Estetika

Kafa: dizajnirani rituali svakodnevnog života

Milena Stefanović

U Benaki muzeju u Atini postavljena je izložba pod nazivom “Rituali gostoprimstva: Ukrašeni poslužavnici XIX veka u Grčkoj i Turskoj”. Primetno je koliko je dizajn bitno podržavao i nastavlja da podržava ovu oblast života. Umetnost gostoprimstva ili gostoljublja (gr. ϕιλοξενία, filoksenija) spada u oblast nematerijalnog kulturnog nasleđa. Izgradnja identiteta se ostvaruje kroz lepe običaje i onoliko koliko se percipira u savremenoj vizuelnoj i popularnoj kulturi modernog sveta. Ovi fascinantni, raskošni i raznoliki poslužavnici kao objekti dekorativne i primenjene umetnosti, u prošlosti deo miraza, danas su cenjena blaga razasuta po privatnim i muzejskim kolekcijama.

Nekada važan deo rituala u Otomanskoj imperiji i novoosnovanoj Grčkoj kraljevini - serviranje kafe uz slatko ali i složeniji oblici gostoprimstva, prepuni su društveno – kulturne istorije i značenja svog vremena. Čula mirisa i ukusa su sentimentalna jer, prema istraživanjima neurologa, u direktnoj su vezi sa hipokampusom, centrom u mozgu za dugotrajnu memoriju – snažana i prijatna aroma kafe + slatko + ružina vodica (za ruke i kosu) + ponuđena lula = gostoljublje.

U našoj Kneževini, potom Kraljevini postojao je običaj, i u Beogradu, da se po podne ide u posetu od kuće do kuće, uglavnom rodbini, ali i prijateljima, posluži se slatko uz kafu i razmenjuju novosti. U sasvim mladoj urbanoj sredini ljudi su međusobno mnogo bliži jedan drugome, spremniji da se uzajamno pomognu i uz to i veoma gostoljubivi, skloni slavljenju i svetkovinama.

Cilj izložbe je interdisciplinarno čitanje koje gleda u njihovu ikonografiju i funkciju, tehnike i mesta proizvodnje, trgovinske puteve i vezu Istok – Zapad. Ovi predmeti napravljeni su prilikom poslednjeg treperenja japanning umetnosti u Evropi.

U XIX veku predmeti se iz umetničkih ateljea premeštaju u fabrike (mada je sve počelo još 1730. godine u Engleskoj, zatim u Italiji, Nemačkoj) koje lakiraju i proizvode u oblasti dekorativne umetnosti elegantne predmete d’art –a . Tehnika lakiranja sjajnim lakom kao što su orijentalni lakirani predmeti, kalajne ploče, papje maše (papier maché) koji je kasnije evoluirao u dekupaž (découpage) danas aktuelan, osnovni su elementi za izradu ovih poslužavnika.

Vreme je otvaranja prema drugim nacionalnim kulturama i tradicijama, tako da primer “japanskog uticaja” nije površan i sveden na egzotiku. Zanimanje umetnika za umetnost Japana i  kulture Orijenta uopšte, označenoj kao “japanerija” (japanning) prouzrokovalo je preispitivanje kodeksa grafičkog izraza koji su od renesanse smatrani kao neosporni. Vagnerovski ideal izražen pojmom Gesamtkunstwerk (total work of art, potpuno umetničko delo), traganje za sintezom i sinkretizmom različitih umetnosti zaokupljalo je i pripadnike primenjenih umetnosti; približavanje prostorne i jezičke umetnosti.

Ovi uticaji se vide i u oblasti dekoraterstva i kreatora predmeta iz primenjene umetnosti. Dolazi do spoja tehničkog napretka i grafičke reprodukcije namenjenih za široku distribuciju. Romantičarska epoha utabala je nove staze za oživljavanje ilustracije. Dekorativne umetnosti, kao što su forme predmeta za svakodnevnu upotrebu do tada smatrane stvaralaštvom nižeg reda, dolaze na mesto stvaralaštva visoke vrednosti.
Ideja je bila da bi umetničko stvaralaštvo trebalo da se okrene stvaranju sveta u kome će lepo i korisno biti pomireni. Granica koja je delila zanatstvo (kao i industrijsku proizvodnju) i umetničko stvaralaštvo trebalo je da se izbriše. Ovu teoriju prihvatili su oni koji prozvode predmete za svakodnevnu upotrebu, kao što su ukrasni predmeti za posluženje.

Gostoprimstvo je odnos između domaćina i gosta i uključuje prijem i zabavu bilo da je on prijatelj, rođak, poznanik, slučajni posetilac, stranac. Etika je skoro ista u svim kulturama, gost je svetinja, on se poštuje, prema njemu se gaji poseban odnos.

Interesantno je to da je u Nemačkoj u doba romantizma u otmenim salonima, čitanje srpske narodne epske poezije bio stav prestiža. Trend epohe i uticaji braće Grim, Helderlina i Getea. Nismo imali Homera, ali jesmo Filipa Višnjića!

Privatno svojstvo salona imalo je svoje oblike funkcionisanja prema obaveznom ritualu, obavezna odgovarajuća garderoba, ritual upoznavanja, poštovanje hijerarhija, odredbe o izražavanju, maniri za stolom.
Razvoj pojave “kulture kafea” poslednjih dvadeset godina XIX veka, u većini velikih evropskih gradova, predstavlja mesta za moderne oblike druženja (demokratične i slobodne). Nastali po uzoru na pariske kafee čiji je preteča izgleda bio kafe Prokopije koji je nastao početkom XVIII veka.

Na istoku gde je kafa i počela da se proizvodi i pije, kafane (kuće gde se pije kafa) se pojavljuju u XVI veku, gde se ovaj napitak pio bez nekog specijalnog ceremonijala, svi su dobrodošli, sem žena jer im je ulaz u iste bio zabranjen još od samih početaka i u našim krajevima kada su otvarane krajem XVI veka. Njima je preostalo kućno ispijanje kafa. Uostalom, serviranje (kao komponovanje) i posluženje spada u oblast privatnog života i doma gde su sveprisutne žene, a posluživanje je predstavljalo svojevrsni mali kućni performans.

Zato su zaobljeni poslužavnici pored cvetnog dizajna kao uobičajene forme dekoracije, ukrašavani ženskom lepotom, temama junaštva iz grčke borbe za nezavisnost ili poetskog lirizma koja prikazuju ljubavnike u grčkim, nacionalnim kostimima jer se duh panhelenizma širio Evropom (nije mu odoleo ni lord Bajron).

Sve to dovodi i do obnove olimpijskih igara 1896. godine. Nažalost, naša borba za nezavisnost iako je počela ranije prošla je neopaženo, što zbog Napoleona koji je tada harao Evropom (1804), što zbog toga što nismo imali klasični antički bekgraund, koji je doticao kulturne duhove Evrope.

Kada je železnica stigla u XIX veku, Istanbul je postao terminus čuvenog Orijent Ekspresa koji se kretao od Pariza preko Beograda do Istanbula. Agata Kristi kada putuje za Bagdad koristi ovu železnicu koja se završava na severnoj evropskoj strani grada, a onda trajektom prelazi na drugi deo železnice u Aziji. Svima nam je poznato koliko ju je inspirisalo ovo putovanje ka Orijentu…senzualnom, bajkovitom, egzotičnom. Jejts "jedri u sveti grad Carigrad". Fon Milingen piše za mnoge do danas najbolju knjigu o vizantijskom Konstantinopolju.

To je vreme umetničkog bogatstva i kulturne raznovrsnosti imperija. Poziv na kafu je često metafora za poziv na razgovor ili druženje… Razgovor podrazumeva bar dvoje, upućuje na dijalog i on je načelno nedovršiv, jer uvek imamo jedni drugima još nešto da kažemo…još po neku pričicu da ispričamo i kaficu da popijemo. Kao što je napisao Dostojevski: “Ne postoji tako stara tema da se na nju nikada ne može reći nešto novo”. Kafa je posrednik, a posredovanje je komunikacija, a još uz to  volimo i onostranu - da prevrnemo šolju i pogledamo šta to ona ima da nam “kaže”? Zato je zanimljivo otići u konak kod kneginje Ljubice na kafu u njen orijentalni salon ili Divanhanu!  (zanemarujem pozorišni raspored stolica)

Osmišljavanje i pozivanje prijatelja na poslepodnevno osveženje, kafu ili tej, priređivanje soarea, postaje davno zaboravljeni običaj. Posela koja je priređivala kneginja Persida Karađorđević u konaku daje primer kako se iz društvenog života XIX veka razvijala kultura grada. Primanja određenim danima u nedelji, četvrtkom (Isidora Sekulić) ili nečiji utorci, bili su nadaleko poznati…nekada.

Matriks slavljenja radosti svakodnevnog života… To je umetnički koncept koji prekoračuje granice starog i novog, tradicije i modernizma. To su slike koje se pamte.

Na odličnoj izložbi “Prizren – život u rečima”, postavljenoj u oktobru, u Galeriji nauke i tehnike SANU, pod pojmom KAVA čitamo:
Kava je istina crna ama je beja obraz [Kafa je istina crna, ali je obraz beo]
(n. posl.) t.j. čovek se ne postidi pred gostom ako može da ga posluži kafom i tako ostane bela obraza;
- Prođi da popijemo jenu kau,
- 2) Radnja u kojoj se kuva i prodaje kafa kako u njoj samoj tako i raznošenjem kuvane kafe po dućanima u čaršiji. Sem kafe u tim radnjama se kuva i prodaje još i šerbet i čaj, a prodaje se i ratluk.

Ovakav način pozivanja na kafu bio je tipičan je i za gradove na primorju. U Baru…Budvi, Kotoru, komšinice se dovikuju sa prozora preko uzanih ulica – dođi na kafu! Pojavile su se pržionice kafe na donjem Dorćolu sa postavljenim stolicama ili jastičićima na stepeništu (basamcima) za sedenje koji deluju kao orijentalna i čaršijska komponenta i ljudima se sviđa. Prizren je jedno vreme bio prestonica i pominje se u srednjem veku i kao “srpski Carigrad”, a nalazio se na značajnom trgovačkom putu ka Carigradu i bio naseljen različitim trgovačkim kolonijama.

Duh grada u kome provejava slojevitost različitih tradicija u jednoj multietničkoj zajednici, kao i u Konstantinopolju XIX veka, Solunu.
Sve je to Levant i njegov kulturni krug… Svrati na kafu i slatko, imam nove šoljice!

Carstva prolaze - kafa ostaje.

 

Izvor: designed.rs

 

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)