Pretraga
Pronađite nas na
 

Пошаљи пријатељу

Мементо

Талентована градитељка Београда

Aутор: Бојана Ибрајтер Газибара

Јелисавета Начић (1878-1955)

Одважна дама Јелисавета Начић, одабрала је за себе у многоме необичан и несвакидашњи животни пут. Рођена је у богатој и угледној трговачкој породици у Београду 1878. године, школовала се са успехом и након гимназије одлучила да упише факултет. То је била велика реткост у земљи у којој је у време смене векова једва седам процената жена било елементарно писмено. Баш те, 1896. године, када је Јелисавета стасала за студије, у Београду је отворен посебан архитектонски одсек на новооснованом Техничком факултету Велике школе у Београду. До тада су студенти ради студија архитектуре одлазили у иностранство, у велике средњоевропске универзитетске центре, па се враћали у домовину и запошљавали у Министарству грађевина. Тако Јелисавета Начић постаје прва жена која је у Србији уписала овај типично мушки факултет, а 1900. године део прве генерације дипломираних студената и прва жена дипломирани архитекта у Србији.

Две године након дипломирања Јелисавета Начић стиче драгоцену праксу радећи као технички приправник у Министарству грађевина, али положивши државни испит 1902. године не успева да се запосли као архитекта у овом Министарству због закона који је предвиђао да својство дејствителног чиновника не могу имати женска лица, већ само мушкарци и то они који су завршили војску. Одлучну Јелисавету Начић ни то није зауставило. Она је свој радни век ипак провела у државној служби радећи у Инжењерско – архитектонском одељку Београдске општине, отворивши тако, уз докторку Драгу Јочић, пут запошљавању жена у јавном сектору.

Већ на самом почетку своје каријере, 1903. године, Јелисавета Начић постиже запажен успех, треће место у изузетно јакој конкуренцији и код веома строгог и угледног жирија, на конкурсу за израду идејног решења за пројекат цркве у Тополи. Овај успех ју је позиционирао у оквиру струке, али јој је и донео бројне приватне наруџбине током наредних година.

Радећи као архитекта у Београдској општини Јелисавета Начић се опробала у различитим областима, била је иновативна и смела, и са великим успехом се бавила урбанизмом, пројектовањем и приватних и јавних објеката. Бавећи се реализацијом и разрадом пројеката других архитеката, Јелисавета Начић је учествовала у уређењу парка Калемегдан на Београдској тврђави, чувеном преуређењу Теразија 1911. године, као и нереализованом уобличавању сквера испред зграде Београдске задруге на Малом пијацу. Током радова на овим урбанистичким решењима пројектовала је и самостално, те су данас очуване гранитне, необарокне степенице са чесмом које повезују главно шеталиште (за које је пројектовала и декоративну ограду страдалу у Првом светском рату) са Париском улицом.

Свакако најпознатије архитектонско остварење Јелисавете Начић, право архитектонско ремек-дело је зграда основне школе код Саборне цркве, касније назване Краљ Петар Први у истоименој улици. Изградња модерне школске зграде, са 16 учионица, електричним осветљењем, грејањем, тоалетима, свечаном салом, пространим вестибилом, гимнастичком салом, било је велик и амбициозан подухват. Јелисавета Начић је школску зграду пројектовала у духу академизма, али помало одступајући од строгих начела симетрије, прилагођавајући објекат терену. Правим избором архитектонске и декоративне пластике, највећу пажњу је посветила централном делу са засеченом фасадом у чијој је осовини главни улаз, а у нивоу спрата прозори свечане сале. Овим пројектом Јелисавета Начић је доказала свој неоспорни таленат, а Београд и Србија су добили потпуно савремену школску зграду. Зграда основне школе Краљ Петар Први је утврђена за културно добро.

Од јавних објеката дело Јелисавете Начић је био и павиљон за туберкулозне болести из 1912. године, срушен 1919. године. Функционалан, са великом терасом за сунчање пацијената, павиљон је био прва болница те врсте у Србији. Такође, пројектовала је и прву кружну пећ и друга постројења за израду опеке у Прокопу, срушене током Првог светског рата.

Пројектујући приватне куће, Јелисавета Начић је остварила велики успех кућом књижара Марка Марковића из 1904. године, на углу Капетан Мишине и Господар Јованове улице, која је недавно утврђена за културно добро. Уз мале измене из четврте деценије 20. века, ова кућа и данас сведочи о континуитету градског живота на Дунавској падини. Бројне приватне куће су током времена због оштећења у ратовима или пак урбанистичким плановима срушене, али на основу неколико сачуваних, у мање или више изворном стању, стичемо утисак о одређеном типу кућа, својеврсном пројектантском печату Јелисавете Начић.

Јелисавета Начић се опробала и у сакралној архитектури. Након успеха на конкурсу за цркву у Тополи, пројектовала је и цркву Александра Невског на углу улица цара Душана и Француске. За данашњи изглед цркве заслужни су архитекте Петар Поповић и Василије Андросов на основи чијег пројекта је настављена градња, након прекидања радова условљених ратним временима. Према пројекту Јелисавете Начић су започети темељи, и данас није познато у којој мери пројекат Поповића и Андросова има додирних тачака са првобитним концептом. Једино сакрално остварење које је остварено у потпуности према пројекту Јелисавете Начић је мала спомен црква у Штимљу на Косову из 1920. године, која је након оштећења из 2004. године, обновљена.

Комплекс радничких станова из 1910-1911. (између улица Венизелосове, Комнен Барјактара и Херцег Стјепана), прве наменски зидане стамбене зграде на Балкану, такође је дело Јелисавете Начић. Одликује их једноставна, готово безорнаментална архитектура, комфорних, фунционалних, а јефтиних станова. Блок је затворен другим низом објеката насталим у трећој деценији 20. века који се добро уклапа са Јелисаветиним, чинећи складну целину. И ово остварење архитекте Начић је утврђено за културно добро.

Године 1913. Јелисавета Начић пројектовала је и теразијски славолук, постављен на Теразијама у част повратка српске војске из балканских ратова. Остало је предање да је због натписа „Још има неослобођених Срба”, исписаног на једном делу тог славолука, прогнана за време Првог светског рата у логор Нежидер. Први светски рат прекинуо је њен плодан рад. Ипак, све до прогона у логор 1916. године, радила је на обнови оштећених зграда у Београду. У логору се удала за албанског револуционара и песника Луку Лукаиа и родила ћерку. Пуштена је из логора и са ћерком се вратила у Београд код мајке. Касније са мужем одлази у Скадар, па у Дубровник. Тамо умире у мају 1955.године. Није се више бавила пројектовањем. Никада није добила пензију.

Јелисавета Начић је била велики таленат. Често истичемо чињеницу да је била прва жена дипломирани архитекта, а о тој особи, том архитекти бисмо причали и да није била прва и да није била жена. Толики је њен таленат. Ономе што је пројектовала не може се пронаћи мана, а мора јој се признати изузетна храброст и упорност да буде део прве генерације студената архитектонског одсека и прва жена дипломирани архитекта у земљи, да буде једна од првих жена запослена у јавном сектору, храброст да веома млада пројектује прву модерну школску зграду, прву болницу за туберкулозу, прву кружну пећ за израду опеке, прву плански зидану стамбену зграду на Балкану. А све то за веома кратко време.

Јелисавета Начић присутна је у урбаној меморији града пре свега својим изванредним пројектима, али постоје и неки конкретни потези. Године 2004. добила је своју улицу баш прекопута радничких станова. Истовремено покренута је иницијатива да се у оквиру блока радничких станова постојећи објекат посвети меморији на Јелисавету Начић и да се парковски уреди. Овај пројекат и неколико пројеката који су у плану сведоче о тендецијама да се сачува сећање на Јелисавету Начић, али и на прави начин вреднује њен рад и допринос архитектури Београда у периоду кад се Београд трансформисао у европску варош.

 

Извор: Центар за архитектуру Београд

 

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк

 

 

Ostavite komentar

Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije sajta NoviPolis. Ipak, po postojećem Zakonu o javnom informisanju NoviPolis odgovara za sve sadržaje koji se nalaze na njegovim stranicama, pa u skladu sa tim zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, kao i pravo skraćivanja komentara. Komentare uvredljive sadržine, kao i komentare za koje sumnjamo da su deo organizovanog spinovanja javnosti, nećemo objavljivati.

Ostali komentari