bila arhiva UN, zabravljena zbog insistiranja Vašingtona i Londona na poratnom „peglanju” odnosa sa Nemačkom u vreme izbijanja hladnog rata sa komunističkim Sovjetskim Savezom.

Jedna od najmračnijih tajni skrivanih u podrumima Svetske organizacije jesu dokazi da su Savezničke sile znale za pogrom miliona Jevreja, još od leta 1942. godine, mesecima pre Staljingradske bitke i dve godine pre „dana De”. UN arhive nepobitno dokazuju da su saveznici znali da su nacisti u to vreme već pobili preko dva miliona Jevreja, kao i da je još preko pet miliona životno ugroženo, navodi Pleš, ističući da su pobedničke sile Drugog svetskog rata učinile veoma malo da takav genocid spreče.

„Savezničke sile komentarisale su masovna ubistva Jevreja dve i po godine ranije nego što se do sada verovalo. Doskora se smatralo da su Saveznici saznali za postojanje koncentracionih logora tek kada su ih otkrili. Oni su masakre Jevreja komentarisali još od decembra 1942”, otkriva Pleš. U to vreme, britanski šef diplomatije Entoni Idn javno je govorio o pokolju nad Jevrejima. „Nemačka vlast… sada upravo sprovodi istrebljenje Jevreja, o čemu je Hitler više puta govorio.” Pleš navodi i svedočanstvo da je ministar u ratnom kabinetu Vinstona Čerčila vikont Kranborn poručivao kako Jevreje ne bi trebalo smatrati „posebnim slučajem”, kao i da je „britansko kraljevstvo ionako prepuno izbeglica da bi primalo nove”.

U međuvremenu, dokumentacija UN otkriva da je poljska vlada u izgnanstvu još u leto 1942. godine dostavila tada tek osnovanoj UN komisiji za ratne zločine detaljne opise nacističkih zverstava u koncentracionim logorima Treblinka i Aušvic, i te dokumente istovremeno objavila u Londonu. Sada se takođe zna da je češka vlada u egzilu prikupila dokaze na preko 300 stranica o direktnoj odgovornosti Adolfa Hitlera za masakre tokom Drugog svetskog rata u Češkoj. Više nije tajna da je UN komisija za ratne zločine u najvećoj tajnosti još 1944. godine – u vreme nemačkog bombardovanja Londona –  osudila Hitlera.

Istovremeno, Pleš otkriva da su prve zahteve za suđenje nacistima istakle brojne napadnute države, poput Poljske i Kine, a ne Velika Britanija, SAD i Rusija koje su posle fašističkog poraza koordinirale Nirnberški proces. Protivno uvreženom uverenju da su silovanja i nasilna prostitucija „inovacija” genocida u Ruandi i rata Bosni, ta zlodela su smatrana ratnim zločinima još krajem četrdesetih godina prošlog veka. Naime, ratni tribunali u Grčkoj, Poljskoj i na Filipinima sudili su nekim nacistima i njihovim saradnicima zbog ratnih zločina silovanja i nasilne prostitucije…

Nakon otvaranja arhiva UN o nacističkim zločinima, na poricanje Holokausta zauvek je stavljena tačka, smatra Pleš. Raniji pokušaji da se ta dokumentacija otvori, još u vreme američkog predsednika Ruzvelta, nailazili su na minu u američkom Stejt departmentu. Naime, nastojanje Ruzveltovog izaslanika pri UN  komisiji za ratne zločine Herberta Pela da obelodani svedočanstva odbili su antisemiti u Stejt departmentu. Inače, dokumentacija ovog arhiva Ujedinjenih nacija nikada posle rata nije stavljena Berlinu na uvid. Decenijama su pristup tim depoima na Ist riveru imali samo oni istraživači koji su dobili ne samo saglasnost svojih vlada već i generalnog sekretara Svetske organizacije lično, ali i tada uz klauzulu da ne smeju ništa da beleže ili kopiraju.

Plešovo dugogodišnje i uporno insistiranje na otvorenom pristupu ovoj arhivi naišlo je na razumevanje Samante Pauer, bivše američke ambasadorke pri Svetskoj organizaciji. Po Plešovim rečima, Pauerova je odigrala ključnu ulogu u promeni raspoloženja na Ist riveru prema toj dokumentaciji. Nakon objavljivanja Plešove knjige, celokupna arhiva UN o nacističkim zločinima od ove sedmice dostupna je stručnjacima na internet stranici londonske „Biblioteke Viner” – najstarije svetske arhive o Holokaustu i najveće kolekcije dokumenata iz nacističke ere koja postoji u Velikoj Britaniji.

Izvor: Politika

OSVAJANjE SUVERENITETA: Svi oni koji su na osnovu njihovog tumačenja višebrzinskog koncepta pomislili da se, kada se u Briselu razmišlja o budućnosti, ne misli na njih – bili su u pravu. U Evropskoj uniji sve je jasno. Samo je javnosti bilo potrebno prevesti ovaj diplomatski jezik na jednostavan razumljiv govor u kome je rečeno da na Višegradsku četvorku – V4 (Mađarska, Poljska, Češka i Slovačka), i ne samo nju, u Briselu (preciznije Berlinu i Parizu) neće računati ukoliko ne uđu u dublje integracije, zajedničku evropsku politiku odbrane, ekonomije i migracija.

Za popularno nazvanu V4 grupu, koja postoji već 25 godina, ovo nije moglo da bude nikakvo iznenađenje: da ne bude zabune, razišli su se oni odavno na svim ovim pitanjima. Naravno i Rumunija, Bugarska, pa i Hrvatska, takođe su zabrinute jer i kada bi htele ono što V4 ne želi – da što više nacionalnog suvereniteta predaju u ruke evropskom jezgru – one ipak nemaju kapacitet da uhvate istu brzinu.

V4 svoju politiku već dugo vodi zahvaljujući uspostavljanju zajedničkih interesa na osnovu kojih bi mogli da grade svoju budućnost, bez obzira da li će ih zapadne članice odbaciti ili ispostaviti previsoku cenu za obnavljanje bračnih zaveta.

Čim je Žan Klod Junker objavio „belu knjigu” sa pet scenarija, od kojih četiri neprihvatljiva služe da podrže jedan izabrani, četiri zemlje Višegradske grupe su se izjasnile da je plan za njih neprihvatljiv. Čak je u istom trenutku sročena i zajednička deklaracija o protivljenju da zapadne članice plasiraju škart robu, ili barem robu nejednakog kvaliteta (u šta se ubraja hrana, tehnika i tekstil) na teritorije njihovih država. Rekli su da ne žele da budu kanta za smeće tvrdog jezgra istog kluba. Oni, jednostavno, tretman Zapada prema njima, bilo da se radi o robi koju im šalju ili višebrzinskoj vožnji koju im propisuju, doživljavaju kao ponižavajući tretman rođaka sa periferije, građana drugog reda.

POD NAŠIM USLOVIMA: Orban je potom rekao da je mađarska nacija u stanju pobune i da Mađarska mora ponovo da se izbori za nezavisnost i nacionalni suverenitet tako što će zaustaviti Brisel.

Poljska je, naročito posle zanemarivanja njenog protivljenja pri reizboru predsednika Evropskog saveta Donalda Tuska, odlučila da igra grubo u Briselu. Uz nadzor vladavine prava koji je iz Brisela pokrenut i koji u krajnjoj instanci može da dovede do toga da Poljska izgubi pravo glasa, Varšava samo pojačava tvrdokoran stav u sve čvršćem utemeljivanju zaštite nacionalnih interesa, bez obzira koliko se to ne dopadalo Briselu.

Ipak, ni u Višegradskoj grupi ne postoji potpuno jedinstvo oko toga koji stepen integracije su spremne da prihvate. Slovačka i Češka su, za razliku od Mađarske i Poljske, spremne da u više oblasti sarađuju sa Briselom, ali svakako ne po pitanju migranata. Slanjem toplo-hladnih poruka Slovačka pomalo deluje na svoju ruku, kao uostalom što i Poljska iskače naglašeno bliskim odnosom sa NATO-om. Slovački premijer Robert Fico se buni protiv dvostrukih aršina koji postoje u EU i najavljuje recipročne mere: korištenje domaće hrane i robe. Kaže da u EU ne sme biti građana drugog reda.

S druge strane, Slovačka ne želi da ostane na kraju evropskog voza i izjasnila se da bi vozila istom brzinom kao Berlin. Za sada se na ovaj stav gleda tek kao na pismo o namerama, jer je pitanje koliko brzo Bratislava može da vozi ako oko nje zemlje idu pod svojim uslovima.

RUSIJA MAJKA ILI MAĆEHA: Zajednica Velike i Višegradske četvorke je na klimavim nogama. Plan o spasu EU u više brzina može da bude samo poslednji korak koji će ih dovesti do konačnog razlaza. Ta brakorazvodna parnica možda neće biti formalizovana na sudu, ali će svako svoj život živeti na toj periferiji u odnosu na Brisel onako kako misli da treba. Ipak ni to nije dobitna kombinacija za tvrdo jezgro. Jer što je manje Evropske unije u centralnoistočnim članicama, otvara se prostor da bude više uticaja neke druge sile. A Orban često igra na Ruse. Zovu ga „mali Putin”, s njima gradi nova postrojenja nuklearke, drži lekcije Briselu zbog pritiska koji prave Makedoncima, pregovara sa Srbima, nameće se kao regionalni lider. Ako ga ostave na kraju kompozicije, on će jednostavno na poslednji vagon prikačiti svoju lokomotivu i povesti u suprotnom smeru.

U tom cepanju otkinuće se još mnoge države koje ne vide perspektivu u klubu u kome ih ne žele. U današnjem odnosu snaga, kada se još čeka definisanje stava nove američke administracije prema istočnoj Evropi i Balkanu, pa čak i celoj EU, ulozi NATO-a na zapadnoj ruskoj granici, čak i Poljska, koja ima fobiju od Rusije, može da završi u tom drugom vozu.

Izvor: Politika

Dok elita ovim terminom pokušava ugušiti kritike vladajuće neoliberalne dogme, s druge strane isto rade oni koji, recimo, Evropskoj uniji kače populističku etiketu nastojeći da joj tako oduzmu kredibilitet. Recimo, Marin le Pen koja sebe smatra najvećim francuskim demokratom, jer kaže da želi vlast vratiti od Brisela narodu, za javnost je populista, a ono što je sigurno je da je desnica. Stiče se, dakle, utisak da su danas gotovo svi pomalo populisti, a pitanje je da li zapravo ovaj fenomen ukazuje na nedostatak političkog rasuđivanja? 

Da li je onaj ko je po jednima demokrata, po drugima populista? I da li je optužba da je neko populista i sama populistička? Populizam, prema politikološkim teorijama, poziva obične ljude da zbace nepravednu upravljačku klasu. Ipak, da bi neko bio populista nije dovoljno da oseća samo ovaj poriv koji postoji i u drugim ideološkim oblicima. U suprotnom bi se moglo reći da je populista svako ko kritikuje poput, recimo, britanskog laburističkog lidera Džeremija Korbina. Ne može se reći da Korbin i novi američki predsednik dele iste političke vrednosti. Korbin najglasnije osuđuje Trampovo prosto rešenje složenih problema podizanjem zidova Meksikancima i spuštanjem rampe pred muslimanima. Dakle, savremenim populistima je svojstveno da nude jednostavna rešenja za složene probleme.

Ko je danas populista i kako se desilo da ovaj vid političke mobilizacije dobije toliko negativnu konotaciju? Populizam se u Evropi pretežno povezuje s jačanjem desnih i radikalno desnih pokreta iako je u savremenu politiku ušao označavajući levicu. Izraz se izvorno odnosi na vladavinu u interesu naroda nasuprot oblicima koji su primarno vodili računa o željama malih grupa, poput aristokratije i plutokratije. Istinski populisti bili su Narodna stranka koja se u 19. veku zauzimala za veća prava radnika i seljaka i kritikovala politički ambijent koji pogoduje interesima povezanih i korumpiranih političkih i poslovnih elita iz Vašingtona i Njujorka. Upotreba termina se do danas izlizala toliko da je ostala samo takozvana reakcionarna struja koji okuplja narod mahom na temelju odbojnosti prema određenim manjinskim skupinama.

Baveći se pežorativnim značenjem koje danas ima, američka novinarka i književnica Lajonel Šrajver za Bi-Bi-Si primećuje da je termin postao „nečastan i da opisuje neuke ljude, gotovo rulju i varvare” koji ašovima i grabuljama hrle na vlast. Ona kaže da je uobičajeno da se u javnosti demokratijom smatra pobeda levice koja, kada izgubi, govori da su im „varvari oteli presto”. Tako je, dakle, populizam postao krilatica za neposlušne birače.

Recimo, oni koji su želeli da Ostrvo ostane u EU traže ponavljanje referenduma kako bi bregzitovci mogli ispravno da postupe. Ispada, zaključuje Šrajverova, da populizam znači „dati važnu odluku gomili idiota”. Komentatori ga, propuštajući nijanse, koriste da lenjo strpaju u isti koš različite pokrete u Italiji, Americi, Nemačkoj, Austriji, Švedskoj, Francuskoj. Šrajverova, stoga, primećuje da američki novinari ne prave razliku između britanskog UKIP-a i francuskog Nacionalnog fronta. „Od kada je populista svako ko dovodi u pitanje aktuelna dešavanja, ispada da je populista svako ko je netolerantan, rasista, protiv migranata ili muslimana”, kaže novinarka. 

Naime, neki glasači i političari jesu populisti u ovom, pežorativnom značenju. Inauguracioni Trampov govor zvučao je kao da su se SAD tada oslobodile strane okupacije. Novi predsednik je obznanio da zemljom opet vlada narod, naravno, posredstvom njega, milijardera, kao njihovog jedinog pravog predstavnika. Današnji populista se, dakle, od drugih kritičara elite razlikuje po tome što tvrdi da on i samo on predstavlja narod po duboko autoritarnom obrazcu oličenom u liderima poput turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana ili Uga Čaveza koji je voleo parolu „S Čavezom narod vlada”.

U knjizi „Šta je populizam”, Žan Verner Miler, profesor s američkog Prinstona, kaže da svaki populista pokušava da ujedini svoj, jedini autentični narod, zbog čega će nastaviti da se sukobljava s onima koji po njegovom mišljenju nisu deo „prave Amerike” ili „prave Turske”. Miler ceni da za populiste polarizacija nije problem već sredstvo obezbeđivanja opstanka na vlasti jer u konfliktima vide pozitivnu situaciju koja im omogućava da iznova pokazuju ko je „pravi narod”. Stoga je bilo naivno očekivati da Tramp na vlasti neće biti što i u kampanji.

Stiče se utisak i da populizam osvaja planetu konkurišući čak globalnoj privlačnosti liberalne demokratije, za šta su zaslužne lično njegove pristaše koje govore o buđenju anglosaksonskog sveta. Ali ne samo oni. Bivši lider UKIP-a, Najdžel Faraž, ne bi izdejstvovao bregzit bez torijevaca, Borisa Džonsona i Majkla Gouva. Bregzit nije bio rezultat spontanog otpora ugnjetenih prema establišmentu. Evroskepticizam su ondašnji tabloidi i političari pothranjivali decenijama. Tramp, takođe, nije pobedio kao kandidat populističkog opozicionog pokreta već zahvaljujući republikanskom blagoslovu. Remećenju jasne podele između toga ko je populista a ko njegov protivnik doprinose i mejnstrim konzervativne i demohrišćanske partije preobraćajući se u populističke. U uvodu knjige, koja će uskoro dobiti srpsko izdanje, Miler upućuje na to da opasnost po demokratiju dolazi iz njenog sveta jer političari koji su izvor tih pretnji govore jezikom demokratskih vrednosti. Nazivali se oni populistima, desničarima ili demokratama, prepoznatljivi su po jednom obeležju – nedostaju im centralne vrednosti – poput slobode, jednakosti i socijalne pravde. 

Izvor: Politika

Ovaj detalj iz Kafkinog života objavljen je u trećem tomu biografije "Kafka, mladost" Rajnera Štaha. Ova ideja je bila ispred svog vremena, naročito u odnosu na tada popularne Bedekerove turističke vodiče koji su uglavnom sadržavali listu hotela i restorana, i kojima je nedostajalo "insajdersko" znanje koje je, Kafka je smatrao, neprocenjivo za putnika. Odgovori koje bi nudili Kafkini vodiči su isti oni koji su potrebni i današnjim putnicima: kojim danima su u muzeju niže cene ulaznica, gde se odžavaju besplatni koncerti, trebali li unajmiti taksi ili se voziti tramvajem u nekom gradu...? Takođe, Kafka je predviđao da u vodiče uključi i savete u vezi mesta u kojima se može pronaći erotsko i seksualno zadovoljstvo za pristojnu cenu. Štah piše: " Kafka i Brod su bili uvereni da bi ovakvi vodiči potukli konkurenciju svog vremena. Objavljivanje čitavih serija vodiča-pogotovo ako bi se pojavili na više jezika- verovali su da će im doneti milione".

Inspiraciju za ovu ideju dobili su obilazeći Švajcarsku, jezera i gradove severne Italije i Mediterana, kada su postali svesni sopstvenog neznanja o stvarima važnim za svakog putnika. Štah dodaje: "Znali su ponešto, ali često ne i ono što im je bilo potrebno". Na primer, nakon što su otkrili da je biblioteka u Cirihu zatvorena nedeljom verovali su da ipak mogu da je posete obraćajući se sa tim zahtevom lokalnoj turističkoj kancelariji. Kupanje na ciriškim jezeru Kafki je predstavljalo neprijatnost zbog presvlačenja, dok je Brod napadnut crevom od strane bazenskog čuvara i grupe dečaka.

Kafka je pokazivao izvesnu dozu nadmenosti dok je prezrivo posmatrao turiste koji kupuju suvenire. Ismevao je i fotografe-amatere, smatrajući da se taj način čuvanja uspomena sa putovanja ne može meriti sa pisanjem. Šta li bi tek Kafka danas mislio o selfi-stikovima i Instagramu?

Ipak, možda njihova arogancija i daje odgovor na pitanje zašto se planovi o ovoj seriji knjižica nisu ostvarili. Uprkos tome što su napisali "biznis plan" na pet stranica i razradili detalje za dodatak " Vodič za razgovor" Kafka i Brod su se toliko plašili da im neko ne ukrade ideju da čak ni izdavaču nisu hteli da iznesu sve detalje dok im se ne isplati avans. Ovo je, piše Štah, zapečatilo sudbinu njihovog ambicioznog plana, a milionsku zaradu vratilo u domen imaginarnog.

Izvor: The Guardian 

Njen novi život započeo je 2009. – dve godine nakon što je njena zemlja postala članica Evropske unije. Rumunska doktorka Elena Joana Braicu prihvatila je tada ponudu najveće klinike Nemačke – berlinskog Šaritea. „Dobro sam živela u Rumuniji, ali za mene je bilo važno da samoj sebi dokažem da u funkcionalnijem sistemu mogu da počnem od nule“, priča Braicu za DW. Ta lekarka ne može ni da zamisli da se vrati u svoju domovinu. „Ne bih više mogla da se naviknem na rumunski zdravstveni sistem. U Nemačkoj se mnogo više radi, ali imate mnogo bolje šanse da napredujete.“

I Ana Dimitrova takođe se nadala boljim šansama za napredovanje u karijeri, kada je emigrirala pre 20 godina. Ta 40-godišnjakinja jedna je od retkih top-menadžerki u Nemačkoj koja ima strano poreklo. „Nakon promena, odmah mi je bilo jasno da želim da studiram u inostranstvu. Htela sam da studiram ekonomiju i da iz prve ruke učim kako funkcioniše tržišna privreda.“

Od početka je stremila cilju „upornošću i jakom voljom“. I isplatilo se: ta Bugarka bila je student generacije na Univerzitetu Erlangen-Nirnberg. Odmah nakon studija, dobila je posao u preduzeću „Manesman“, a sada je u rukovodećim strukturama koncerna koji se danas zove – „Vodafon“.

Nemačko tržište rada profitira od useljavanja

Hiljade mladih iz Bugarske kreću istim putem koji menadžerka Ana Dimitrova već odavno ima iza sebe. Prema aktuelnim statistikama, u Nemačkoj je 2015. živelo 225.000 Bugara. Mnogi od njih su visoko obrazovani. I dok nemačko tržište profitira od useljavanja, Bugarska svodi negativan bilans. Bugarska akademija nauka polazi od toga da će za pet, do deset godina toj zemlji nedostajati 400.000 kvalifikovanih i visoko-kvalifikovanih radnika.

Slične probleme ima i Rumunija koja je takođe, zajedno sa Bugarskom, te 2007. primljena u Evropsku uniju. Istina je da zemlje profitiraju od toga što oni koji su emigrirali izdržavaju svoje porodice, ali je nedostatak kvalifikovane radne snage sve vidljiviji. Najjače je pogođen medicinski sektor. Iz Rumunije je, otkako je postala članica EU, otišlo 43.000 lekara i apotekara. Samo u Nemačkoj radi 5.000 medicinskih radnika iz te zemlje.

Za jedne „odliv“, za druge „priliv mozgova“

Mladi rumunski zubar Kostas Ifandopol je pre skoro tri godine doneo odluku da se preseli u Berlin. Njega su na taj korak prvenstveno naterali finansijski razlozi. Nakon završenog fakulteta u Bukureštu radio je godinu dana kao stomatolog u Rumuniji. Ubrzo mu je postalo jasno da san o sopstvenoj ordinaciji u svojoj zemlji ne može da ostvari. „Dugoročno gledano u Nemačkoj imam mnogo bolje šanse, jer ovde mogu da dobijem povoljan kredit koji neću morati da otplaćujem 40, već 15 ili 20 godina“, kaže Ifandopol za DW. Trenutno radi u jednoj ordinaciji u Berlinu i kaže da zarađuje „otprilike deset puta više“ nego što bi zarađivao u Rumuniji.

Taj put bira i sve više bugarskih lekara. Zemlja koja broji sedam miliona stanovnika trenutno ima 28.000 lekara. Pre sedam godina taj broj je iznosio 35.000. Dok Bugarska i Rumunija brinu brige za budućnost, nemačke klinike profitiraju od useljavanja stručnjaka iz istočne Evrope: Za jedne „odliv“, za druge „priliv mozgova“.

„Bez lekara iz istočne Evrope u pojedinim delovima Nemačke ne bi uopšte bilo lekarskog osoblja“, kaže Džalid Sehuli, direktor Klinike za ginekologiju u Šariteu. Taj u Berlinu rođeni sin jedne marokanske izbegličke porodice, i u Šariteu se zalaže za multikulturalnost. „Načelnik odeljenja je Bugarin, gospođa Braicu je Rumunka, a imamo još jednu asistentkinju, takođe Bugarku. Svi oni su dobro obrazovani, talentovani za strane jezike i veoma brzo se uklapaju u ovdašnji sistem.“

„Veoma negativni efekat“

Prema jednoj aktuelnoj studiji Ujedinjenih nacija, oko 3,4 miliona Rumuna radi u inostranstvu. I u Bugarskoj je poslednjih decenija znatno opao broj stanovnika. Od političkih promena 1989, tu zemlju je napustilo oko milion stanovnika. „Iseljavanje je bio težak udarac za bugarsku privredu, jer se mahom radi o visoko kvalifikovanim stručnjacima“, kaže Mitko Vasilev, predsedavajući Nemačko-bugarskoj industrijskoj i trgovinskoj komori. Vasilev kaže da se nemački investitori u Bugarskoj stalno žale na nedostatak kvalifikovane radne snage.

Međutim, oni koji istražuju migracije, znaju da nije samo po sebi loše to što „bolje kvalifikovani napuštaju svoju zemlju“, kaže Herbert Briker sa nemačkog Instituta za tržište rada i istraživanje zanimanja (IAB). „Ako se investira u obrazovanje, ne mora neminovno da dođe i do smanjenja broja ljudi u tim zemljama.“ Osim toga, mnogi od iseljenika provedu nekoliko godina u inostranstvu, pa se na kraju vrate u svoje domovine. To ipak ne znači da problema nema, posebno kada je reč o medicinskom sektoru. „U tom sektoru iseljavanje ima štetne posledice.“

Povratak u Bugarsku s mužem Nemcem

Iseljavanjem će se kao temom – i to ne samo lekara – Rumunija i Bugarska baviti još dugo. Jedno istraživanje Fondacije Fridrih Ebert, pokazuje da 43 odsto Bugara i 40 odsto Rumuna planira da napusti zemlju. Ipak, priče kao što je ona Tanje Šnel – ulivaju nadu. Nakon uspešno završenog fakulteta u Nemačkoj, ona se vratila u svoju domovinu i to sa svojim suprugom Nemcem. U najsiromašnijoj zemlji EU, oni su uspeli da sebi osiguraju egzistenciju. „Ja sam se vratila zato što volim Bugarsku i zato što želim ovde nešto s pokrenem“, kaže Tanja Šnel.

Ona ima dvoj dece i posvetila se zaštiti prirodne sredine. Ne žali se što se odlučila za svoju domovinu. „U Bugarskoj mi istina nedostaju nemačka biblioteka, biciklističke staze, dečija igrališta, dobra medicinska nega. Ali istovremeno imam osećaj da sam ovde korisnija, da mnogo više toga mogu da pokrenem nego u Nemačkoj – na primjer u zaštiti životne sredine. To je ono što mi daje snagu.“

Izvor: Dojče vele

„Velika nepoznata“ – tako glasi naslov članka o Reksu Tilersonu koji je objavio Špigel onlajn. „Nedavno je Džon Keri u Ministarstvu spoljnih poslova dobio Veliki krst zasluga za Saveznu Republiku Nemačku. Bilo je to melanholično veče za američkog ministra spoljnih poslova i njegovog nemačkog kolegu Frank-Valtera Štajnmajera. Obojica će za nekoliko nedelja da se oproste od svojih funkcija. Amerikanac – zato što su Demokrate izgubile na izborima. A SPD-političar zato što bi u februaru trebalo da postane predsednik Nemačke. I to u trenutku kada će se nemačko-američki odnosi tokom mandata budućeg predsednika Donalda Trampa naći na ozbiljnoj probi“.

„Posle višenedeljnog nagađanja ko bi mogao biti naslednik Kerija u Vašingtonu, konačno se zna da će to biri Reks Tilerson, šef Eksona, najvećeg naftnog i gasnog koncerna na svetu. No, time je iscprljeno i svo znanje o njemu kojim Berlin raspolaže. 64-godišnji Tilerson ne zna ništa o spoljnoj politici, iako ima međunarodno iskustvo – doduše u surovom biznisu. Lista njegovih sagovornika u svetu je duga i impozantna. On je sa mnogim šefovima vlada pregovarao o projektima eksploatacije nafte i gasa – od Saudijske Arabija i Katara pa do Venecuele. Njegov koncern je bogatiji od mnogih država, a u mnogim zemljama u kojima je aktivan ima svoje privatne snage bezbednosti“.

„U Berlinu, u Ministarstvu spoljnih poslova, i dalje se nagađa: šta Tilerson misli o budućnosti NATO, o nuklearnom štitu SAD i saveznicima u Evropi, o politici prema Kini, o povredama ljudskih prava, o ratu u Siriji, Iraku, uopšte, o ulozi SAD u svetu – sve su to otvorena pitanja“, piše Špigel onlajn.

Dnevnik Velt tvrdi da je „budući američki predsednik Donald Tramp sa Reksom Tilersonom u svoj kabinet uveo još jednog klimatskog skeptičara. Čovek koji će verovatno biti sledeći ministar spoljnih poslova SAD, rukovodi koncernom koji je gotovo tri decenije poricao promene klime. Naučnici Eksona su, kako se priča, još 1981. upozorili da bi korišćenje fosilnih goriva moglo da šteti životnoj sredini – ali to saznanje je prećutano. Koncern je navodno investirao više od 30 miliona dolara za borbu protiv teze o promeni klime“.

„Novac je, tvrdi Grinpis, uložen u reklamnu kampanju i za naučnike koji su objavljivali skeptične studije. Sada su zaštitnici životne sredine ogorčeni zato što će Tilerson biti šef ministarstva – kuće koja na međunarodnom nivou pregovara o klimatskoj politici SAD. Firma čiji koreni sežu do kompanije Standard oil koju je 1863. osnovao Džon D. Rokfeler, zbog toga je nedavno izgubila podršku osnivačke porodice koja je nedavno saopštila da sa Eksonom više ne želi da bude dovođena u vezu“.

„Šef diplomatije bez političkog iskustva“ je naslov kojim je Tilersona okarakterisao Frankfurter algemajne cajtung. „Neke od najtešnjih veza Tilersron gaji sa Rusijom; sa predsednikom Vladimirom Putinom se i lično vrlo dobro razume. 2013. godine, Putin mu je dodelio jedan orden prijateljstva. Prema navodima trusta mozgova CSIS, u čijoj upravi sedi i Tilerson, smatra se da on ima više ličnih kontakata sa Putinom od svih drugih Amerikanaca. On je rekao da nimalo ne drži do sankcija protiv Moskve.“

„Kada je reč o praktičnoj politici, teško je odrediti gde spada Tilerson. Kao šef Eksona, on s jedne strane vehementno zastupa interese fosilne energetske industrije, ali prihvata i promenu klime kao pravu i ozbiljnu stvar. Navodno Tilerson nije pristalica izlaska SAD iz Pariskog sporazuma o zaštiti klime. Pozicije menadžera o kriznim žarištima Siriji, Bliskom istoku, međunarodnom terorizmu ili odnosu sa Kinom – nisu poznate, o tim temama se još nije javno izjašnjavao“, piše Frankfurter algemajne cajtung.

Izvor: Dojče vele

Kraj Novog Polisa?

Kraj je Prvog svetskog rata, inflacija je vrtoglava i stanovnici jednog grada nemačkog govornog područja okreću se jedni protiv drugih. Političari traže žrtvenog jarca. "Narod", najavljuje Kancelar, "zahteva proterivanje svih Jevreja." Iako ovo deluje kao fragment iz neke knjige o istoriji Trećeg Rajha reč je o sinopsisu filma koji je snimljen još u vreme kada je nacistička partija bila zabranjena, a Hitler završava Majn Kampf u ćeliji bavarskog zatvora. Zasnovan na distopijskom romanu jevrejskog publiciste Huga Betojera "Die Stadt ohne Juden", film je premijerno prikazan u Beču u julu 1924. godine, ali je originalna verzija filma nestala u ratnim godinama i smatralo se da je izgubljena više od 90 godina. Zahvaljujući slučajnom otkriću na jednoj pariskoj buvljoj pijaci i najvećoj crowdfunding kampanji u austrijskom sektoru kulture, ovaj nemi film će biti digitalizovan  i ponovo objavljen u svom izvornom obliku, ali i premijerno prikazan na jesen sledeće godine u Bečkoj koncertnoj dvorani.

Austrijska kinoteka, koja je organizator kampanje objavila je da je prikupljeno 75 000 dolara, nekoliko dana pre zvaničnog završetka roka. Glasnogovornik ove institucije je dodao da je presudna donacija dobijena od anonimne jevrejske fondacije iz Sjedinjenih Država nakon pobede Donalda Trampa na predsedničkim izborima, ali i da su se udvostručile pojedinačne donacije u Austriji nakon poraza kandidata desnice na predsedničkim izborima u toj zemlji.

Film prikazuje ne samo ekonomske okolnosti koje su razbuktale politički antisemitizam, već i na satiričan način opisuje posledice masovnog egzodusa jevrejske populacije iz "Utopije", kako se Beč naziva u filmu. Na početku, građani "Arijevci" vatrometom proslavljavaju odlazak svojih jevrejskih komšija. Međutim, kulturni život "Utopije" biva zapušten; kafei se pretvaraju u pivnice, u prodavnicama se umesto moderne garderobe nudi samo folklorna odeća, a mnoge zemlje prekidaju svoje trgovinske veze sa "Utopijom". "Čudno", objašnjava savetnik gradonačelniku, " naša valuta i dalje ništa ne vredi." Uskoro su širom grada osvanuli posteri sa rečima: " Naše ste blagostanje izbacili zajedno sa Jevrejima".

Oštećena i nekompletna verzija filma, verovatno cenzurisana ili autocenzurisana, otkrivena je u Holandskom filmskom muzeju 1991. godine. Prema rečima Nikolasa Vostrija, direktora Austrijskog filmskog arhiva, nova verzija (pronađena na jednom pariskom buvljaku u oktobru 2015. godine) ne samo da problematizuje poruku ovog filma i sadrži originalan kraj, već i prikazuje mnoge scene koje detaljno prikazuju prisustvo Jevreja u različitim aspektima društvenog života Beča. "Poruka koju smo hteli da pošaljemo je da ovo nije samo film o prošlosti, već i snažan anti-nacistički iskaz", objasnio je Vostri. "Sada je veoma slična situacija onoj u vremenu kada  je nastao "Grad bez Jevreja". Na kraju Prvog svetskog rata mnogo je ljudi raseljeno sa severa ruskog carstva i utočište su tražili u Beču, posebno Jevreji iz Bukovine i Galicije. Antisemitska osećanja su se masovno raširila i tokom aktuelne izbegličke krize i sve partije su igrale na tu kartu."

Posle Drugog svetskog rata, kada su Austrijanci bili u situaciji da se ponovo definišu kao nacija, "Jevrejski Beč" je imao važnu ulogu. Vostri kaže: " Postali smo nacija Šniclera, Frojda i Šenberga. Ali nikada nismo ni pokušali da vratimo Jevreje koje smo proterali. Veliki paradoks leži u srcu ove nacije".

U filmu, fikcionalni Kancelar na kraju odlučuje da pozove jevrejski populaciju da se vrati u grad. Stvarni život Austrije nije ponudio takav srećan kraj. Oskar Helmer, posleratni ministar unutrašnjih poslova nije krio svoja uverenja da se pitanja ratne odštete i restitucije jevrejske imovine trebaju prolongirati što je duže moguće. Hugo Betojer, autor romana po kojem je snimljen film, ubijen je u svojoj kancelariji od bivšeg pripadnika tada zabranjene Nacističke partije, svega nekoliko meseci nakon premijere filma. Istorija se takođe surovo poigrala i sa glavnim akterima filma. Johanes Riman koji glumi Jevrejina Lea Strakoša pristupio je Nacističkoj partiji i nastupao je 1944. godine u večerenjim predstavama za oficire i vojnike u logoru Aušvic, dok je glumačka zvezda tog vremena Hans Mozer, koji u filmu tumači jednog od najbesnijih antisemita, morao da emigrira iz Austrije, jer nije želeo da se razvede od svoje jevrejske supruge.

Izvor: The Guardian

Kraj Novog Polisa?

Forenzički stručnjaci u Italiji tvrde da su rekonstruisali DNK nacionalnog heroja i pesnika analizom njegovog semena  koje je ostavio na maramici, poklonu koji je bio namenjen jednoj od njegovih ljubavnica pre stotinu godina. DNK ovog preteče fašizma i zagovornika rata rekonstruisana je bez ekshumacije njegovih posmrtnih ostataka, naveli su policijski forenzičari i istakli nadu da će ovim metodom mogu rešiti i zastareli slučajevi. Gabrijel D`Anuncio (1863-1938) dao je maramicu sa semenom svojoj ljubavnici, grofici Olgi Levi Bruner 1916. godine, kao uspomenu na strastvenu noć koju su proveli zajedno. Policija u Kaljariju, Sardiniji analizirala je maramicu, pismo koje je grofica Bruner poslala svom udvaraču i četkicu za zube od slonovače koji se čuvaju u arhivi fondacije Vittoriale degli Italiani.

Koristeći specijalne forenzičke lampe kojima su otkrili mrlje od tečnosti nevidljive golim okom i upoređujući ih sa DNK Federika D`Anuncija, praunuka desničarskog revolucionara, potvrđeno je podudaranje. Predsednik fondacije Đordano Bruno Gueri se našalio rekavši kako bi ovaj eksperiment u budućnosti  mogao otvoriti vrata za kloniranje slavnih istorijskih ličnosti i bez njihovih posmrtnih ostataka. "Niko ne želi da se klonira D`Anuncio, ali isto tako niko ne zna kakve nas sve promene očekuju u nauci i društvu. U svakom slučaju, dobro je da je DNK sačuvan", naglasio je Gueri. 

Gabrijel D`Anuncio je 1919. godine sa svojim pristalicama zauzeo Fjume (danas Rijeka, u Hrvatskoj) i uspostavio nezavisnu državu, Reggenza Italiana del Carnaro. Ova tvorevina, čija je osnivačka povelja bila preteča kasnijeg italijanskog fašističkog sistema, nestala je nakon godinu dana, ugušena napadom italijanske mornarice. Pesnički opus Gabrijela D`Anuncija i danas se proučava u italijanskim školama.

Izvor: The Guardian

U svetu političke korektnosti jedna forma etničkih stereotipa na Zapadu se ne samo toleriše nego je čak i u modi. Radi se o etničkim stereotipima u odnosu na Ruse. Rusi su danas na Zapadu predstavljeni na nekoliko karakterističnih načina. Ruski muškarci su brutalni, sumorni, aljkavi, najčešće pijani, i uvek surovi. Obavezno govore sa teškim akcentom. Loše se oblače, nepošteni su, nasilni i pohlepni. Prema ženama su neotesani, ukus im je komično užasan. Ako su bogati onda su korumpirani: "Rusija" i "korupcija" su sinonimi za prosečnog Zapadnjaka. Tipičan Rus je lopov ili ubica, dok je pošteni ruski biznismen ("oligarh") kontradikcija po sebi.

Tokom Hladnog rata zapadnjački stereotip o Ruskinjama je bio da su debele, muškobanjaste i ružne. Najčešće su prikazivane kao seljanke, čistačice ulica ili traktoristkinje. Danas je na Zapadu stereotipna slika o Ruskinjama da su lepe. Međutim, to svakako nije nešto čemu se treba radovati. Naprotiv, to je nešto čega se treba plašiti ili makar biti na oprezu. Ako su u vreme Hladnog rata Ruskinje bile posmatrane kao proste i priglupe, ali ipak iskrene, danas su predstavljene kao materijalisti, opsednute novcem, jeftine, sklone manipulacijama, promiskuitetne i nemoralne. One su femmes fatales koje će dobrog, naivnog Zapadnjaka lišiti njegovih tajni, morala i, razume se, novca. Obično su špijunke, prostitutke ili prijateljice gangstera.

Rusi, bilo da je reč o muškarcima ili ženama, po ovim stereotipnim predstavama su po aksiomu nepošteni. Lakoća sa kojom je zapadna javnost prihvatila nedokazane tvrdnje o ruskim prevarama tokom doping afera vezanih za Olimpijske igre, ne unoseći u celu priču ni gram sumnje- dobar je primer za ovu tvrdnju. Pristalice opšte zabrane nastupa ruskih sportista u Riju nisu uopšte imali potrebu da istaknu kako se za potvrdu njihovih zahteva podrazumevama da za Ruse ne važi pretpostavka nevinosti. Sve dok važi zapadnjački stereotip o ruskom nepoštenju to se pitanje neće ni postavljati.

Rusi su u isto vreme, uprkos očiglednoj kontradikciji, i đavolski lukavi i prilično glupi. Takođe, potpuno su nekompetentni i nesposobni. Bez obzira na to oni su zastrašujući jer su agresivni i nasilni. Jedini kvalitet koji Zapadnjak priznaje Rusima je hrabrost. Ruske vojne pobede i ne dozvoljavaju da se drugačije pomisli. Pa ipak, ni ruska hrabrost se ne posmatra na isti način kao hrabrost Zapadnjaka. Ruska hrabrost proističe iz ludosti i agresivnosti i izraz je karakteristične  ruske opsednutosti novcem i moći.

Što se i jedino može očekivati od takvih ljudi Rusi, prema zapadnjačkoj slici, svoj nepošteno zarađeni imetak troše na zadovoljavanje hedonističkih potreba: na jahte, luksuzne stvari, lude žurke i razvratni seks. Ako je Moskva danas, za razliku od vremena Hladnog rata, čuvena po noćnom životu to nije nešto što treba slaviti (kao kada je npr. reč o Berlinu), sve je to deo ruskih megalomanskih apetita, dajući celoj priči zlokoban ton. Zemlja ni ne može biti bolja od užasnih ljudi koji je čine. Ona je nasilna, korumpirana i brutalna- baš onakva kakvi su i vladari koji njome upravljaju. Poput naroda koji je čini ona je zastrašujuće agresivna, đavolski lukava ali nekako glupa i nesposobna. Na kraju, iako preteća i opasna, ima u njoj nešto prepotentno i apsurdno.

Nema potrebe da se suviše naglašava, lider jedne takve zemlje mora da je mačo razbojnik koji voli da se fotografiše polugo dok jaše. "Nemilosrdan"- to je možda reč kojom se on najčešće opisuje. On je gangster- okrutan, amoralan, lukav i nemilosrdan- kao i narod na čijem je čelu. Toliko je ovakvih stereotipa koji ne korespondiraju sa stvarnošću da ih je gotovo nemoguće sve nabrojati. Neka ostane zabeleženo, Rusija (ili makar oni krajevi Rusije koje sam posetio) me je impresionirala svojim besprekornim poštovanjem reda i zakona. Rusi ostavljaju utisak porodičnih, tolerantnih, stabilnih, dobro obrazovanih i veoma kulturnih ljudi. Standardi ličnog i javnog poštenja su, po mom iskustvu, postavljeni zapravo  veoma visoko, ponekad čak i previsoko.

Kada je reč o Putinu, u samo dve prilike u kojima sam ga lično video, ono što je na mene ostavilo najjači utisak, pored finog smisla za humor i nesumnjive inteligencije, je njegova, da tako kažem, staromodna ljubaznost- nešto što je čak i Barak Obama istakao u nedavnom intervjuu za The Atlantic. Ova njegova osobina o kojoj se tako nerado govori, očigledno duboko ukorenjena navika ljubaznosti, je nešto što ruši stereotinu sliku koju većina Zapadnjaka ima o Putinu. Ističući sve ovo, ne želim da negiram probleme sa kojima se Rusija susreće. Takođe, nemam uopšte želju da Ruse prikažem boljima nego što jesu. Ali, budući da je ovo članak koji se bavi negativnim stereotipima o Rusiji i Rusima ne ustručavam se da istaknem pozitivne stvari o njima.

Negativni stereotipi o mnogim narodima imaju dugu istoriju u evropskoj i zapadnjačkoj kulturi. Od 1970-ih godina stereotipno predstavljanje Nemaca, Indijaca ili Pakistanaca , Iraca ili čak i Jevreja, bila je osnovna karakteristika britanske komedije. Srećom, danas toga više nema jer se sasvim tačno uvidelo da je to rasističko i duboko uvredljivo predstavljanje pojedinih etničkih grupa. I to danas čini britanske komedije neuporedivo boljim. Međutim, jedan upadljivi izuzetak je ostao. Negativni stereotipi o Rusiji i Rusima ne samo da nisu nestali već su se umnožili i postali mnogo gori. Oni su toliko prisutni, i toliko se besomučno ponavljaju u filmovima, na televiziji... da se jednostavno ne mogu izbeći, i veoma je mali broj onih koji se mogu odupreti takvom uticaju. Stvar je utoliko gora što tome niko ne prigovara. Dok se nakon džihadističkog terorizma i nasilja negativni stereotipi o muslimanima s pravom karakterišu kao islamofobija , negativni stereotipi o Rusima prolaze sasvim neprimećeno.

Takvo stanje naišlo je na snažnu reakciju u Rusiji posle objavljivanja spota "Party like a Russian" britanskog pop pevača Robija Vilijamsa. Spot se može tumačiti na razne načine. Po mom mišljenju, on ipak nije imao cilj da se naruga Rusima u celini. Pre će biti da je hteo istaći jednu specifičnu kategoriju Rusa- korumpirane oligarhe koji su pobegli u Britaniju nakon krađe novca u Rusiji. Da spot referira na tu određenu vrstu ljudi pokazuje, po meni, i činjenica da je sniman u tipično engleskoj velikoj kući (iz epohe Tjudora ili jakobinske ere), upravo one vrste luksuznih kuća koje preferiraju begunci iz Rusije koji nastoje da izmaknu ruskim vlastima i nalaze utočište u Britaniji. Po meni, i reči pesme potvrđuju ovakvo tumačenje. Tekst jasno ukazuje na one koji sa svojim "teško stečenim" kapitalom dolaze da uživaju u životu na Zapadu, sa zaštitom tog istog Zapada.

“It takes a certain type of man with a certain reputation

To alleviate the cash from a whole nation

…..

I put a bank inside a car, inside a plane, inside a boat

It takes half the western world just to keep my ship afloat”

Ako je to tačno onda je spot (uprkos nesrećnoj zloupotrebi nekih ruskih tema; Raspućina, Plesa vitezova Sergeja Prokofjeva , Oktobarske revolucije...) želeo da saoseća sa Rusima, nikako da iskaže neprijateljstvo prema njima. Međutim, uzimajući u obzir masovne negativne stereotipe o Rusiji i Rusima i očigledno preklapanje određenih likova u spotu sa predstavama koje se inače šire o Rusima na Zapadu, mogu potpuno da razumem zbog čega toliko mnogo Rusa spot nije videlo na takav način, i zašto su tako oštro reagovali. Zaista, podudaranje je toliko snažno da mnogi na Zapadu koji se slažu sa njim podržavaju ovaj spot upravo kao izraz neprijateljstva prema Rusima i posebno prema Putinu.

To nas dovodi do sledećeg: ono što ova epizoda sa spotom Robija Vilijamsa jasno pokazuje je da čak i kada se Rusi žale, iz sasvim opravdanih razloga, na negativne stereotipe koji se o njima šire- niko na Zapadu ni ne pokušava da ih razuveri ili da im pruži podršku. Baš kao što nikad nije bilo negodovanja na pojavu sve gorih negativnih stereotipa koji se o Rusima iznova i iznova pojavljuju. Talasi osuda koji se javljaju kada dođe do negativnog portretisanja Jevreja, muslimana ili Iraca, u ruskom slučaju po pravilu izostaju.

Razmotrimo kako se britanski The Guardian, taj odlučni liberalni zaštitnik političke korektnosti i anti-rasizma, poneo u slučaju ruskih protesta na spot Robija Vilijamsa. Nisu hteli niti da osude spot, niti da povedu ozbiljnu raspravu o tome, niti da pokušaju makar da razumeju zašto ga Rusi doživljavaju kao uvredljiv- kao što bi, bez sumnje, učinili u slučaju bilo kog drugog spota koji govori o nekom drugom narodu. Umesto toga, naručili su kratki tekst ruske novinarke Natalije Antonove. Mora se priznati, početak teksta je bio obećavajući: "Umorni ste od političke korektnosti, debata o kulturnom svojatanju i sramota vas je zbog rasističkih šala na Tviteru? Ne brinite. Postoji jedna zemlja o kojoj slobodno možete da iznosite stereotipe- to je Rusija, naravno. Iako se povela polemika, Vilijamsov spot "Party Like a Russian" neće negativno uticati na njegovu karijeru ni izazvati masovne proteste. To je samo pesma o ludim Rusima, njihovim ispadima izazvanih vodkom i čudnoj sklonosti da u veće babuške stavljaju manje babuške. Svi znaju da je iznošenje stereotipa o Rusima jedna sasvim bezopasna zabava- ako neko u tome vidi problem onda je preosetljiv i ne zna da prihvati šalu. Ideja o "dobrim" i "lošim" streotipima nije nova i kako je to primetila Marijeta Božović, profesor na Jejl univerzitetu "ima nešto neobično u tome kako se zastareli kulturni klišeji tolerišu sa osmehom od strane kosmopolitskih elita kada su usmereni na Slovene u 21. veku". Snaga ovih potpuno odgovarajućih reči je ipak potpuno degradirana kada Antonova posle tvrdi da je spot zapravo sasvim korektan: da, Rusi prave divlje žurke, niko nema prava da se žali i prigovara.

Rasistički stereotipi su nešto čemu uvek treba prigovarati. Oni su dehumanizujući, netolerantni i štetni. Ofanzivni su prema svom objektu. I uvek je tako kada se rugaju ili prokazuju određenu nacionalnu ili kulturnu zajednicu. U tom smislu, Rusi ne smeju biti izuzetak. Društvo koje učestvuje u tome ili toleriše one koji to čine delegitimiše sopstvena deklarativna zalaganja za anti-rasizam i međurasnu toleranciju. Činjenica da se jedna etnička zajednica tako tretira- Rusi, i da im se odriče moralna i pravna zaštita koja pripada svima drugima, nikako ne umanjuje sopstveni rasizam i netoleranciju. Naprotiv, ona ih samo naglašava.

U periodu pojačanih tenzija između Zapada i Rusije, dehumanizacija Rusa ima višestruke negativne posledice. Pre svega, ona ne doprinosi sporazumevanju. Kako može doći do sporazumevanja između Zapada i onih koje je Zapad odlučio da posmatra kao gangstere i divljake? U tom procesu, dehumanizacija Rusa opasno spušta prag do trenutka kada nasilje usmereno ka njima postaje sasvim prihvatljivo.

Ovo je u prošlosti zapadnjačkog rasizma bio nepromenjivi obrazac za "targetirane" etničke zajednice. Nema nijednog razloga da verujemo da će u ruskom slučaju biti drugačije. Nesumnjivo, time se povećava opasnost od sukoba. Za razliku od nekih drugih naroda koji su se našli na putu zapadnjačkom rasizmu Rusi imaju kapacitet da se odupru i uzvrate. Njihova istorija pokazuje, kao i kod drugih naroda, da će ako im se nametne ekstremna situacija to i učiniti.

U najboljem je interesu samog Zapada da se prestane sa lošom navikom stereotipnog prikazivanja Rusa. Ovo je tek jedan od primera gde se principi koje Zapad voli da proklamuje (u ovom slučaju, anti-rasizam) i njegovi sopstveni interesi u potpunosti podudaraju. Da bi se to dogodilo, stereotipe o Rusima, kao i stereotipe o svim drugim narodima i kulturama, treba identifikovati i osuditi kao ono što zapravo i jesu- izraz nadirućeg rasizma.

Izvor: The Duran

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)